Arthur Clarke - Grad i zvezde

Kedron mu se nikada nije mnogo dopadao; Lakrdijaševa opora ličnost predupređivala je svako prisnije zbližavanje, čak i da mu je Alvin bio sklon. Pa ipak, sada, dok je razmišljao o Kedronovim oproštajnim rečima, osetio je grižu savesti. Zbog njegovog delanja, Lakrdijaš je pobegao iz ovog vremena u nepoznatu budućnost.

Međutim, nije bilo razloga, pomisli Alvin, da sebe okrivljuje zbog toga. Time je dokazano samo ono što je on već znao — da je, naime, Kedron kukavica. Doduše, on možda nije bio ništa veći strašljivac od ma kog drugog u Diasparu; ali njegova dodatna nevolja ogledala se u činjenici da je raspolagao moćnom uobraziljom. Alvin je mogao prihvatiti izvesnu odgovornost za njegov usud, ali nipošto i celokupnu.

Kome je drugom u Diasparu još zadao bol i tugu? Najpre je pomislio na Jeseraka, svog tutora, koji je bio strpljiv sa svojim nesumnjivo najtežim učenikom. Setio se svih malih ljubaznosti kojima su ga roditelji obasipali tokom godina; kada ih je sada prizivao u pamćenju, shvatio je da ih je bilo znatno više nego što mu se ranije činilo.

A onda je došao red na Alistru. Ona ga je volela, a on je tu ljubav prihvatio ili odbacivao po vlastitom ćefu. Ali, šta se drugo moglo učiniti? Da li bi ona bila iole srećnija da ju je potpuno odbio?

Sada mu je postalo jasno zbog čega nikada nije voleo Alistru, ili bilo koju drugu ženu iz Diaspara. I tu lekciju naučio je u Lisu. Diaspar je zaboravio mnoge stvari, a među njima i pravi smisao ljubavi. Gledao je u Erliju kako majke cupkaju svoju decu na kolenima i duboko u njemu probudila se ona zaštitnička nežnost prema svim malim i bespomoćnim bićima koja predstavlja nesebičnu sestru ljubavi. U Diasparu, međutim, nije bilo žene koja je znala ili marila za ono što je nekada bila konačna svrha ljubavi.

Nisu postojala prava osećanja, duboke strasti, u besmrtnom gradu.

Možda su takve stvari drugde bujale samo zahvaljujući vlastitoj prolaznosti, zato što nisu mogle večno trajati, već su uvek bile pod senkom koju je Diaspar odagnao.

Bio je to trenutak, ako taj trenutak uopšte postoji, kada je Alvin shvatio šta je njegova sudbina. Do sada je bio samo nesvesni izvršilac vlastitih poriva. Da je znao tako arhaičnu analogiju, uporedio bi se sa jahačem na neukroćenom konju. Ovaj ga je vodao po mnogim neobičnim mestima, i to će verovatno i dalje činiti, ali u divljem galopu pokazao mu je svoju snagu i otkrio mu gde sam želi da ode.

Alvinovo sanjarenje iznenada je prekinuo zvuk zvonceta na zidnom ekranu. Visina tona odmah mu je rekla da to nije ulazni poziv, već da je neko došao da ga vidi. Izdao je signal za dopuštenje i trenutak kasnije pred njim se našao Jeserak.

Staratelj mu je imao ozbiljan, ali ne i neprijateljski izraz lica.

„Naloženo mi je da te povedem u Veće, Alvine“, reče. „Ono čeka da te čuje.“ A onda Jeserak ugleda robota i radoznalo ga odmeri. „To ti je dakle sadrug koga si doveo sa putovanja. Mislim da će biti doro da i on pođe sa nama.“

To je Alvinu sasvim odgovaralo. Robot ga je već izbavio iz jedne veoma opasne situacije i možda će se pokazati potreba da ga ponovo pozove upomoć. Pitao se šta mašina misli o pustolovinama i obrtima u koje je stalno zapadao i po hiljaditi put je poželeo da dokuči šta se zbiva u unutrašnjosti tog čvrsto zapretenog uma. Alvin je imao utisak da je robot za sada odlučio da posmatra, ispituje i izvodi sopstvene zaključke, ne preduzimajući ništa na svoju ruku sve dok ne proceni da je za to kucnuo čas. A onda će, verovatno sasvim iznenada, odlučiti da dela; možda će se ono za šta se bude opredelio kositi sa Alvinovim planovima.

Jedini pomagač koga je imao bio je vezan za njega najtanjom niti vlastitog interesa i mogao ga je napustiti u svakom trenutku.

Alistra ih je čekala na rampi koja je vodila na ulicu. Čak i ako je želeo da je okrivi za izvesnu ulogu koju je odigrala u otkrivanju njegove tajne, Alvin nije imao srca za to. Njena tuga bila je sasvim očigledna i oči su joj se ispunile suzama dok mu je hitala u susret da ga pozdravi.

„Oh, Alvine!“ uzviknu devojka. „Šta će učiniti s tobom?“

„Ne brini, Alistra“, reče. „Sve će biti u redu. Uostalom, u najgorem slučaju Veće me može vratiti u Banke Sećanja, ali mi nešto govori da se to neće dogoditi.“

Njena lepota i nesrećnost bile su tako izazovne da je, čak i u ovom času, Alvin osetio kako mu telo odgovara na njeno prisustvo svojim iskonskim načinom. Ali to je bila samo požuda tela; on je nije prezirao, ali mu samo ona više nije bila dovoljna. Blago je odvojio ruke od njenih i krenuo za Jeserakom ka Većnici.

Alistrino srce bilo je usamljeno, ali ne više ispunjeno gorčinom, dok ga je posmatrala kako odlazi. Znala je sada da ga nije izgubila, pošto joj on nikada nije pripadao. Kada se pomirila sa ovim saznanjem, počela je da shvata kako više nema mesta uzaludnim tugovanjima.

Alvin je jedva primećivao ljubopitljiv ili užasnut pogled sugrađana dok je sa pratnjom prolazio poznatim ulicama. Razvrstavao je argumente koje će možda morati da upotrebi i pripremao je priču koja će mu najviše odgovarati. S vremena na vreme, uveravao bi sam sebe da nije nimalo uzbuđen i da je i dalje potpuni gospodar situacije.

Čekali su samo nekoliko minuta u predvorju, ali to je bilo dovoljno dugo da se Alvin zapita za razlog što su mu, ako se već ne boji, noge postale tako slabašne. Iskusio je taj osećaj dok je savlađivao poslednji uspon na onom dalekom brdu u Lisu, gde mu je Hilvar pokazao vodopad sa čijeg su vrha ugledali ekspoloziju svetlosti koja ih je odvela u Šalmiran. Upitao se šta Hilvar sada radi i da li će se ikada ponovo sresti. Najednom mu učinilo veoma važnim da se to dogodi.

Velika vrata se raskriliše i on krenu za Jeserakom u Većnicu. Dvadeset članova već je sedelo oko stola u obliku polumeseca i Alvin se oseti polaskanim kada je video da nijedno mesto nije prazno. Ovo mora da je prvi put posle mnogo vekova da se sakupilo celo Veće bez i jednog odsutnog. Retki sastanci ovog tela obično su predstavljali puku formalnost, pošto su se svi redovni poslovi obavljali uz samo nekoliko poziva videofonom i, ukoliko se pojavila potreba, razgovorom između Predsednika i Centralnog Kompjutera.

Alvin je iz viđenja poznavao većinu članova Veća i prisustvo tolikih poznatih lica malo ga je ospokojilo. Kao i Jeserak, oni nisu izgledali neprijateljski, već samo brižni i začuđeni.

Uostalom, na njima je ležala odgovornost. Možda će biti ozlojeđeni što je neko pokazao da nisu u pravu, ali Alvin nije verovao da će mu to ozbiljno prebaciti. Nekada bi to bila brzopleta i neiskusna pretpostavka, ali ljudska priroda se u međuvremenu popravila u nekim pogledima.

Pažljivo će ga saslušati, ali ono što će potom misliti neće biti odveć važno. Alvinov sudija neće biti Veće, već Centralni Kompjuter.

Nije bilo nikakvih formalnosti. Predsednik je proglasio sastanak otvorenim, a zatim se okrenuo prema Alvinu.

„Alvine“, reče on prilično ljubazno, „voleli bismo da nam ispričaš šta se dogodilo od kada si nestao pre deset dana.“

Upotreba izraza 'nestao', pomisli Alvin, bila je vanredno značajna. Čak i sada, Veće nije bilo voljno da prizna da je on boravio izvan Diaspara. Pitao se da li znaju da je bilo stranaca u gradu, ali je odmah posumnjao u to. U tom slučaju, ispoljavali bi znatno veću uzbuđenost.

Ispričao je svoju priču jasno i bez imalo dramatiziranja. Ona je njihovim ušima ionako zvučala sasvim čudno i neverovatno, tako da joj nisu bila potrebna nikakva ulepšavanja.

Samo je na jednom mestu odstupio od stroge tačnosti opisa, pošto nije pomenuo način na koji je pobegao iz Lisa. Izgledalo je vrlo verovatno da će ponovo biti prinuđen da pribegne istom postupku.