Станислав Лем - Еден

„Али, ја се чак ни тада нисам разабрао! Узео сам лонче и вратио се у магацин. Осетио сам да ми се ђонови лепе; али нисам на то обратио пажњу. Напио сам се воде, и кад сам се враћао, паде ми на ум да завирим у библиотеку, појма немам зашто. Био сам некако мало узнемирен, али ни о чем сличном нисам мислио. Отворио сам врата, осветлио, а тамо празно — ни трага од земље! А сам сам тамо убацивао земљу, па се одмах сетих да је и у навигационој кабини била земља!”

„И онда?” упита Координатор.

„Ништа, побегао сам овамо.”

„Можда је он још тамо, у навигационој кабини или у другом магацину”, полугласно рече Кибернетичар.

„Не бих рекао”, прогунђа Координатор. Лампа коју је Доктор држао окренуту сочивом наниже, обасјавала је комадић земље. Сви су стајали око Физичара који је још убрзано дисао.

„Да пођемо тамо или не?” гласно је размишљао Хемичар, али видело се да не изгара од жеље да оствари ту намеру.

„Покажи још једном своју обућу”, обрати му се Координатор.

Пажљиво је разгледао сасушен, сјајкаст слој који се прилепио на кожу. Умало се није сударио главом са Доктором кад се и овај сагнуо. Згледаше се. Ниједан ништа не рече.

„Морамо нешто учинити”, очајнички рече Кибернетичар.

„Па, ништа се није десило. Неки примерак овдашње фауне ушао је у унутрашњост брода и не нашавши ништа што би га занимало, нестао је”, рече Координатор.

„Сигурно кишна глиста, а? Мање-више велика као ајкула или две ајкуле”, добаци Кибернетичар. „Шта се десило са земљом?”

„То је стварно чудно. Можда…”

Не завршивши, Доктор поче да кружи по најближој околини. Видеше његову појаву како се удаљује са лампом. Светлосна мрља се час задржавала ниско на земљи час, бледећи, кружила по мраку.

„Хеј!” викну одједном. „Хеј! Нашао сам!”

Потрчаше према њему. Стајао је на земљаном насипу дугом неколико метара. Земља је била као набијена и понегде покривена слојевима танке сјајкасте слузи.

„Изгледа да је то заиста била нека кишна глиста”, измењеним гласом промуца Физичар.

„Према томе, морамо ипак да преноћимо у ракети”, одлучи нагло Координатор. „Најпре ћемо је претражити, ради сигурности, а онда затворити клапну.”

„Човече, то ће потрајати читаву ноћ! Па, ми још ниједном нисмо погледали у све просторије!” јаукну Хемичар.

„Шта се ту може!” одврати Координатор. Препустише надувани шатор милости судбине и заронише у тунел.

Полако су се вукли кроз брод, осветљавајући све углове и закутке. Физичару се чинило да су у навигационој кабини остаци табли премештени с места на место, али нико то није могао са сигурношћу да каже. Затим Инжењер посумња да ли је оруђа што су послужила за израду мотика био оставио у стању у каквом су их сада нашли.

„Није важно”, рече нестрпљиво Доктор, „нећемо се сад играти детектива, ево скоро је два часа.”

Најзад, полегаше на мадраце скинуте с лежаљки. Било је већ три, а и то само захваљујући томе што је Инжењер, уместо да прегледа оба спрата машинског одељења одлучио да просто подупре врата што су из унутрашњости брода водила у челичну тврђаву. Ваздух у затвореној прасторији изгледао им је загушљив, осећао се у њему неки непријатан запах, али већ су посртали од умора и тек што су збацили са себе обућу и комбинезоне, чим угасише светлост, утануше у тежак, немиран сан.

Доктор се пробудио у потпуном мраку, намах свестан. Принео је очима сат — за тренутак није могао да разабере колико је часова јер му се време није слагало с владајућим мраком. Заборавио је да се налази у ракети, под земљом. Најзад је из венчића зелених искрица закључио да се ближи осам. Зачудио се. Тако кратко спавати! Прогунђа са жаљењем, и већ хтеде да се преврне на другу страну, кад се следи.

У дубини брода нешто се дешавало — више је то осећао, но што је чуо. Под је лако подрхтавао. Негде врло далеко, зазујало је нешто, било је то једва чујно, али довољно да се одмах усправи на лежају. Срце му је почело јаче ударати.

„Вратило се!” помисли на створење чије је слузасте трагове открио Физичар. „Покушава да савлада улазну клапну”, то је била следећа мисао.

Брод се нагло затресао као да је огромна сила хтела да га угура још јаче у земљу. Неко од људи узнемирено зајеча у сну. Доктору се за тренутак учинило да му се коса претвара у усијане иглице. Брод је био тежак шеснаест хиљада тона! Под је задрхтао — био је то неритмични, трзајни дрхтај. Одједном је схватио.

Био је то неки од погонских агрегата! Неко је стављао брод у покрет!