Станислав Лем - Еден

„Па добро, потрудићемо се да се вратимо до поноћи, до виђења!” онда нагло повећа брзину, и тренутак касније већ се видео златаст зид прашине који се благо удаљавао према западу.

Џип је заправо био го, метални костур, само одоздо затворен провидним дном, да би шофер потпуно видео препреке које савладава. Електричне моторе имао је у штитницима точкова, а две резервне гуме њихале су се високо на однатраг причвршћеном канистру. Све док је терен био раван, преваљивали су до шездесет километара на час. Гледајући уназад, Доктор је брзо изгубио из очију последњи траг ракете. Мотори су тихо зујали, прашина се у таласима дизала из сухог терена и проредујући се, губила се у степском пределу.

Дуже време нико није говорио, уосталом, пластични заклон штитио је од ветра само шофера. Онима што су седели натраг снажно је дувало у лице и могли су разговарати само вичући. Терен се подизао, истовремено постајући све таласастији. Последње сиве чаше што су штрчале из земље оставили су иза себе и сада су пролазили поред широко расутих бокора сивог растиња. Повремено би наилазили на полусасушена дишућа дрвета са беспомоћно опуштеним гроздовима лишћа, које је само понекад подрхтавало променљивим пулсом. У даљини пред њима појавише се изретка расуте дуге бразде али усковитлане штитове нигде нису запазили. Неколико пута гуме су меко одскочиле пресецајући бразде из терена су израњале шиљате стене, беле као слоновача, дуги језичци осулина вукли су се од њих низ огромну падину уз коју се џип пењао. Оштар шљунак немирно је пуцкетао под трбастим точковима. Нагиб се повећавао и возили су већ доста споро, мада су мотори имали резерву снаге, али Координатор ју је на том тешком терену придављивао.

Горе је, између плавомрких гребена блештала дуга, танка трака, привидно преграђујући пут. Координатор још више смањи брзину. Попреко низ падину, тамо где је стрмина прелазила у висораван, над којом су се, врло далеко, дизали у висину нејасни облици, протицао је, глатко усечен у терен, у обе стране, докле око сеже, огледалски блештав појас. Џип стаде, додирујући точковима његов руб. Координатор скочи са седла, дотаче кундаком ејектора огледалску површину, удари у њу јаче најзад ступи на њу, подскочи — она и не задрхта.

„Колико смо већ прешли?” упита га Хемичар кад је поново сео за управљач.

„Педесет четири”, рече и опрезно крете с места. Џип се лако зањиха. Превезоше се преко траке, која је изгледала као идеално раван канал замрзле живе. С растућом брзином пролазили су поред јарбола који су им падали час с леве, час с десне стране, и завршавали се стубовима дрхтавог кружења ваздуха при врховима. Затим је широки низ јарбола у великом луку скретао према истоку, а они наставише да возе право, имајући стрелицу компаса управљену стално на слово С.

Висораван је пружала суморну слику. Растиње је полако губило битку са мноштвом песка, који је носио као из пећи врео источни ветар. Из ниских дина расло је црно растиње, које је само при земљи било бледоцрвене боје. Понекад би нешто пепељасто зашуштало у сасушеном честару, ту и тамо би нешто у лудом бекству пролетело готово испод точкова џипа, али нису стизали ни да запазе облике тог створења, таквом брзином би се заривало у честар.

Координатор је лавирао, обилазећи збијено бодљикаво жбуње. Једном је чак скренуо када се просек којим су возили био нагло затворен пешчаним наносом обраслим жбуњем. Терен је био све непрегледнији а одавао је недостатак воде. Већина растиња, спаљена сунцем, испуштала је под врелим налетима ветра мртав, папирнат шушањ. Џип је журно кривудао, возећи између зидова висећег грања. Из попуцалих гроздова сипао је жут прах који је покрио предње окно, комбинезоне, чак и Иица оних што су седели; из жбуња је куљала устајала врелина. Тешко су дисали. Доктор се дигао са седишта и повио се напред кад кочнице нагло зашкрипаше и возило стаде.

Столаст плато прекидао се неколико десетина корака даље. Жбуње се вукло до саме линије просека као црна четка што је под сунцем ћилибарски просијавала. Пред собом су имали далеке планинске падине што су се дизале високо над котлином заклоњеном најближим окружењем. Координатор сјаха са седла и пође до последњег жбуна са дугим шибљикама што су се благо њихале на подлози неба.

„Силазимо”, рече, враћајући се.

Кола опрезно кренуше напред, али се задњи крај одједном придиже као да ће се преврнути, канистар се заљуља лупајући по решеткама пртљажника, кочнице упозоравајуће зашкрипаше. Координатор укључи пумпу, точкови се повећаше и неравнине стрмине одмах постадоше мање тешке. Видеше да се спуштају према вунастом слоју облака који је изнутра пробијала, у доњем делу цилиндрична а на врху квргава, мочуга мрког дима. Готово да се није расипао у ваздуху, дижући се високо изнад врхова брда. Та ерупција, слична вулканској, трајала би неколико десетина секунди, затим би димни стуб почео да спада, кријући се међу белим облацима док не би нестао у њима, поново усисан у дивовско гротло које га је пре тога избацило.