Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Ne razumem“, reče Hilvar iznenada. „Ovaj odeljak broda teško je oštećen, ali je ipak prilično sačuvan. Gde se deo ostatak? Da se letelica nije prepolovila u svemiru, posle čega je ova trupina pala ovde?“

Odgovor su saznali tek kada su robota ponovo poslali u istraživanje, a i sami ispitali područje oko olupine. Nije bilo ni prisenka sumnje; sve ograde koje su mogli imati nestale su kada je Alvin pronašao na malom brdu pored broda niz niskih humki, od kojih je svaka bila dugačka po deset stopa.

„Dakle, spustili su se ovde“, nastavi Hilvar, „i prenebregli upozorenje. Bili su ljubopitljivi, baš kao i ti. Pokušali su da otvore kupolu.“

Pokazao je na drugu stranu kratera, prema glatkoj opni i dalje bez belega, u koju su otputovali vladaoci ovog sveta zapreli svoja blaga. Ali to više nije bila kupola; sada se videla gotovo cela kugla, pošto je tle u kome je postavljena dignuto u vazduh.

„Uništili su vlastiti brod i mnogi su tu poginuli. No, bez obzira na to, uspelo im je da ga nekako okrpe i da se ponovo otisnu u svemir; odbacili su ovaj odeljak i sve što je bilo od neke vrednosti. Kakav je to poduhvat morao biti!“

Alvin ga gotovo nije čuo. Posmatrao je neobičan znak koji ga je najpre privukao na ovo mesto: bila je to tanka cev, oko koje se nalazio vodoravni krug na trećini puta od vrha. Ma kako mu izgledao stran i nepoznat, Alvin je mogao da odgovori na nemu poruku koju je ovaj nosio niz vekove.

Pod tim kamenovima — ukoliko bi odlučio da ih razgrne — čekalo ga je rešenje bar jedne zagonetke. Ali ona je mogla i da ostane tajna; bilo ko da su ova bića, ona su zavredila pravo na večni spokoj.

Hilvar je gotovo prečuo reči koje je Alvin prošaputao dok su se lagano vraćali ka brodu.

„Nadam se da su stigli kući“, reče.

„A kuda sad?“ upita Hilvar, kada su ponovo došli u svemir.

Alvin je zamišljeno pogledao ekran pre no što je odgovorio.

„Misliš li da bi trebalo da se vratim?“ upita.

„To bi bilo mudro. Sreća nas možda neće još dugo pratiti, a ko zna kakva nas još iznenađenja čekaju na ovim planetama.“

Bio je to glas zdravog razuma i opreznosti i Alvin je bio spreman da mu sada posveti veću pažnju nego što bi to učinio nekoliko dana ranije. Ali prevalio je veliki put i ceo život čekao na ovaj trenutak; neće se vratiti dok još ima toliko mnogo da se vidi.

„Od sada ćemo ostati u brodu“, reče, „i nigde se nećemo spustiti na površinu. Tako ćemo biti dovoljno bezbedni.“

Hilvar je slegao ramenima, kao da odbija da prihvati bilo kakvu odgovornost za ono što se može ubuduće dogoditi. Sada, kada je Alvin pokazao izvesnu meru opreza, nije mu se činilo odveć mudrim da prizna da je i on podjednako radoznao da nastave istraživanje, premda je odavno izgubio svaku nadu da će na nekoj od ovih planeta sresti razumni život.

Pred njima se nalazio dvostruki svet: jedna velika planeta, sa malim satelitom uz sebe. Prvi član sistema verovatno je bio blizanac drugom svetu koji su posetili; bio je optočen istim pokrovom modrog zelenila. Nije postojao nikakav razlog da se tu spuste; ta priča već im je bila poznata.

Alvin je odveo brod nisko iznad površine satelita; nije mu bilo potrebno upozorenje složenog mehanizma koji ga je štitio da bi shvatio da ovde nema atmosfere. Sve senke imale su oštru, jasnu ivicu i nije bilo potpunog prelaza između dana i noći. Bio je to prvi svet na kome je video nešto što je delimično odgovaralo noći, pošto je na području gde su uspostavili prvi kontakt iznad obzorja stajalo samo jedno od udaljenijih sunaca. Predeo se kupao u tamnocrvenoj svetlosti, kao da je bio uronjen u krv.

Nekoliko milja leteli su povrh planina, koje su i dalje bile reckave i oštre kao u daleko vreme svog rođenja. Ovaj svet nikada nije upoznao promenu ili propadanje, niti su ga ikada spirali vetrovi i kiše. Ovde nisu bili potrebni vodovi večnosti da bi očuvali predmete u njihovoj prvobitnoj svežini.

Ali ako nije postojao vazduh, onda nije moglo biti života — ili možda jeste?

„Razume se“, reče Hilvar, kada mu je Alvin postavio to pitanje, „nema ničeg biološki apsurdnog u toj pomisli. Život ne može da se začne u bezvazdušnom prostoru, ali je zato u stanju da razvije oblike koji tu mogu da opstanu. To se sigurno događalo milionima puta, kad god bi neka nastanjena planeta izgubila atmosferu.“

„Ali da li se može očekivati da inteligentni oblici života postoje u vakuumu? Zar se oni ne bi obezbedili protiv gubitka vazduha?“

„Verovatno, ukoliko bi se to dogodilo pošto su dostigli određen nivo inteligencije, da preduprede jednu takvu pojavu. Ali ako je atmosfera nestala dok su se oni još nalazili na primitivnom nivou, morali bi se ili prilagoditi ili iščeznuti. Pošto bi se prilagodili, mogli su razviti veoma visoku inteligenciju. U stvari, to bi se po svoj prilici dogodilo: podsticaj bi bio veoma veliki.“

Alvin je zaključio da je rasprava bila čisto teorijske prirode, bar što se ove planete tiče.

Nigde nije bilo nikakvog traga da je na njoj nekada postojao život, razuman ili bilo kakav drugi. Ali, u tom slučaju, kakva je bila svrha ovog mesta? Alvin je bio čvrsto uveren da je čitav višečlani sistem Sedam Sunaca veštačkog porekla, što znači da je i ovaj svet morao biti deo velikog projekta.

Nije bilo daleko od pameti da je on zamišljen isključivo kao ukras: na taj način bi nebo iznad njegovog džinovskog sadruga dobilo mesec. No, čak i da je to bilo posredi, činilo se više nego verovatnim da bi i njemu bila pridodana neka namena.

„Gledaj“, reče Hilvar, pokazavši na ekran. „Tamo, nadesno.“

Alvin je promenio smer kretanja broda i predeo se iskosio pod njim. Crveno osvetljene stene slile su se u neprekidan niz, usled brzine njihovog kretanja; a onda se slika ponovo umirila i ispod njih se pojavio nepogrešivi znak života.

Nepogrešiv — ali i obmanjujući. Uzeo je oblik široko rasprostrtog niza vitkih stubova, međusobno udaljenih po stotinu stopa, a dva puta toliko visokih. Pružali su se u daljinu, gubeći se u hipnotičkoj perspektivi, sve dok ih obzorje nije progutalo.

Alvin je okrenuo brod nadesno i počeo da juri duž linije stubova, razmišljajući pri tom kakvoj su svrsi oni mogli služiti. Bili su potpuno jednoobrazni, nižući se u neprekidnom poretku preko brda i kroz udoline. Ništa nije pokazivalo da su nekada nosili nešto na sebi; izgledali su glatki i bez obeležja, blago se sužavajući prema vrhu.

Sasvim nenadano, prava linija menjala je svoj smer, oštro skrenuvši pod pravim uglom.

Alvin je stigao da zaokrene brod tek posle nekoliko milja i da ga usmeri u novom pravcu.

Stubovi su se produžavali istim jednoličnim tokom preko crvenkastog predela, razmešteni u besprekornom poretku. A onda, pedeset milja od prethodne promene pravca, ponovo su naglo skretali pod pravim uglom. Ako se ovako nastavi, pomisli Alvin, ubrzo ćemo se obresti tamo odakle smo pošli.

Beskrajni niz stubova u toj meri ih je hipnotisao, da su produžili miljama posle procepa u njemu, pre no što je Hilvar uzviknuo i nagnao Alvina, koji ništa nije primetio, da vrati brod nazad. Polako su se spustili i dok su kružili iznad onoga što je Hilvar pronašao, jedna fantastična pretpostavka počela im se začinjati u umovima, mada se u početku nijedan nije usuđivao da je saopšti drugome.

Dva stuba bila su slomljena blizu osnove i ležala opružena na stenju po kome su pala. Ali to nije bilo sve; dva druga stuba koja su oivičavala procep neka neodoljiva sila savila je prema napolje.

Zastrašujući zaključak bio je neizbežan. Alvin je sada znao iznad čega su leteli; video je to mnogo puta u Lisu, ali je sve do ovog trenutka zapanjujuća promena razmera osujećivala prepoznavanje.

„Hilvare“, reče i dalje se ustežući da pretoči misli u reči, „znaš li šta je ovo?“