Станислав Лем - Еден

„Знате шта?” рече Доктор, сјајних очију, „то је некакав филтер, селективна завеса… тако нешто…”

Хемичар нађе у појасној алци свога ранца сасушен комадић 'паучинасте' гранчице, која је морала тамо запасти кад су се провлачили кроз гај. Без премишљања га баци у таласасти застор — и крхка витица одбивши се, паде крај његових ногу.

„Селектор…” изговори несигурно.

„Али јесте! Сигурно!” Доктор се приближи 'завеси' тако да крај његове сенке паде преко њеног руба, подиже своје црно оружје и притисну обарач. Тек што млаз танак као игла дотаче површину што се надимала, настаде на њој отвор вретенастог облика, показујући велики мрачан простор са искрама што су промицале горе-доле. У дубини је летео цео рој беличастих и румених пламичака. Доктор се нагло одмаче, кашљући и гушећи се, ноздрве и грло опекао му је горки мирис, па се и сви остали одмакоше и стадоше мало даље.

Сочивичасти отвор се сужавао. Наилазећи таласи успоравали су стижући до њега, заобилазили га одозго и одоздо и журно пловили даље. Отвор је постајао све мањи. Изнутра се нагло помоли нешто црно, што се завршавало прстастим вршком, пређе муњевито по ивицама отвора који се тренутно затвори, те су опет стајали пред навлаком која се одмерено улегала и надимала.

Инжењер предложи да одрже саветовање. Према Докторовим речима то би означавало показивање беспомоћности. Најзад одлучише да иду даље дуж велике зграде, па подигоше ранце и кренуше. Ишли су тако око три километра. Путем су пресекли двадесетак уских 'травњака' који су водили у равницу. Једно време питали су се шта су они — хипотеза да имају нечег заједничког са обрадом земље отпала је као невероватна. Доктор се чак трудио да испита неколико изданака ишчупаних из тамнозеленог појаса, који су донекле подсећали на маховину, али на коренима су имали бисераста задебљања пуна сићушних тврдих, црних зрнаца.

Давно је већ било превалило подне. Огладнели застали су да нешто поједу на пуном сунцу, јер нигде није било хлада, а до гаја, који се протезао на раздаљини од неких осамсто метара више су волели да се не враћају, јер паучинасти честар није није на њих оставио повољан утисак.

„Према причама које сам слушао као дечак”, рече Доктор с пуним устима, „у овој проклетој завеси сада би се створила рупа што бљује ватру, и из ње би изишао тип са три руке и једном, али зато врло дебелом ногом, и имао би под пазухом интерпланетарни телекомуникатор или би био звездани телепат и дао би нам до знања да је представник лудо развијене цивилизације која…”

„Боље престани”, рече Координатор. Насу из термоса воду у лонче, које се одмах покри росом. „Боље да размислимо шта да чинимо.”

„Ја мислим”, рече Доктор, „да треба да уђемо.” И устаде, као да је хтео баш то да учини.

„Питам се кроз који улаз”, лењо добаци Физичар.

„Полудео си!” високим гласом повика Кибернетичар.

„Уопште нисам. Наравно, можемо да лутамо овако даље, под условом да нам типови на једној нози добаце нешто за јело.”

„Не мислиш то озбиљно?” рече Инжењер.

„Богме мислим, а знаш зашто? Јер ми је овога сасвим доста.” Он се окрете на пети.

„Стани!” викну Координатор.

Доктор је ишао право на зид не обраћајући ни најмању пажњу на њихову вику. Био је на метар од застора, кад они потрчаше за њим. Зачувши њихове кораке, он испруженом руком дотаче застор.

Рука нестаде. Доктор је стајао непомично можда један секунд, затим коракну напред и престаде да постоји. Петорица његових пријатеља зауставише се, клонули, на месту где се видео траг његове леве ципеле. Одједном у ваздуху над застором показа се Докторова глава. Врат му је био одсечен равно као ножем, из очију су му текле сузе, и гласно је кијао.

„Овде унутра је мало загушљиво”, рече, „и штипа у носу до зла бога, али неколико минута може да се издржи. Неки лакриматор, шта ли. Уђите за мном, то не боли, уопште се ништа не осећа.”

И на висини где би морало да се налази његово раме, помоли се из ваздуха његова рука.

„Ђаво да те носи!” викну Инжењер и задивљено, и љутито, и ухвати Докторову руку која га повуче, те и он нестаде осталима испред очију. Један за другим прилазили су таласавој завеси. Последњи је био Кибернетичар. Мало се колебао. Нешто му заигра у грлу, док му је срце снажно лупало. Затим склопи очи и коракну напред. Окружи га тренутни мрак, а затим постаде светло.

Налазио се поред осталих, на дну огромног простора пуног сипљивог, шумног дисања. Одоздо косо навише, и с висине окомито наниже, с једне на другу страну пролазили су огромни, међусобно укрштени ваљци неједнаке дебљине. Можда су то биле цеви или стубови, местимично су се надимали, понегде сужавали, вртећи се истовремено око своје дуге осовине, узајамно се заклањали, вибрирали, и из дубине тог непрестаног кретања шуме сјајних телеса, кретања проширеног у свим правцима, допирало је све брже млацкање незнано откуда, па се нагло прекидало, после чега би следило неколико клокотавих звукова, и та серија гласова почињала би изнова.