Станислав Лем - Еден

„А сутра шта?” настави Инжењер. Видело се да је његов мир као танка, до крајности затегнута струна.

„Хенриче, понашаш се детињасто”, рече Координатор. Чистио је посуду смрвљеном земљом. „Сутра ћемо истражити наредни део хале, данас смо разгледали око четири стотине метара.”

„И мислиш да ћемо наћи нешто друго?”

„Не знам. Имамо пред собом још један дан. Поподне се морамо вратити до ракете.”

„Баш се радујем”, прогунђа Инжењер. Устаде, протегли се, застења. „Сав сам сломљен”, признаде.

„И ми”, добродушно му добаци Доктор. „Чуј, да ли заиста ништа не можеш да кажеш о оном?” показа ужареним вршком цигарете на предмет што је притискивао ивице шаторског крила.

„Могу, што да не? Сигурно да могу. То је уређај који служи за то да га најпре…”

„Не, озбиљно. Па то има некакве делове. Ја се у то не разумем.”

„А мислиш да се ја разумем?!” плану Инжењер. „То је плод неког лудака”, показа према невидљивој хали. „Или боље рећи, неких лудака. Цивилизација безумника, ето шта је тај проклети Еден! Ово што смо довукли произведено је у читавом низу процеса”, додаде мирније. „Пресовање, гњечење свакојаких сегмената, термичка обрада, глачање. То су некакви високомолекуларни полимери и некакви неоргански кристали. За шта то може да служи — не знам. То је део, не целина. Али, чак извађен из тога полуделог млина — тај део, сам по себи, изгледа ми луд.”

„Шта под тим подразумеваш?” упита Координатор. Хемичар је слагао тањире, паковао залихе, развијао ћебе. Доктор је угасио цигарету и остатак брижљиво вратио у кутију.

„Немам за то доказа. Тамо унутра постоје неке карике, не повезују се ни са чим. Као затворени круг, електрични, али пресецан умецима изолатора. То — то не би могло да дејствује. Тако ми се чини. Најзад, после толико година, у човеку се ствара нека професионална интуиција. Могу, наравно, да се варам, али… не, више волим да о томе не говорим.”

Координатор устаде. Други пођоше за његовим примером. Кад угасише примус, обави их потпуна тама. Високе звезде нису давале светла, само су снажно сијале на небу које као да је било чудно ниско.

„Денеб”, огласи се тихо Физичар. Гледали су у небо.

„Где? Тамо?” упита Доктор. И нехотице су говорили шапатом.

„Да. А она мања поред ње, то је гама Лабуда. Ђаволски сјајна.”

„Трипут сјајнија него са Земље”, сложи се Координатор.

„Хладно је и од куће далеко”, прогунђа Доктор. Нико се више не огласи. Ушли су у шатор. Били су толико уморни, да кад је Доктор рекао по свом обичају 'лаку ноћ' — у мраку му одговори само успавано дисање.

Он сам још није спавао. Помислио је да неразумно чине — из оближњег гаја могла би у ноћи изићи нека гадост. Требало је да поставе стражу. Запита се не би ли можда требало да он добровољно пође на стражу — али само се још једном иронично осмехну у мраку, окрете се на бок и уздахну. Није ни знао кад је утонуо у чврст сан.

Јутро их је поздравило сунцем. На небу је било више белих, клупчастих облака. Појели су нешто мало за доручак, остављајући остатак хране за последњи оброк. По даље залихе морали би већ да се врате у ракету.

„Да ми је бар једном да се умијем!” пожали се Кибернетичар. „Ово ми се још није десило. Сав смрдим од зноја, грозота! Али ту негде мора да буде вода!”

„Где је вода, ту је и фризер”, ведро одговори Доктор, загледајући у огледалце. Правио је, при том, читав низ најразличитијих гримаса. „Само се бојим да фризер на овој планети најпре брије, а затим поново почиње да ти сади све длаке на лице, што није баш сасвим невероватно, знаш?”

„Хоћеш ли ти и у гробу правити досетке?” добаци му Инжењер, али се збуни и додаде, „Извини, нисам хтео…”

„Не смета”, одговори Доктор. „У гробу нећу, али правићу их докле год будем могао. И шта, идемо даље?”

Спаковаше ствари, испустише ваздух из шатора и натоварени кренуше дуж застора што се одмерено таласао, док се не удаљише за добар километар од места где су преноћили.

„Не знам, можда се варам, али она овде изгледа као да је виша”, рече Физичар, гледајући кроз полуспуштене капке према луковима што су протицали у оба правца, док су им врхови сребрнасто светлуцали у висини.

Спустише терет на једно место и кренуше према хали. Уђоше без сметње, као и претходног дана. Физичар и Кибернетичар застадоше мало.

„Шта ти мислиш, о том нестајању?” упита Кибернетичар. „Овде се дешава толико тога, да сам јуче на то сасвим заборавио.”

„То је нешто везано с рефракцијом”, одговори Физичар не баш уверљиво.