Станислав Лем - Еден

„Комбинезони имају добру боју”, рече Хемичар кад устадоше и наставише пут.

„Ипак је чудно што нас још нису запазили”, добаци Инжењер.

Координатор, који је дотле ћутао, нагло застаде.

„Доњи вод РА је неоштећен, је ли тако, Хенриче?”

„Јесте, цео је. На шта мислиш?”

„Генератор има резерву. Могло би да се испусти мало раствора.”

„Чак и двадесет литара!” рече Инжењер и лице му се озари пакосним осмехом.

„Не разумем?” обрати им се Доктор.

„Они хоће да испусте раствор обогаћеног урана, да напуне бацач”, објасни Физичар.

Доктор пребледе.

„Не мислите ваљда…”

„Ништа не мислимо”, одврати Координатор. „Од тренутка кад сам ово видео, престао сам уопште да мислим. Мислићемо потом. А сада…”

„Пазите!” викну Хемичар.

Светли круг их претече, већ се смањивао када успори и описујући велики лук поче да им се приближава. Пет цеви се подиже са земље, ситних као дечји пиштољчићи наспрам грдосије која је својим светлуцањем заклонила пола неба. Она одједном закочи, зујање се појача, затим ослаби, нешто се ковитлало све успореније и пред њиховим очима изненада се показа громадни многоугаоник, провидна конструкција која се наже у страну као да ће пасти, али је подупреше две искошене руке. Из централне гондоле, која је изгубила огледалски сјај, изиђе нешто невелико, космато и тамно што је муњевитом брзином пребирало ножицама спојеним таласастом опном, склизну низ искошену, шупљикаву летву, скочи на земљу и пљоснато се приљубљујући уз њу, поче да пузи право према људима.

Готово истовремено цела гондола се отвори одједном на све стране, као водоравна цветна чаша, и велики, блештави труп склизну доле на нечем што се, у почетку овално и дебело, тренутно стањило и нестало.

Тада се велики створ који је напустио гондолу полако усправи свом висином. Препознаше га, мада је био чудно промењен — покривен супстанцом сјајном као сребро, која га је спиралним навојима окруживала одоздо до горе, где се у црно уоквиреном излазу појавило мало, равно лице.

Космата животиња, која је прва искочила из заустављеног круга, пузила је према њима брзо и окретно, не одвајајући се од земље. Тек сад запазише да је са собом вукла нешто што је изгледало као врло велики, лопатасто спљоштен реп.

„Пуцам”, процеди тихо Инжењер. Притискао је лице уз кундак.

„Не!” викну Доктор.

„Чекај”, хтеде рећи Координатор, али Инжењер је већ пустио серију. Нанишанио је пузеће створење и промашио, лет електричног пуњења био је невидљив, само зачуше слабо шиштање. Инжењер грчевито притисну обарач. Створ сјајан као сребро није се померао с места. Одједном начини нешто — и звизну. Бар им се тако учинило.

Оно што је пузало, тренутно се отрже од земље и у скоку превали око пет метара. Приземљујући, скупило се као кугла, накострешило, чудно се испупчило, лопатасти реп се раширио. Усправило се, раширило у горњем делу и на странама, у његовој као шкољка удубљеној површини нешто бледо блесну и полете према њима, као ношено ветром.

„Пали!” рикну Координатор.

Не већа од ораха, ватрена кугла благо се таласала у ваздуху, скретала час на једну, час на другу страну, али је стизала све ближе. Већ су чули њено сиктање, као од капље воде што поиграва на распаљеном лиму. Сви сложно запуцаше.

Погођено више пута, створењце паде, грчећи се, лепезасти реп га сасвим покри, ватрени орах готово истовремено поче да лети низ ветар у страну, као да је нагло изгубио правац, заобиђе их на раздаљини од неколико корака и нестаде га.

Сребрни див се усправи још више, над њим се појави нешто танко и он се поче пети по томе према отвореној гондоли. Сви зачуше тресак, а затим га погодише серије њихових електројектора.

Див се сломи и потмуло зари у земљу. Устадоше и потрчаше према њему.

„Пажња!” викну још једном Хемичар.

Два блештава круга изронише из шуме и појурише према брежуљцима. Путници се бацише на земљу у удубљењу, спремни на све, али догоди се нешто чудно — оба круга, чак и не успоривши, одјурише даље, све док се не изгубише иза гребена брда.

Неколико секунди касније разлеже се пригушен тресак, они се окренуше, тресак је допирао из гаја дишућег дрвећа који су имали иза себе. Расцепљено на средини, једно од најближих стабала се сруши уз избијање густе паре и ломљаву грања.

„Брзо! Брзо!” викну Координатор. Он потрча према косматој животињици чије су шапице вириле испод покривача од меснатог и огољеног репа и, циљајући у њега из спуштене цеви, угљениса га ватром за неколико секунди, а онда му ногом разбаца остатке и угази их у земљу. Инжењер и Физичар стајали су испод шупљикавог големог тела које се ослањало на искошене шапе, пред сребрнастим груменом. Инжењер дотаче његову истурену грбу, која као да је полако расла.