Станислав Лем - Еден

Координатор га је слушао ћутке. Прелазио је погледом с једног на другог. Чекињаста, тродневна брада давала им је помало дивљи изглед. Инжењерове речи очито су снажно деловале, али нико се не одазва, као да су чекали да чују шта ће он рећи.

„Шесторица људи неће откопати ракету”, рече Координатор, опрезно одмеравајући речи, „то добро знаш. У садашњем стању, покретање и најмањег агрегата тражи време које нисмо кадри ни да одредимо. Планета је настањена. Не знамо ипак ништа о њој. Нисмо чак направили ниједан круг око ње пре катастрофе. Приближили смо се њеној северној полукугли, и због кобне грешке упали смо у њен плински реп. Падајући, стигли смо до линије терминатора. Лежао сам крај екрана који се распрснуо последњи. Видео сам, или ми се бар чинило да сам видео, нешто што је подсећало на град.”

„Зашто нам то ниси рекао?” отегнуто упита Инжењер.

„Да, зашто?” понови за њим Физичар.

„Јер нисам сигуран. Чак не знам ни на којој страни га треба тражити. Раката се вртела. Изгубио сам оријентацију. И поред тога постоје изгледи, мада слаби, да добијемо неку помоћ. Више бих волео да о том не говорим али, сви ви и тако добро знате, наши су изгледи уопште врло мали. Сем тога, потребна нам је вода. Претежни део залихе излио се у доње делове брода и загађен је. Зато сматрам да можемо себи допустити известан ризик.”

„Слажем се с тим”, рече Доктор.

„И ја се слажем”, додаде Физичар.

„Нека буде”, прогунђа Кибернетичар и удаљи се неколико корака, гледајући према југу, као да није хтео да чује шта ће рећи остали. Хемичар климну главом. Инжењер се не одазва, већ само сиђе с брега, забаци ранац преко рамена и упита:

„Куда?”

„На север”, рече Координатор. Инжењер крете сместа, други му се прикључише. Када се после неколико минута окренуше, брежуљак се готово није видео — само се труп ракете, као цев пољског топа, уздизао на обзорју.

Било је веома топло. Њихове сенке, док су ишли, скраћивале су се, ципеле су им упадале у песак, чули су се тихи, одмерени кораци и убрзано дисање. Приближавали су се једном од оних облика за које су у сумраку мислили да су стабла. Успорише корак. Из мрке земље дизало се 'стабло', сиво као слонова кожа, са слабим, металним сјајем. При дну не дебље од мушке руке, прелазило је у горњем делу у чашасто проширење, које се на врху, нека два метра над земљом, равно проширивало. Није се могло видети да ли је та чаша отворена или није. Стајала је потпуно непомично. Људи застадоше неколико метара пред том необичном творевином, али Инжењер пође према њој и већ је подизао руку да дотакне 'стабло', кад Доктор викну:

„Стој!”

Инжењер нагонски застаде. Доктор га повуче за руку, подиже са земље камичак не већи од зрна пасуља, и баци високо у ваздух. Камичак описа окомит лук и паде право на лако усталасан, спљоштен врх чаше. Сви задрхташе, тако је нагла и неочекивана била реакција. 'Чаша' се заталасала, скупила, разлегао се кратак шиштај као од испуштаног плина, и цео сивкасти стуб, који је сад грозничаво дрхтао, пропаде у земљу, као усисан у њу. За тренутак створени отвор испунило је мрко, пенушаво мазиво, затим по његовој површини почеше пливати зрнца песка, затим је тај кајмак постајао све дебљи, и после неколико секунди од отвора не остаде ни трага: површина пешчаног терена била је глатка, као и свуда унаоколо. Још су стајали крајње запањени, кад Хемичар узвикну:

„Гледајте!”

Осврнуше се. Малочас су их окруживале, на раздаљини од неколико десетина метара, три или четири сличне, високе и танке творевине — сад није било ниједне.

„Све пропале?!” повика Кибернетичар.

Напрезао је поглед, али од 'чаше' није било ни најмањег трага. Сунце је пекло све јаче, и постајало је неподношљиво. Кренуше даље.

После једног часа, личили су на дуги истегнути караван. Први је ишао Доктор, који је сад носио ранац, за њим Координатор. Поворку је завршавао Хемичар. Сви су били раскопчали комбинезоне, неки су подвили рукаве, обливени знојем, осушених уста, и полако су се вукли равницом. На хоризонту се назирао дуг водораван појас.

Доктор застаде и сачека Координатора.

„Колико мислиш да смо превалили?”

Координатор погледа унатраг, према сунцу, где је била остала ракета. Више се није видела.

„Планета има радијус мањи него Земља”, рече. Отпљуну, марамицом обриса лице. „Превалили смо око осам километара.”

Доктор је једва гледао кроз пукотине набреклих очних капака. На црној коси имао је платнену капицу. Сваки час ју је влажио водом из чутурице.