Станислав Лем - Еден

„Зашто?” хладно упита Доктор. „Можемо се најпре наоружати, чак атомским бацачима, али се нећемо прикрадати ноћу у њихове градове или творнице.”

„Добро, добро. И како замишљаш такав покушај споразумевања?”

„Да, реци”, додаде Координатор.

„Признајем да не треба то да покушамо у овом тренутку”, одврати Доктор. „Што успемо да поправимо више уређаја на броду, тим боље, наравно. Морамо се и наоружати, мада то не морају бити атомски бацачи… Затим, један део нас остаће уз ракету, а један део, рецимо тројица, поћи ће у град. Двојица ће заостати да би могли добро посматрати трећег, који ће покушати да се споразуме са становницима.”

„Све врло тачно знаш. Чак знаш, наравно, и ко ће бити тај који ће ући у град”, злослутним гласом рече Инжењер.

„Да. Знам.”

„А ја ти нећу дозволити да на моје очи извршиш самоубиство!” викну Инжењер, и прискочи до Доктора који чак и не диже главу. Инжењер се сав тресао. Још га никад нису видели тако разљућеног.

„Ако смо преживели — сви! — овакву катастрофу, ако смо успели да се извучемо из овога гроба у који се била претворила ракета, ако смо изишли читави, предузевши непредвидљив ризик лакомислених шетњи — као да је планета, страна планета терен за излете — онда то није било да бисмо због неких проклетих фантазија, ради млаћења празне сламе…” гнев га је просто гушио. „Знам шта имаш на уму”, викао је држећи стиснуте песнице. „Послаништво човека! Хуманизам! Човек међу звездама! Правда! Дудук си ти са својим сићушним идејама, разумеш?! Нико нас данас није хтео убити! Није записан никакав масовни гроб! А? Је ли тако?! Реци!” нагињао се над Доктором, који га погледа и тада се Инжењер смири.

„Хтели су нас убити. И врло је могуће да је то био гроб побијених”, рече Доктор и сви су видеИи с каквим је напором задржавао мир. „А поћи у град треба.”

„После оног што смо учинили?” проговори Координатор.

Доктор се стресе.

„Да.”, рече. „Спалили смо лешину… јесте. Чините што сматрате да је потребно. Одлучујте. Ја се — потчињавам.”

Устаде и изиђе, прекорачивши пастранце водоравно отворена врата. Затвори их за собом. Остали су за тренутак гледали као у очекивању да ће се Доктор предомислити и вратити.

„Непотребно си тако плануо”, рече тихо Координатор Инжењеру.

„Знаш добро…” поче Инжењер, али погледавши му у очи, сложи се тише:

„Да, није требало.”

„Доктор има право у једном”, рече Координатор. Намести завој који му се смакнуо. „Оно што смо открили на северу не слаже се с оним што смо видели на истоку. Приближно процењујући, град се налази од нас на једнакој раздаљини као на другој страни творница — у ваздушној линији не много више од тридесет, тридесет пет километара.”

„Више”, рече Физичар.

„Могуће. Дакле, не мислим да би се на југу или на западу налазили неки елементи њихове цивилизације исто тако близу — јер би онда значило да смо пали у само средиште неке 'цивилизацијске пустаре', 'цивилизацијске празнине' пречника од шездесет километара. Био би то превише чудан, а тиме и превише невероватан случај. Слажете ли се са мном?”

„Да”, рече Инжењер. Није гледао ни у кога. „Да”, климну главом Хемичар, и додаде: „Од почетка је требало говорити тим језиком.”

„Слажем се са Доктором у сумњама”, настави Координатор, „али његов предлог сматрам наивним и непримењивим у нашој ситуацији. Сматрам да нисмо за тако нешто дорасли. Правила контакта са страним бићима су вам позната, али не предвиђају ситуацију у каквој смо се ми нашли — готово беспомоћни бродоломници, становници олупине укопане у земљу. Морамо, наравно, поправити оштећења на броду, аИи истовремено, ипак, траје трка у прикупљању информација — између нас и њих. Бар засад, ми смо у предности. Онога који нас је напао, уништили смо. Не знамо зашто је то учинио. Можда одиста подсећамо на неке њихове непријатеље — то такође, треба, колико је могуће, утврдити. Пошто покретање брода није у најближој будућности реално, морамо бити спремни на све. Ако је цивилизација која нас окружује довољно висока — а мислим да је управо тако — ово што сам учинио — што смо учинили — у најбољем случају ће само донекле успорити њихово настојање да нас пронађу. Главни напор морамо сада усмерити на наоружање.”

„Могу ли нешто да кажем?” јави се Физичар.

„Реци.”

„Хтео бих да се вратим на Докторово виђење. Он је, рекао бих, пре свега емотиван, али иза њега стоје и други аргументи. Сви познајете Доктора. Знам да не би био усхићен овим што могу да наведем у одбрану његовог предлога, али рећи ћу то. Уопште није споредна ситуација у којој ће доћи до првог контакта између нас и њих. Ако они дођу к нама — доћи ће по… траговима. Тада ће о споразумевању чак тешко бити мислити. Без сумње ће уследити напад, а ми ћемо морати да се боримо за живот. А ако ми пођемо к њима, изгледи за споразумевање, мада и мали, ипак ће постојати. И тако, са стратешког становишта, боље је задржати иницијативу и активност, без обзира на то какви се о томе могу износити морални закључци.”