Станислав Лем - Еден

„Железо?!” викну Координатор.

„Није!” одговори му Инжењер и нестаде међу стрмим изгибима нечег што је подсећало на распукнуту страницу купе.

Провукао се кроз вреже које су се крцкаво ломиле кад их је разгрнуо, и кренуо натраг суморна лица. Пружише му руке, он се попе горе и, гледајући у ишчекујућа лица, слеже раменима.

„Не знам шта је то”, признаде. „Појма немам. То је празно. Под кором ничег нема. Нека далекосежна корозија, неки стари случај, можда од пре сто или пре триста година…”

Обидоше ћутке око кратера и упутише се према честару, тамо где је био најнижи. У један мах раздвојио се на две стране — средином је ишао усек, али тако узак, да се човек не би у њему могао сместити, нека врста идеално равног корита, са чије су обе стране вреже стајале као расечене и смрвљене. Квргава, велика задебљања била су им сваљена у страну, на друге паучинасте израслине, а делимично су била утиснута у земљу. Потпуно спљоштене, суве коре су им под ципелама пуцале као сасушене дрвене љуске. Путници одлучише да иду овим усеченим путем, и то у реду један за другим. Остатке сасушених врежа морали су да размичу и разгрћу пред собом, али чак и тако напредовали су брже него пре тога. У великом луку пресек је водио све изразитије према северу, и после само неколико сасвим патуљастих, мртвих раслинских остатака, нашли су се на равници са друге стране гаја.

Тамо где је усек напуштао честар прикључио му се други, плитки траг, који они у први мах примише као стазу, али се испостави да то није. У јаловом терену била је изорана бразда или ровић дубок двадесетак центиметара и нешто шири од тога. Био је покривен зеленкастим, при додиру баршунастим лишајима. Тај чудни 'травњак', како га назва Доктор, вукао се у даљину, у потпуно правој линији, завршавајући се крај светлог појаса који је, као зид с краја на крај равнице, затварао пред њима цео видик.

Над тим појасом светлели су се шиљати наноси који су подсећали на врхове готских торњева, покривених сребрним лимом. Ишли су брзо и готово при сваком кораку уочавали нове појединости. Километрима и километрима дуж бокова усека ишла је површина покривена правилним луковима налик на кровне покрове хангара надљудске величине. Лукови су били окренути надоле и под њима се мигољило нешто сивкасто, као да је с таваница сипила ситна прашина или мутна, распршена вода. Кад стигоше још ближе, до њих допре стран мирис, горкаст али пријатан, као од неког непознатог цвећа. Ишли су смањивши размак међу собом. Сводни кров као да се уздизао све више, сваки лук је попут изокренутог свода на мосту имао распон готово један километар. Тамо где су се два лука високо, на позадини облака, у видљивој оштрици спајала, нешто је снажно светлело, као огледала у којима се одбијала сунчева светлост. Та светлост је уједначено мигала.

Зид наспрам као да је био покретан. Створен од поточића или конопаца сиво-плаве боје, показивао је нешто попут перисталтичког сажимања органа за варење — од леве стране према десној пролазила су по њему у једнаким размацима таласаста задебљања. Изгледало је то као застор начињен од необичног материјала, иза кога у правилним временским размацима пролазе, тарући се о њега боковима, слонови или неке животиње много веће од слонова. Кад стигоше до те завесе, на месту где се слепо завршавала она уска, плишаним лишајима обрасла стаза, горки мирис постао је несносан.

Кибернетичар се закашља.

„То може да буде неко отровно испарење”, рече. Стајали су с кратким, безобличним сенкама крај ногу, гледајући одмерено превлачење таласа. Кад опет кренуше и кад их је већ само неколико корака раздвајало од 'завесе', учини им се једнородна — као да је исплетена од дебелих влакана загасите боје. Доктор подиже са земље камичак и баци га напред. Сви су видели како је камичак летео. Али је нестао, као да се растопио или испарио, не дотакавши покретљиву површину.

„Упао унутра?” с колебањем упита Кибернетичар.

„Откуд?” викну Хемичар.” Није чак ни дотакао тај… тај…”

Доктор подиже пуну шаку камичака и грумења земље и баци их један за другим. Сви су нестали не додирнувши 'завесу', на неколико центиметара испред ње. Инжењер скиде с мале алке кључ и баци га у површину која се управо надимала. Кључ звекну, као да је ударио о лим, и нестаде.

„Шта сад?” рече Кибернетичар, гледајући Координатора. Овај не одговори. Доктор збаци ранац на земљу, извади из њега кутију с храном, одреза ножем коцку меснатих пихтија и баци је у 'завесу'. Комадић пихтија се залепи за ту загаситу површину и остаде за часак да на њој виси — затим поче да нестаје — као да се топио.