Arthur Clarke - Grad i zvezde

Nekoliko stotina metara ispred, hodnik se širio u kružnu halu sa prečnikom većim od jedne milje, čiji su krov nosili veliki stubovi na kojima je sigurno počivala i nepojmljiva težina Energetskog Centra. Ovde je, prema kartama, Centralni Kompjuter večno bdio nad sudbinom Diaspara.

Hala je bila još veća nego što se Alvin usudio da pretpostavi — ali gde se nalazio Kompjuter? Zbog nečega je očekivao da ugleda jednu ogromnu mašinu, mada je dobro znao da je ta predstava krajnje naivna. Zastrašujuća, ali lišena svakog smisla, panorama koja se pružala pod njim nagnala ga je da zastane u čudu i neizvenosti.

Hodnik kojim su došli završavao se visoko na zidu hale — nesumnjivo najvećeg zatvorenog prostora koji je čovek ikada sagradio — a sa obe strane dugačke rampe spuštale su se do udaljenog poda. Zaposedajući u potpunosti blistavo osvetljenu zapreminu, stajale su stotine velikih, belih struktura, tako neočekivanih da je Alvin za trenutak pomislio kako pred sobom ima podzemni grad. Utisak je bio zapanjujuće živ i jamačno mu nikada neće sasvim izbledeti.

Nije bilo ni traga prizoru koji je on očekivao, prizoru ispunjenom poznatim sjajem metala, koji je čovek od početka vremena dovodio u vezu sa svojim slugama.

Ovde se nalazio svršetak evolucije duge gotovo koliko i Čovekova. Njen početak bio je zapreten u maglama Ranih Vremena, kada je ljudski rod prvi put naučio da koristi energiju, a zatim poslao svoje bučne lokomotive da tandrču po celom svetu. Para, voda, vetar — svi ovi oblici energije nakratko su korišćeni, a potom napušteni. Vekovima je snaga materije pokretala svet, da bi i ona konačno bila prevaziđena, a prilikom svake promene stare mašine bile bi zaboravljene, dok bi nove zauzimale njihova mesta. Veoma lagano, u toku mnogo hiljada godina, ljudi su se približavali idealu savršene mašine — idealu koji je najpre bio puki san, potom daleka perspektiva i najzad stvarnost:

Mašina ne sme da sadrži pokretne delove.

Bio je to krajnji izraz ideala. Čoveku je bilo potrebno možda sto miliona godina da bi ga dosegao, a u samom času trijumfa, zauvek je okrenuo leđa mašini. Ona je stigla do krajnje tačke i nadalje je večno mogla sama o sebi da se brine, služeći istovremeno svog tvorca.

Alvin se više nije pitao koja je od ovih utihlih, belih prikaza Centralni Kompjuter. Znao je da ih on sve obuhvata i da seže daleko izvan ove hale, uključujući u svoje biće i sve nebrojene ostale mašine u Diasparu, bile one pokretne ili nepomične. Kao što je i njegov vlastiti mizak predstavljao skup mnogo milijardi zasebnih ćelija, raspoređenih po zapremini prostora prečnika svega nekoliko centimetara, tako su i fizički elementi Centralnog Kompjutera bili razmešteni posvuda, uzduž i popreko Diaspara. U ovoj hali mogao se nalaziti samo uključno-isključni sistem posredstvom koga su sve raštrkane jedinice bile u međusobnoj povezanosti.

Neodlučan kuda da krene, Alvin je prešao pogledom preko velikih silaznih rampi i bešumne arene. Centralni Kompjuter zacelo zna da je on ovde, baš kao što je upućen i u sve ostalo što se zbiva u Diasparu; jedino mu je preostalo da sačeka njegova uputstva.

Sada već poznat, ali ipak zastrašujući glas bio je tako tih i blizak, da se Alvinu učinilo da ga niko iz njegove pratnje nije mogao čuti. „Pođi dole levom rampom“, obratio mu se. „Posle ću te ja voditi.“

Krenuo je polako nagibom, dok mu je robot lebdeo iznad glave. Jeserak i proktori nisu pošli za njim. Upitao se da li su dobili naređenja da ostanu ovde, ili su, možda, smatrali da ga dobro mogu držati na oku i sa ove osmatračnice, tako da nije bilo potrebno upuštati se u dugo silaženje. Nije bila isključena ni mogućnost da se, naprosto, dalje nisu usuđivali približiti Centralnoj riznici Diaspara.

Kod podnožja rampe tihi glas ponovo je dao Alvinu uputstva i on je krenuo avenijom usnulih, gorostasnih obličja. Glas mu se obratio još tri puta, a onda je shvatio da je stigao do cilja.

Mašina pred kojom je stajao bila je manja od većine svojih sadruga, ali on se osećao kao patuljak u odnosu na nju. Pet nivoa sa vodorovanim linijama koje su išle ukrug stvarali su utisak neće šćućurene životinje; skrenuvši pogled sa nje na svog robota, Alvinu se učinilo neverovatnim da oboje predstavljaju izdanke iste evolucije i da su ustrojeni prema istom načelu.

Na oko tri stope iznad tla široko, providno polje pružalo se celom dužinom strukture.

Alvin je priljubio čelo uz gladak, neobično topao materijal i pogledao u unutrašnjost mašine.

U prvih mah nije video ništa; a onda, kada je zaklonio oči, uspeo je da razbere hiljade slabašnih tačaka svetlosti koje su počivale u ništavilu. Bile su poređane jedna iza druge po trodimenzionalnoj rešetki, što je njemu podjednako izgledalo čudno i lišeno značenja kao i drevnom čoveku zvezdani svod. Iako je netremice posmatrao više minuta, sasvim nesvestan protoka vremena, raznobojne svetlosti nisu se micale sa svojih mesta i sjaj im se uopšte nije menjao.

U trenutku mu je sinulo da, kada bi mogao da pogleda u vlastiti mozak, i on bi mu se u istoj meri učinio lišen smisla. Mašina je izgledala nepokretna i nepromenljiva zato što nije mogao videti njene misli.

Po prvi put počeo je da stiče izvesnu maglovitu predstavu o moćima i silama koje su održavale grad. Čitavog života je bez ikakvog pitanja prihvatao čudo sintetizera, koji su iz veka u vek u neiscrpnom prilivu podmirivali sve potrebe Diaspara. Hiljadu puta bio je očevidac tog čina stvaranja, ali mu je pri tom retko padalo na um da se negde mora nalaziti prauzor onoga što je pred njim dolazilo na svet.

Kao što se ljudski um tek malčice mogao zadržati na samo jednoj misli, tako su nesravnjivo veći mozgovi, koji su predstavjali tek delić Centralnog Kompjutera, bili u stanju da obuhvate i zauvek zadrže i najsloženije ideje. Sklopovi svih stvorenih stvari bili su zamrznuti u tim večnim umovima, a bio je potreban samo treptaj čovekove volje pa da oni postanu deo stvarnosti.

Svet je zaista daleko odmakao od vremena kada su, iz časa u čas, pećinski ljudi strpljivo glačali vrške svojih strela i noževe u čvrstom kamenu.

Alvin je čekao, ne hotevši da progovori dok ne dobije novi znak raspoznavanja. Upitao se na koji je način Centralni Kompjuter svestan njegovog prisustva, odnosno kako ga može videti i čuti mu glas. Nigde nije bilo ni najmanjeg traga organima čula — nikakvih rešetkastih zastora, ekrana ili bezosećajnih kristalnih očiju kojima su normalno roboti poimali svet oko sebe.

„Izloži svoj problem“, reče mu tihi glas u uho. Izgledalo je neobično što ova sveobuhvatna zapremina mašinerija izražava tako blago svoje misli. A onda mu je postalo jasno da sam sebi laska; njime nije bio zaokupljen možda ni milioniti deo mozga Centralnog Kompjutera. On je predstavljao samo jedan od bezbrojnih nepravilnih slučajeva kojima je on istovremeno posvećivao pažnju, bdijući nad Diasparom.

Teško je razgovarati sa prikazom koja ispunjava čitav prostor oko vas. Alvinove reči kao da su zamirale u praznom vazduhu istog časa kada bi ih izgovorio.

„Šta sam ja?“ upita on.

Da je ovo pitanje postavio jednoj od obaveštajnih mašina iz grada, znao je kakav bi odgovor dobio. U stvari, on je to često činio, a odgovor je uvek glasio: „Ti si Čovek.“ Sada se, međutim, nalazio pred inteligencijom potpuno različitog reda, tako da nije bilo potrebe za brižljivom semantičkom tačnošću. Centralni Kompjuter će znati na šta on misli, ali to još nikako nije značilo i da će mu odgovoriti.

I odista, usledio je upravo onakav odgovor kakvog se pribojavao.

„Ne mogu da odgovorim na to pitanje. Kada bih to učinio, otkrio bih naum mojih tvoraca, a samim tim bih ga i obezvredio.“

„Onda je moja uloga predviđena kada je grad podignut?“