Arthur Clarke - Grad i zvezde

Hilvar i Jeserak su ćutali; naslućivali su ali nisu jamačno znali zbog čega je Alvin preduzeo ovaj let i zašto ih je pozvao da pođu sa njim. Nisu ni imali želju da govore, dok je sumorna panorama promicala pod njima. Njena pustoš tištala ih je obojicu i Jeserak je najednom osetio oholu srdžbu prema ljudima prošlosti koji su iz čiste nemarnosti dopustili da Zemljina lepota uvene.

Nadao se da su Alvinovi snovi istiniti i da će se sve to moći preinačiti. Moć i znanje još su postojali — i bila je potrebna samo volja da se stoleća vrate unazad i da okeani ponovo zašume talasima. Vode je i dalje bilo, duboko u skrovitim nedrima Zemlje; u slučaju nužde, mogle su se odgajiti i transmutacione biljke koje bi je stvarale.

U narednim godinama čekalo ih je mnogo poslova. Jeserak je znao da stoji između dva doba; osećao je oko sebe kako bilo čovečanstva ponovo počinje življe da kuca. Valjalo je suočiti se sa velikim problemima — ali Diaspar nije prezao od njih. Na rekonstruisanje prošlosti biće utrošeni vekovi, ali kada to bude okončano, Čovek će ponovo otkriti gotovo sve što je izgubio.

Pa ipak, upitao se Jeserak, da li će sve to moći i da se stekne? Izgledalo je neverovatno da će Galaksija još jednom biti osvojena, ali čak i ako to bude ostvareno, kakvoj će svrsi koristiti?

Alvin ga je prekinuo u razmišljanju i Jeserak odvrati pogled od ekrana.

„Hteo sam da vidite ovo“, reče Alvin tihim glasom. „Možda vam se neće ukazati druga prilika.“

„Ne napuštamo Zemlju, valjda?“

„Ne; ne želim ništa više od svemira. Ako je u Galaksiji i opstala još neka civilizacija, sumnjam da je vredno napora dati se u traganje za njom. Imamo veoma mnogo poslova ovde; sada znam da je ovo moj dom i ja ga više neću ostavljati.“

Bacio je pogled nadole, prema velikoj pustinji, ali namesto nje video je ogromnu vodu koja će se valjati tuda kroz hiljadu godina. Čovek je ponovo otkrio svoj svet i dok bude ostao na njemu, učiniće ga pravim rajem. A posle toga…

„Sada nismo spremni da se vinemo put zvezda i proteći će dosta vremena dok ponovo ne budemo bili u stanju da se suočimo sa tim izazovom. Razmišljao sam o tome šta da uradim sa ovim brodom; ako ostane na Zemlji, nešto će me uvek kopkati da ga upotrebim i nikako neću imati mira. Sa druge strane, ne mogu ga se tek tako otarasiti; osećam da mi je poveren i ja ga moram iskoristiti za dobrobit sveta.

Zato sam i doneo sledeću odluku. Poslaću ga izvan Galaksije, pod upravljanjem robota, da otkrije šta se dogodilo sa našim precima… i, ako je moguće šta je trebalo da pronađu, te su zbog toga napustili našu Vaseljenu. Mora da je posredi bilo nešto čudesno kada su ostavili toliko toga da bi se dali u potragu za tim.

Ma koliko putovanje trajalo, robot se nikada neće umoriti. Jednog dana će naši rođaci primiti moju poruku i znaće da ih čekamo ovde na Zemlji. Vratiće se, a ja se nadam da ćemo ih do tada zavređivati, bez obzira na to koliko su veliki postali.“

Alvin je zaćutao, gledajući u budućnost koju je oslikao, ali koju možda nikada neće neposredno videti. Dok Čovek bude ponovo podizao svoj svet, brod će prevaljivati tamni bezdan među galaksijama, da bi se posle mnogo hiljada godina vratio. Možda će i dalje biti tu da ga dočeka, ali i ako se to ne dogodi, on je bio zadovoljan.

„Mislim da je to mudro“, reče Jeserak. A onda, poslednji put, odjek drevnog straha oglasio se u njemu. „Ali pretpostavimo“, dodade, „da brod uspostavi kontakt sa nečim što mi ne želimo da sretnemo…“ Glas mu je zamukao kada je dokučio izvorište svoje brižnosti i usne mu se razvukoše u kiseli, samoprekorni osmeh koji je odagnao poslednje utvare Osvajača.

„Zaboravio si“, reče Alvin, shvativši ga znatno ozbiljnije nego što je ovaj očekivao, „da ćemo uskoro moći da računamo na Vanamondovu pomoć. Ne znamo kakvim moćima on raspolaže, ali izgleda da svi u Lisu smatraju da su mu potencijali neograničeni. Nije li tako, Hilvare?“

Hilvar nije odmah odgovorio. Bilo je tačno da Venamond predstavlja drugu veliku zagonetku, znak pitanja koji će uvek ležati preko budućnosti ljudskog roda, dok ono bude na Zemlji. Već je izgledalo izvesno da se Venamondov razvoj ka samosvesti ubrzava posredstvom kontakta sa filosofima iz Lisa. Oni su gajili velike nade u buduću saradnju sa detinjastim nad-umom, verujući da mogu skratiti eone koje bi zahtevao njegov prirodni razvoj.

„Nisam siguran“, priznade Hilvar. „Nešto mi govori da ne bi trebalo mnogo očekivati od Vanamonda. Sada mu možemo pomoći, ali mi ćemo predstavljati tek kratak tren u njegovom ogromnom životnom veku. Sumnjam ipak da njegova krajnja sudbina ima bilo kakve veze sa sudbinom čovečanstva.“

Alvin ga iznenađeno pogleda.

„Zašto to misliš?“ upita.

„Ne bih umeo da ti objasnim“, reče Hilvar. „Posredi je samo intuicija.“ Mogao je da doda još nešto, ali je radije prećutao. Te stvari bilo je nemoguće saopštiti; Alvin, doduše, ne bi ismejao njegov san, ali on ipak nije želeo da ga razmatra čak ni sa prijateljem.

Bio je to, zapravo, više nego san, znao je to zasigurno; nešto što će ga zauvek proganjati.

Nekako mu se to uvuklo u um tokom neopisivog i neprenosivog kontakta sa Vanamondom.

Zna li i sam Vanamond kakva će biti njegova samotna sudbina?

Jednog dana, energije Crnog Sunca će presahnuti i ono će osloboditi svog zatvorenika. A onda, na rubu Vaseljene, dok se i samo vreme bude zaustavljalo, Vanamond i 'Ludi Um'

moraće se sresti među leševima zvezda.

Taj sukob bi mogao spustiti zavesu na sam čin Stvaranja. Pa ipak, on nije imao nikakve veze sa Čovekom, niti će ovaj ikada saznati njegov ishod…

„Pogledajte!“ reče iznenada Alvin. „Ovo sam želeo da vam pokažem. Shvatate li šta to predstavlja?“

Brod se sada nalazio iznad pola i planeta pod njima bila je savršena polukugla. Gledajući niz pojas sumraka, Jeserak i Hilvar mogli su istovremeno da vide izlazak i zalazak Sunca na suprotnim stranama sveta. Simboličnost je bila tako potpuna i tako očaravajuća da oni neće zaboraviti ovaj trenutak do kraja života.

Na ovom svetu spuštala se noć; senke su se izduživale prema istoku koji neće dočekati naredno svitanje. Ali negde drugde zvezde su još bile mlade i jutarnje rumenilo je rudelo; a putem kojim je nekada hodio, Čovek će jednog dana ponovo zakoračiti.