Станислав Лем - Еден

„Не можемо га овако оставити!” викну Координатор. Притрча к њима веома блед.

„Па нећеш претворити у пепео оволику масу”, промумла Инжењер.

„Видећемо!” одговори кроз зубе Координатор, и поче да пуца са размака од два корака. Ваздух је дрхтао око цеви. Сребрни труп се одмах покри црнкастим мрљама, чађ се усковитла у ваздуху уз грозан задах спаљеног меса, нешто заклокота. Хемичар је само за тренутак то гледао, побелела лица, онда се нагло окрете и отрча од њих. Кибернетичар пође за њим. Кад се Координаторово оружје испразнило, он узе Инжењеров бацач.

Поцрнела телесина се срозала, спљоштила. Над њом се дизао дим и пепео. Звук кључања пређе у пуцкетање, као од дрвета захваћеног пламеном, а Координатор је укоченим прстом и даље притискао обарач, све док се остаци не распадоше у безобличну гомилу пепела. Подигавши увис свој електројектор, он скочи у пепео и поче ногама да га разбацује.

„Помозите ми!” викну промуклим гласом.

„Не могу”, простења Инжењер. Стајао је затворених очију, чело му се било облило знојем. Обема рукама држао се за грло, као да га је хтео придавити. Доктор стисну зубе да зашкрипаше, и скочи у врели пепео за Координатором, који викну:

„А мислиш да ја могу?!”

Доктор је газио и газио, не гледајући под ноге. Мора да су смешно изгледали док су тако скакали у месту. Утабавали су недогореле делиће и земљу, утискивали у њу пепео, затим су нагртали земљу, користећи за то и кундаке, све док не засуше и последње трагове.

„Због чега смо ми бољи од њих?” упита Доктор кад мало застадоше, обливени знојем и тешко задувани.

„Он је нас напао”, промумла Инжењер бесно, гадљиво отирући трагове гара с лежишта електројектора.

„Дођите овамо, готово је!” довикну им Координатор. Остали се полако приближише. Доктор и Координатор су тешко дисали. У ваздуху се ширио тежак задах паљевине, травнато растиње било је угљенисано у широком кругу.

„А шта с овим?” упита Кибернетичар, показујући на шупљикаву конструкцију.

Дизала се над њима у висини четвртог спрата.

„Покушајмо да га покренемо”, прогунда Координатор.

Инжењеру се раширише очи.

„Мислиш да можемо?”

„Гледајте!” повика Доктор.

Један за другим, три светла круга појавише се на подлози гаја. Путници отрчаше неколико корака даље и бацише се на земљу. Координатор је проверио пуњење и чекао с лактовима широко ослоњеним на оштру маховину. Кругови их заобиђоше и наставише да јуре даље.

„Идеш са мном?” упита Координатор, показујући Инжењеру покретом главе на гондолу што се дизала четири метра над земљом.

Овај без речи притрча конструкцији, ухвати се оберучке за потпорањ, утискујући прсте у отворе и брзо се успуза горе. Координатор се попе за њим. Инжењер се први нашао под гондолом, померио један од доњих иступа, нешто пословао, чуло се како метал лупа о метал, одједном се придиже и нестаде унутра. Помоли се његова рука. Координатор је ухвати и обојица се надоше горе. Дуже време није се дешавало ништа, затим се пет рашчепљених режњева гондоле полако затвори без и најмањег звука те се људи на земљи и против воље стресоше и одмакоше унатраг.

„Шта је била она ватрена куглица?” упита Доктор Физичара. Обојица су гледали навише. У гондоли су се нејасно кретале сенке, замагљене и као удвојене.

„Личило је то на малу кугласту муњу”, с колебањем одговори Физичар.

„Али, пустила ју је та животиња!”

„Да, видео сам. Можда су то некакве овдашње електричне; пази!”

Шупљикава грдосија се одједном затресе и звекну, окрећући се око своје окомите осовине. Умало не паде јер су се шапе, што су је са стране подупирале, беспомоћно размакле. У последњем тренутку, кад се опасно искренула, нешто је у њој звекнуло, овог пута оштрим, високим тоном, цела конструкција се растопила у треперавом кружењу и слаб налет покретаног ваздуха удари у оне што су стајали доле. Круг се ковитлао час брже, час спорије, али није кретао с места. Грмео је као мотор великог авиона и комбинезони ових што су стајали подаље почеше лопотати у неједнаким налетима ваздуха па се они повукоше још даље, онда се једна, а затим друга шапа што је служила за подупирање, повуче и неста у светлом ковитлацу. Одједном, као избачен из праћке, велики круг појури браздом, искочи из ње и нагло успори. Рио је и избацивао земљу, језиво ричући, мада се полако померао. А кад се у једном тренутку поново нађе у бразди, појури вртоглавом брзином, и у неколико секунди се смањи у дрхтаво светлашце на падини поред шуме.