Станислав Лем - Еден

„Од чега почињемо?” упита Доктор. Стисну рубове ране на челу Кибернетичара и стави фластер преко ње. Имао га је у џепу. Увек је носио у џеповима непотребне ствари.

„Од утврђивања да ли ћемо успети да изиђемо”, одговори Координатор. „Најпре морамо решити светлост. Шта… већ је имамо? Докторе, осветли ми овде, можда има струје у завршним цевчицама табле, бар у делу алармне сигнализације.”

Овога пута упаљач баци само искру. Доктор је кресао да је просто здерао кожу с палца, севкајући непосредно над остацима разбијене плоче, на којој су, клечећи пословали, Координатор и Инжењер.

„Има?” упита Хемичар, стојећи иза њих, јер за њега већ није било места.

„Засад ништа. Нема нико шибице?”

„Последњи пут видео сам шибице пре три године. У музеју”, промумла неразговетно инжењер, јер је покушавао да зубима отргне изолатор с вршка вода. Одједном мала плавичаста искрица обасја Координаторове шаке склопљене у шкољку.

„Има”, рече. „Сад некакву сијалицу.”

Нађоше једну неоштећену у алармном сигналу над бочном таблом. Оштра, електрична светлост обасја кормиларницу, као део уздигнуте тунелске цеви са чунастим зидовима. Високо над њима, у ономе што им је сад било таваница, видела су се затворена врата.

„Преко седам метара”, рече меланхолично Хемичар. „Како до њих да стигнемо?”

„Једном сам у циркусу видео живи стуб, пет људи један на другом”, примети Доктор.

„То је за нас превише тешко. Стићи ћемо донде по поду”, одврати Каординатор. Узе од Хемичара нож и поче да прави широке усеке у спужвастој навлаци пода.

„Степенице?”

„Да.”

„Зашто се не чује Кибернетичар?” зачуди се одједном Инжењер. Седео је над остацима разводне плоче и припајао волтметар на извучене каблове.

„Остао удовац”, одговори Доктор, смешећи се.

„Шта је Кибернетичар без аутомата?”

„Још ћу ја њих покренути”, добаци Кибернетичар. Загледао је у отворе разбијених екрана. Електрични пламичак полако је жутео и постајао све слабији и блеђи.

„И акумулатори?” прогунђа Физичар.

Инжењер устаде.

„Тако изгледа.”

После четврт часа, шесточлана експедиција крете у дубину, тачније у горњи део брода. Најпре се пробише у ходник, а из њега — у поједине просторије. У Докторовој кабини пронађоше слепу џепну лампу. Доктор је волео да има мноштво, обично сувишних, ствари. Узеше је. Свуда су се видели трагови уништења. Намештај причвршћен за под није се распао, али од прибора, оруђа, помоћних возила, залиха, створила се нека невероватна каша по којој се газило до колена.

„Да покушамо сад изићи”, рече Координатор, кад се поново нађоше у ходнику.

„А скафандри?”

„Налазе се у ваздушној комори. Требало би да им се ништа није десило. Али скафандри нису ни потребни, Еден има подношљиву атмосферу.”

„Зар је ту уопште неко некад био?”

„Да, пре десет или једанаест година, космичка сонда из истраживачке патроле, онда кад је нестао Алтер са својим бродом. Сећате се?”

„Али, од људи нико?”

„Не, нико.”

Унутрашња клапна бране налазила се укосо над њиховим главама. Чудан, први утисак, изазван тиме што су по познатим просторијама ишли у сасвим новом распореду — зидови су сад били подови, а таванице зидови — полако се губио.

„Овде стварно ништа нећемо моћи без живих лестава”, пресуди Координатор. Осветли околну клапну Докторовом џепном лампом. Светла мрља је обиђе укруг. Клапна је била херметично приљубљена.

„Не изгледа лоше”, рече Кибернетичар. Стајао је забачене главе.

„Да, не изгледа”, сложи се Инжењер. Помислио је како је ужасна била снага која је испресовала јаке греде тако да се распрснула главна разводна табла, уграђена између њих, и зарила се у клапну, али задржа ту мисао за себе. Координатор баци поглед на Кибернетичара и већ му хтеде рећи да се сагне и подметне му леђа под зидом да се попне, када се сети исавијане гвожђурије коју су видели у смештају за аутомате, и замоли Хемичара:

„Стани у раскорак, руке састави на коленима, тако ће ти бити лакше.”

„Одувек сам сањао да наступам у циркусу. Одувек!” рече Хемичар и саже се. Координатор му се попе на рамена, уздиже се, и хватајући се за зид вршковима прстију досеже никлену полугу, чији је крај постао задебљан, попут буџе.

Он је повуче једанпут, затим други пут и најзад остаде да виси на њој. Тада полуга са шкрипом попусти; изгледало је као да је механизам затварача био пун сићушног стакла. Полуга се обрну за четврт и стаде.

„Вучеш ли на добру страну?” упита Доктор који је одоздо осветљавао џепном лампом. „Ракета лежи.”