Станислав Лем - Еден

„А на чему се држи таваница? Не држи се ваљда на овоме”, и показа на таласасти застор коме су прилазили.

„Не знам. Можда су потпорњи некако сакривени у средини или с друге стране.”

„Алиса у земљи чуда”, поздрави их изнутра Докторов глас. „Почињемо? Данас кијам некако мање. Можда је то адаптација. На коју страну најпре идемо?”

Околина је била слична оној коју су видели претходног дана. Сад су се кроз просторију кретали сигурније и брже. У почетку им се чак чинило да је и овде све потпуно исто. Стубови, бунари, шума искошених и усковитланих једњака, усијања, треперења, цео коловрат процеса протицао је у истом темпу. Тек кад се загледаше у 'готове производе', чији су наћвасти басен пронашли после извесног времена, открили су да су ти производи другачији, већи и другачијег облика него јучерашњи. То још није било све. Ови 'производи' (хватани, иначе, поново и враћани у кружну производњу) подсећали су на део половине јајета, са усецима при врху. Та половина носила је разне трагове за спајање са другим деловима, из ње су штрчали излази цеви у којима су се покретале сочивичасте плочице, као пропусници или вентили. Али кад су упоредили већу количину тих предмета показало се да једни имају отворене углове, други да их имају по три или четири, при чему су ови додатни иступи били мањи и често незавршени, као да је њихово завршавање прекинуто на половини. Сочиваста плочица понекад би испунила цело светло проводника, понекад само један део, а некад је није уопште било. Само једном су нашли нешто налик на њен заметак, патуљаст, једва већи од зрна грашка. Површина 'јајета' била је глатко политирана. У неким примерцима, храпави туљак 'калема' такође се мењао, а у једном су нашли као близанце делимично стопљене и повезане мајушним отвором сочивасте плочице. Чиниле су као неку 'осмицу' и Доктор их назва 'сијамским близанцима'. Тај део имао је поврх тога још осам различитих углова, при чему се најмањи уопште нису према споља отварали, као што је био случај код свих других.

„И шта на ово велиш?” упита клечећи Координатор Инжењера који је претурао по целој колекцији извађеној из 'складишта' у наћвама.

„Засад ништа. Идемо даље”, рече Инжењер устајући, али видело се да му се расположење мало поправило.

Већ су схватили да се хала дели као на поређане секције неограђене једна од друге ничим другим сем унутрашњом повезаношћу циклуса извођених процеса. Производни уређаји, то јест, змијаста, пипкасто згрчавана, соптава шума — посвуда су били једнаки.

Неколико стотина метара даље наиђоше на одсек који је, чинећи те исте покрете као и претходни, вијући се, мљацкајући, сопћући, носио у својим проводницима, избацивао у отворене бунаре, спуштао с висине, гутао, обрађивао, гомилао и топио — ништа.

Свуда где је у претходним одсецима било могуће посматрати ужарене полупроизводе или хлађене већ обрађене предмете, сву ту сложену путању на ову или ону страну, навише, наниже, ту је замењивала празнина.

Помишљајући у почетку да је производ толико провидан да је чак невидљив, Инжењер се сагињао испод избацивача, покушавао да ухвати у руке нешто што би морало да излеће из грла, али није нашао ништа.

„Лудо, заиста”, рече пренеражено Хемичар. Али, Инжењер некако уопште није био потресен.

„Врло занимљиво”, рекао је и пођоше даље.

Приближавали су се простору из којег је допирала растућа бука. Била је то мека бука, али тим више заглушујућа — као да су милиони тешких, влажних кожних плахти падали на велики, овлаш растегнути бубањ. Одједном поста светлије.

Из десетина мочугастих сисаљки које су се њихале у висини, сужене доњим крајевима испод саме таванице, летела је права киша предмета који су на подлози стакластог стропа изгледали црни, тукла о дебеле зидове препрека што су им се постављале час на једној, час на другој страни, распрострте окомито и надимане одмерено, као да их је надимао плин. Те препреке биле су сиво-прозирне, као мехурови. О предмет се на половини пута отимало клупко змијастих руку које су радиле тако вредно, да су изгледале као узвитлане у вирове, и он би падао на само дно. Ту су се постројавали предмети један поред другог, у паралелопипедиима, у правилним редовима, а са друге стране сваки час би се помаљала огромна маса, спљоштена као китовска глава, и са утегнутим уздахом усисавала би по неколико редова 'готовог производа' одједном.

„Складиште”, хладнакрвно објасни Инжењер. „Одозго стижу готови, а оно тамо је као транспортер — купи их и поново убацује у обрт.”