Arthur Clarke - Grad i zvezde

Kalitraks se pomalo skrušeno osmehnuo ogromnom auditorijumu.

„Postoje mnoga slična predanja, delimično istinita, a delimično lažna, kao i drugi paradoksi u našoj prošlosti koji još nisu odgonetnuti. No, ovaj problem pre spada u nadležnost psihologa nego istoričara. Čak se ni svedočanstvima Centralnog Kompjutera ne može potpuno verovati, pošto sadrže očigledne dokaze o preinačavanju u veoma dalekoj prošlosti.

Na Zemlji su samo Diaspar i Lis preživeli razdoblje dekadencije; Diaspar zahvaljujući savršenstvu svojih mašina, a Lis zbog svoje delimične izdvojenosti i neobične intelektualne moći žitelja. Ali obe kulture, čak i kada su se vratile na svoj prethodni nivo, postale su izopačene strahovima i mitovima koje su nasledile.

Ti strahovi ne treba više da nas proganjaju. Nije moja dužnost kao istoričara da predviđam budućnost, već da ispitujem i tumačim prošlost. Ali njena pouka sasvim je jasna; odveć dugo smo živeli sasvim izdvojeno od stvarnosti, a sada je kucnuo čas da preuredimo naše živote.“

Jeserak je koračao u nemom čuđenju kroz ulice Diaspara, koji nikada ranije nije video.

Toliko se, u stvari, razlikovao od grada u kome je on proveo sve svoje živote, da ga nikada ne bi prepoznao. Pa ipak, znao je da je to Diaspar, premda nije zastao da porazmisli kako to zna.

Ulice su bile uske, zgrade niže, a park je nestao. Ili, bolje rečeno, još nije postojao. Bio je to Diaspar pre promene. Diaspar koji je stajao otvoren prema svetu i Vaseljeni. Nebo iznad grada bilo je modroplavo i prošarano rasparanim pramenovima oblaka, koji su se lagano izvijali i okretali na vetru što je pirio licem mlađe Zemlje.

Kroz oblake i mimo njih prolazili su znatno opipljiviji nebeski putnici. Miljama iznad grada, opervažući svod svojim bešumnim dezenom, brodovi koji su povezivali Diaspar sa spoljnim svetom dolazili su i odlazili svojim poslom. Jeserak je dugo netremice zurio u tajanstvenost i čaroliju otvorenog neba i za trenutak mu je dušu ponovo prožeo strah. Osetio se nagim i nezaštićenim, svestan da ta spokojna, plava kupola povrh njegove glave predstavlja tek najtanušniju opnu, iza koje se pruža svemir, sa svim svojim zagonetkama i pretnjama.

Ali strah nije bio dovoljno snažan da mu sputa volju. Delom svog uma Jeserak je znao da je sve to što doživljava samo san, a san mu nije mogao nauditi. Kretaće se kroz njega, kušajući sve što mu bude ponudio, sve dok se ponovo ne probudi u gradu koji poznaje.

Išao je ka srcu Diaspara, prema mestu gde je u njegovo vreme stajao Grob Jarlana Zeja.

Ali u ovom drevnom gradu tamo nije bilo groba, već samo niska, kružna građevina sa mnogo lučnih ulaza koji su vodili u nju. Pred jednim od tih ulaza čekao ga je neki čovek.

Trebalo je da zapanjenost preplavi Jeseraka, ali sada ga više ništa nije moglo iznenaditi.

Nekako mu je izgledalo na mestu i prirodnim što se našao oči u oči sa čovekom koji je podigao Diaspar.

„Pretpostavljam da me prepoznaješ“, reče Jarlan Zej.

„Svakako; video sam tvoju statuu hiljadu puta. Ti si Jarlan Zej, a ovo je Diaspar kakav je bio pre milijardu godina. Znam da sanjam i da se nijedan od nas dvojice stvarno ne nalazi ovde.“

„Onda ne treba da te uznemiri ništa što se događa. Pođi stoga za mnom i imaj na umu da ti ništa ne može nauditi, pošto se kad god zaželiš možeš probuditi u Diasparu, u tvom vlastitom dobu.“

Jeserak je poslušno krenuo za Jarlanom Zejom u zdanje, dok mu je um delao poput prijemčive, nekritičke spužve. Neko prisećanje, ili odjek nekog sećanja, upozoravalo ga je na ono što je bilo na putu da se dogodi i on je znao da bi nekada užasnuto ustuknuo od toga.

Sada se, međutim, nije bojao. Ne samo što se osećao zaštićenim zbog svesti o tome da ovo iskustvo nije stvarno, već je i prisustvo Jarlana Zeja predstavljalo talisman protiv svih opasnosti sa kojima bi se mogao susresti.

Tek se nekoliko osoba kretalo pokretnim putevima koji su vodili u unutrašnjost građevine, a više nije bilo nikoga oko njih kada su se najzad zaustavili u tišini pored dugačkog, aerodinamičnog cilindra, za koji je Jeserak odmah shvatio da ga može otisnuti izvan grada na putovanje koje bi mu nekada prestrašilo um. Kada mu je vodič pokazao prema otvorenim vratima, samo je za trenutak zastao na pragu, a onda zakoračio unutra.

„Vidiš“, reče Jarlan Zej uz smešak. „Sada se opusti i ne zaboravi da si bezbedan, da ti se ništa ne može dogoditi.“

Jeserak mu je verovao. Osetio je samo tanušni titraj bojazni kada je ulaz tunela bešumno skliznuo ka njima, a mašina u kojoj su putovali počela da povećava brzinu, hrleći kroz nedra zemlje. Nestrpljenje da započne razgovor sa ovom gotovo mitskom prikazom prošlosti odagnalo je iz njega sve strahove koje bi inače iskusio.

„Zar ti ne izgleda neobično“, poče Jarlan Zej, „što smo pokušali da se sakrijemo pod Zemlju, iako nam je nebo stajalo otvoreno? To je začetak bolesti čiji si kraj ti imao prilike da doživiš u tvom razdoblju. Čovečanstvo nastoji da se sakrije; boji se onoga što se nalazi tamo, u svemiru, i uskoro će zatvoriti sva vrata koja vode u Vaseljenu.“

„Ali video sam svemirske brodove na nebu iznad Diaspara“, reče Jeserak.

„Nećeš ih još dugo viđati. Izgubili smo kontakt sa zvezdama, a uskoro će i planete biti napuštene. Bili su nam potrebni milioni godina da se vinemo u kosmos, ali samo nekoliko vekova da se opet vratimo kući. A ubrzo ćemo se povući gotovo sa cele Zemlje.“

„Zbog čega to činite?“ upita Jeserak. Znao je odgovor, ali nešto ga je ipak nagonilo da postavi pitanje.

„Bilo nam je potrebno sklonište da nas zaštiti od dva straha: straha od smrti i straha od svemira. Bili smo bolesna populacija i nismo više želeli da imamo veze sa Vaseljenom, tako da smo počeli da se pretvaramo kako ona ne postoji. Videli smo kako haos besni među zvezdama i zavapili za mirom i blagostanjem. Stoga je Diaspar morao da bude zatvoren, kako ništa novo ne bi više prodrlo u njega.

Podigli smo grad koji poznaješ i izmislili lažnu prošlost da prikrijemo vlastiti kukavičluk.

Oh, nismo mi to prvi učinili: ali smo prvi obavili taj posao tako sveobuhvatno. Preuredili smo i ljudski duh, lišivši ga stremljenja i plamenih strasti, što je trebalo da zajamči zadovoljavanje ovim novim svetom.

Bilo je potrebno hiljadu godina da se podigne grad, sa svim njegovim mašinama. Kada je svako od nas obavio svoj zadatak, mozak mu je bio ispran od svih sećanja, a na mesto njih su uneta lažna; zatim je ovaj novi identitet uskladišten u gradske vodove, gde je ostao sve dok nije kucnuo čas da ponovo bude prizvan u postojanje.

I tako je konačno došao dan kada u Diasparu više nije bilo nijednog živog čoveka; postojao je samo Centralni Kompjuter, koji je izvršavao naređenja što su mu bila ugrađena i kontrolisao Banke Sećanja, gde smo mi spavali. Niko više nije imao nikakve veze sa prošlošću i tog trenutka počela je istorija.

Po unapred određenom sledu, jedan za drugim bili smo prizivani iz vodova pamćenja i ponovo dobijali telesni oblik. Poput neke mašine koja je tek sazdana i po prvi put stavljena u pogon, Diaspar je počeo da sprovodi u delo dužnosti za koje je bio programiran.

Pa ipak, neki od nas gajili su od samog početka izvesne sumnje u celu zamisao. Večnost je veoma dugo vreme; shvatili smo rizik koji je donosilo zatvaranje svih izlaza i nastojanje da se potpuno ogradimo od Vaseljene. Nismo mogli prkositi težnjama naše kulture, tako da smo delali u tajnosti, unoseći samo neophodna preinačenja.

Jedinstveni su predstavljali naš izum. Oni bi se pojavljivali u dugim razmacima i ustanovljavali bi, ukoliko bi im to okolnosti dopustile, da li izvan Diaspara postoji nešto što bi zavređivalo uspostavljanje kontakta. Ni u snu nismo pretpostavljali da će biti potrebno toliko vremena da bi jedan od njih uspeo, ali ni da će taj uspeh biti toliko veliki.“