Станислав Лем - Еден

„Али некакво оружје морамо имати!” подиже глас Кибернетичар.

„Постоје електројектори.”

„Питам се чиме ћеш их напунити?”

„Струје у електрани нема? Па, било је!”

„Нема, очевидно је дошло до споја у акумулаторској кабини.”

„Зашто електројектори нису напуњени?”

„Упутство забрањује превожење напуњених”, безвољно прогунђа Инжењер.

„Нек' ђаво носи уп…”

„Престани!”

На Координаторов глас Кибернетичар се окрете, слежући раменима. Доктор изиђе. Инжењер је донео из своје кабите лаки најлонски ранац, и кренуо да ставља у његове џепове пљоснате кутије са железним порцијама хране, кад се појави Доктор. Држао је у рукама кратки оксидирани цилиндар који се завршавао пипком.

„Шта је то?” заинтересова се Инжењер.

„Оружје.”

„Какво сад оружје?”

„Успављујући плин.” Инжењер се насмеја.

„Откуд можеш знати да ли ће оно што живи на овој планети допустити да буде успавано твојим плином? И пре свега, како хоћеш тиме да се браниш у случају напада, дајући наркозу у капима?”

„У случају велике опасности, моћи ћеш да даш наркозу барем себи”, рече Хемичар. Сви се на смејаше, а Доктор се смејао најгласније.

„Свако створење које удише кисеоник може се тим успавати, а што се одбране тиче, гледај!”

Притисну револверски обарач на завршној цевчици цилиндра. Танак као игла млаз течности, која је одмах испаравала, шикну у мрачну дубину ходника.

„Но… у недостатку нечег бољег…” рече неуверено Инжењер.

„Идемо?” упита Доктор, гурнувши цилиндар у џеп комбинезона.

„Идемо.”

Сунце је стајало високо; било је мало, али и врелије од земаљског. Није их то ипак изненадило, него то што није било сасвим округло. Посматрали су га кроз раширене прсте, кроз тамноцрвени, по лупрозирни папир, који је служио за паковање индивидуалних пакета против зрачења.

„Спљоштено око осовине због брзине окретања, шта ли?” упита Хемичар Инжењера.

„Да. То се много боље видело за време лета. Не сећаш се?”

„Можда ме се тада, како да кажем, то није тицало.”

Окренувши се од сунца, сви погледаше ракету. Ваљкаст, бео труп укосо је штрчао из ниског брежуљка у који се зарио. Подсећао је на стартни уређај неког дивовског оруђа. Навлака, млечне боје у сенци, сребрнаста на сунцу, изгледала је као нетакнута. Инжењер пође до места на коме је труп улазио у земљу, пређе преко груменастог узвишења, које је као оковратник окруживало труп, и пређе руком по плочи оклопа.

„Није најгори материјал овај керамит”, рече, не окрећући се.

„Бар кад бих могао да завирим у млазњаче…” беспомоћно погледа увис према издувним цевима које су штрчале над равницом.

„Још ћемо их разгледати”, рече Физичар. „Сад ваља да пођемо у мало извиђање, а?”

Координатор се попе на врх брега. Сви пођоше за њим. Сунцем обасјана равница ширила се на све стране једнако глатка, плава. У даљини су се дизали витки обриси које су запазили претходног дана, али на јакој светлости видело се да то нису била стабла. Небо над њиховим главама, плаво као изнад Земље, над линијом хоризонта добијало је изразито зеленкасту нијансу. Мали, паперјасти облачци ишли су готово неопазиво према северу. Координатор је проверавао стране света на малом компасу, учвршћеном на прегибу руке. Доктор је ногом разгртао терен.

„Зашто овде ништа не расте?” рече са чуђењем у гласу.

Сви су то уочили. Одиста, равница је била гола докле год је око сезало.

„Чини се да је ово крај који се претвара у степу”, рече несигурно Хемичар. „Тамо даље, видите оне мрље, све више је жуто, тамо, на западу. Претпостављам да је тамо пустиња, с које ветар овамо наноси песак, јер је овај брег глинаст.”

„Добро, у то смо се уверили”, рече Доктор.

„Морамо да начинимо макар најопштији план експедиције”, рече Координатор. „Залихе које смо понели довољне су нам за два дана.”

„Не баш, воде имамо мало”, добаци Кибернетичар.

„Воду морамо штедети, све док је не нађемо овде. Ако постоји кисеоник, мора се наћи и вода. Мислим да почнемо овако: да од базе предузмемо низ праволинијских излета, идући само толико далеко одакле безбедно и без претеране журбе можемо да се вратимо.”

„Највише тридесет километара у једном правцу”, рече Физичар.

„У реду. Питање је само шта прво проверавамо.”

„Чекајте”, рече Инжењер, који је дотле стајао неколико корака даље, као удубљен у невеселе мисли, „не чини ли вам се да поступамо помало сулудо? Доживели смо катастрофу на непознатој планети. Успели смо да изиђемо из брода. Уместо да се прихватимо оног што је најважније, уместо да све снаге уложимо у поправку, да покренемо оно што се може, да извучемо ракету, и тако даље, ми крећемо у некакве излете без оружја, без икаквих одбрамбених средстава, немајући појма шта нас овде може задесити.”