Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Pa ipak, ne vidim zbog čega bismo bili uzbuđeni. Zemlja sada nije u nimalo većoj opasnosti nego što je uvek bila. Zašto bi dva čoveka u jednom malom brodu ponovo srušila na nas srdžbu Osvajača? Ako hoćemo da budem pošteni prema samima sebi, moramo priznati da su Osvajači mogli da unište naš svet još veoma davno.“

Zavladala je tišina neodobravanja. Bila je to jeres, a i sam bi je Jeserak nekada bio osudio kao takvu.

Podigavši veđe, Predsednik je uzeo reč.

„Zar ne postoji predanje da su Osvajači poštedeli Zemlju samo pod uslovom da Čovek više nikada ne ode u kosmos? A sada smo prekršili taj uslov.“

„Predanje, da“, reče Jeserak. „Mnoge stvari prihvatamo zdravo za gotovo, a ovo je jedna od njih. Međutim, ne postoji nikakav dokaz. Izgleda mi neverovatno da nešto što je tako važno ne bi bilo zabeleženo u sećanja Centralnog Kompjutera, pa ipak on nema pojma o tom paktu. Raspitao sam se o tome, premda samo kod informacionih mašina. Veće može da postavi pitanje neposredno.“

Jeserak nije video zašto bi rizikovao drugu opomenu zbog zakoračenja na zabranjenu teritoriju i zato je sačekao Predsednikov odgovor.

Do njega, međutim, nikada nije došlo, pošto su istog časa posetioci iz Lisa poustajali sa svojih sedišta, dok im se na licima istovremeno ukočio izraz neverice i uzbuđenosti. Činilo se da slušaju poruku koju im neki daleki glas saopštava na uši.

Većnici su čekali, dok je u njima iz minuta u minut rasla bojazan kako se ovaj bešumni razgovor nastavljao. A onda se vođa izaslanstva otrgao iz transa i s izrazom izvinjenja okrenuo prema Predsedniku.

„Upravo smo primili neke veoma neobične i uznemirujuće vesti iz Lisa“, reče.

„Da li se Alvin vratio na Zemlju?“ upita Predsednik.

„Ne… ne Alvin. Nešto drugo.“

Kada je spustio svoj verni brod na proplanak Erlija, Alvin se upitao da li je ikada u ljudskoj istoriji neka letelica donela takav tovar na Zemlju — ako se, zapravo, Vanamond odista nalazio u fizičkom prostoru mašine. Nije mu bilo ni traga za vreme putovanja; Hilvar je smatrao, a njegova upućenost bila je znatno neposrednija, da se samo za Vanamondovo područje pažnje moglo reći da ima određen položaj u prostoru. Sam Vanamond nije bio lociran nigde — a možda i nikada.

Kada su izišli iz broda sačekali su ih Seranis i petorica senatora. Jednog od senatora Alvin je već sreo prilikom prošle posete; pretpostavljao je da su ostala dvojica sa prethodnog skupa sada u Diasparu. Pitao se kako su izaslanici stigli tamo i kako je grad reagovao na prisustvo prvih uljeza spolja posle toliko mnogo miliona godina.

„Izgleda mi, Alvine“, reče Seranis sa prizvukom ironije, pošto se pozdravila sa sinom, „da poseduješ izuzetan dar za pronalaženje neobičnih entiteta. Doduše, sumnjam da će ti skoro poći za rukom da nadmašiš sadašnji poduhvat.“

Sada je došao red na Alvina da se iznenadi.

„Znači, Vanamond je stigao?“

„Da, pre mnogo časova. Nekako mu je uspelo da se vrati tragom putanje tvoga broda pri odlasku, što je samo po sebi zapanjujući podvig i postavlja zanimljive filosofske probleme.

Postoje izvesni dokazi da je stigao u Lis istog trenutka kada si ga ti otkrio, što znači da je sposoban za beskrajnu brzinu. Ali to nije sve. U proteklih nekoliko časova naučio nas je znatno više o istoriji nego što smo mi uopšte smatrali da postoji.“

Alvin je zabezeknuto posmatrao. A onda je shvatio; nije bilo teško zamisliti kakav je uticaj izvršio Venamond na ovaj narod, sa veoma istančanim opažanjima i čudesno povezanim umovima. Reagovali su iznenađujuće brzo i najednom mu se pojavila pred očima neprikladna slika Venamonda, možda pomalo uplašenog, kako ga okružuju neutaživi intelekti Lisa.

„Da li ste otkrili šta je on?“ upita Alvin.

„Jesmo. Bilo je jednostavno, premda i dalje ne znamo njegovo poreklo. On je čista mentalnost, a znanje izgleda da mu je neograničeno. Ali istovremeno je detinjast, u doslovnom smislu ove reči.“

„Tako je!“ uzviknu Hilvar. „Trebalo je da pogodim!“

Alvin je izgledao začuđeno, a Seranis je osetila da joj ga je žao.

„Hoću da kažem da iako Venamond predstavlja gorostasan, možda beskrajan um, on je još nesazreo i nerazvijen. Njegova stvarna inteligencija manja je nego kod ljudskog bića“ — osmehnula se pomalo usiljeno — „premda mu je proces mišljenja znatno brži i veoma hitro uči.

Takođe raspolaže nekim moćima koje još nismo shvatili. Čitava prošlost kao da je otvorena njegovom umu, na način koji je teško opisati. Možda se koristio tom sposobnošću da se vrati tvojim tragom na Zemlju.“

Alvin je stajao u tišini, osetivši se najednom kao poražen. Postalo mu je jasno koliko je Hilvar dobro učinio što je doveo Venamonda u Lis. Takođe mu je sinulo u kojoj ga je meri sreća poslužila kada je nadmudrio Seranis; tako nešto neće mu se dogoditi dva puta u životu.

„Da li to znači“, upita, „da Venamond tek što se rodio?“

„Prema njegovim merilima, da. Njegova stvarna starost veoma je velika, mada prividno manja od Čovekove. Nejneobičnije je to što on uporno tvrdi da smo ga mi stvorili, a nema nikakve sumnje da mu je poreklo povezano sa svim velikim tajnama prošlosti.“

„Šta se sada događa sa Venamondom?“ upita Hilvar pomalo posedničkim glasom.

„Ispituju ga istoričari iz Grevarna. Pokušavaju da odrede osnovne crte prošlosti, ali taj posao trajaće godinama. Venamond može savršeno detaljno da opiše prošlost, ali rad sa njim otežava činjenica da on uopšte ne razume ono što je video.“

Alvin se upitao kako Seranis zna sve to; a onda shvatio da možda svaki budan um u Lisu prati razvoj velikog istraživanja. Prožeo ga je osećaj ponosa zbog saznanja da je sada i u Lisu ostavio isto tako veliki beleg kao i u Diasparu; doduše, sa ponosom se mešala izvesna osujećnost. Ovde je postojalo nešto u čemu on nikada nije mogao potpuno da učestvuje, niti da ga pojmi: neposredni kontakt čak i između ljudskih umova, bio mu je u podjednakoj meri nedokučiv, kao što bi muzika bila gluvom čoveku, ili boje slepom. Pa ipak, žitelji Lisa izmenjivali su sada misli sa tim nepojmljivo stranim bićem, koga je on doveo na Zemlju ali koga nikada nije mogao da otkrije, nijednim od čula koja je posedovao.

Ovde nije bilo mesta za njega; kada se ispitivanje završi, odgovori će mu biti saopšteni.

Otvorio je vrata beskraja, a onda osetio strahopoštovanje — čak i preplašenost — pred onim što je učinio. Za vlastito dobro, morao je da se vrati u sićušan, poznati svet Diaspara i da potraži njegovo okrilje, dok bude svodio račune svojih snova i stremljenja. Bilo je tu ironije; onaj ko je prezreo grad da bi pohrilio ka zvezdama, sada se vraćao kući kao zaplašeno dete koje beži u majčine skute.

Diaspar nije bio baš zadovoljan što ponovo vidi Alvina. Grad je i dalje bio uzavreo, poput neke džinovske košnice koja je žestoko uzdrmana štapom. Još se nevoljno suočavao sa stvarnošću, ali oni koji su odbijali da priznaju postojanje Lisa i spoljnjeg sveta nisu više imali gde da se sakriju. Banke Sećanja prestale su da ih primaju; oni koji su pokušali da pobegnu u snove i da potraže pribežište u budućnosti sada su uzalud odlazili u dvoranu stvaranja.

Rastačući, hladni plamen nije ih čekao, tako da se nisu mogli probuditi, sa ispranim umovima, sto hiljada godina dalje niz reku vremena. Nikakve molbe upućene Centralnom Kompjuteru nisu vredele, niti je on objašnjavao razloge onoga što je činio. Neuspele pribeglice morale su da se tužno vrate u grad i da otvoreno pogledaju u oči problemima svog vremena.

Alvin i Hilvar spustili su se na periferiju parka, nedaleko od Većnice. Sve do poslednjeg trenutka Alvin nije bio siguran da li će mu uspeti da uvede brod u grad kroz štitnike koji su ograđivali njegovo nebo od spoljenjg sveta. Nebeski svod Diaspara, kao i sve drugo u vezi sa njim, bio je veštački, ili bar dobrim delom takav. Noć, sa svojim zvezdanim podsetnicima na sve ono što je Čovek izgubio, nikada nije smela da ugmiže u grad; on je takođe bio zaštićen od oluja koje su ponekad besnele pustinjom, ispunjavajući vazduh pokretnim zidovima peska.