Станислав Лем - Еден

„Па добро, али како то треба да изгледа у пракси?” упита Инжењер.

„У пракси се засад ништа неће променити. Морамо имати оружје и то што пре. Реч је о томе да, снабдевши се оружјем, приступимо покушајима контакта али не на истраженом терену.”

„Зашто?” упита Координатор.

„Зато што је веома вероватно да ћемо, пре но што стигнемо на место, бити увучени у бој. Нећеш се споразумети са бићима која лете у овим штитовима. То су најгори услови које је могуће замислити.”

„А откуд знаш да ћемо негде другде наићи на боље?”

„Не знам, али знам да на северу и на истоку немамо шта да тражимо. Бар засад.”

„Размотрићемо то”, рече Координатор.” Шта даље?”

„Треба покренути Бранитеља”, каза Хемичар.

„У ком времену је то могуће учинити?” обрати се Координатор Инжењеру.

„Не могу да кажем. Без аутомата нећемо стићи чак ни до Бранитеља. Тежак је четрнаест тона. Нека Кибернетичар каже.”

„Да бих га прегледао, треба ми два дана. Најмање”, подвуче своје последње речи Кибернетичар. „Али најпре морам да имам аутомате у раду.”

„У том времену имаћеш све аутомате у покрету?” упита са сумњом Координатор.

„Откуда! Два дана узеће ми само Бранитељ — касније, када покренем бар један аутомат. Поправљачки. А морам имати још један. За терете. Да бих стигао да их прегледам, опет су ми потребна два дана, с тим што не знам да ли их је уопште могуће покренути.”

„А не може ли из Бранитеља да се демонтира срце и да се намести иза провизорног оклопа овде, горе, под заштитом трупа?” настави да се распитује Координатор и погледа упитно Физичара. Овај одмахну главом.

„Не. Сваки пол срца тежи више од тоне. Сем тога, полови се не могу сместити у тунел.”

„Тунел се може проширити.”

„Неће проћи кроз отвор. А теретна клапна је пет метара над земљом и преплављена водом из напрслог управљачког резервоара, то знаш.”

„Јеси ли испитао загађеност те воде?” упита Инжењер.

„Да. Стронцијум, калцијум, церијум, сви изотопи баријума, и што год ти драго. Не може ни да се испусти, затровала би нам цео терен у распону од четири стотине метара, ни да се прочисти, све док антирадијатори немају исправне филтре.”

„А ја не могу да очистим филтре без микро-аутомата”, додаде Инжењер. Координатор, који је прелазио погледом с једног на другог, онако како су говорили, изјави:

„Регистар наших 'немогућности' је велики, али то не смета, добро је што смо га претресли с те стране, мислим на наоружање. Остају нам, значи бацачи, је ли тако?”

„То нису никакви бацачи”, с примесом љутње рече Инжењер. „Не упадајмо сами у грешку. Доктор је подигао око њих толику вику, као да смо баш намеравали да овде отпочнемо атомски рат. Наравно, може из њих да се баца обогаћени раствор, али домет не прекорачује чак ни седамсто метара. То су ручни шмркови, ништа више, а уз то опасни за онога који пуца, ако нема на себи оклоп. А оклоп је тежак тридесет килограма.”

„Стварно, имамо на броду све само тешке ствари”, рече Координатор таквим тоном, да нико није знао не говори ли то у шали. „Побројао си све то, је ли тако?” упита Физичара.

„Јесте. Имамо још овакву варијанту: два бацача, удаљена један од другог најмање сто метара, гађају тако да се оба избацивана млаза секу на циљу. Тада из двају подкритичних млазова настаје надкритичан и јавља се ланчана реакција.”

„То је добро за играње на полигону”, примети Хемичар. „Не могу да замислим такву прецизност у пољским условима.”

„Другим речима, немамо ниједан атомски бацач?” зачуди се Кибернетичар. Наже се напред. Видело се да га је обузео бес.

„Чему је онда била сва ова дискусија, спор, препирка треба ли да крећемо страшно наоружани или не? Просто губимо главу.”

„Слажем се да много чинимо безглаво”, рече још једнако миран Координатор. „Да смо досад чинили”, додаде. „Али такав луксуз не можемо себи више да дозволимо. Није сасвим тако као што говориш”, гледао је Кибернетичара, „јер постоји прва варијанта коришћења бацача, избацивање половине капацитета пуњења, и тада ће на циљу доћи до експлозије. Само треба гађати из што је могуће бољег заклона и увек са максималне раздаљине.”

„То значи да пре но што отворимо ватру, треба да се увучемо метар дубоко у земљу, је ли тако?”

„Најмање метар и по, са двометарским грудобраном”, добаци Физичар.

„Али то је добро у позиционом рату. На походима је беспредметно”, рече с презиром Хемичар.

„Заборављаш на нашу ситуацију”, одврати Координатор. „Ако буде, неопходно, један човек са бацачем заклониће осталима повратак.”