Arthur Clarke - Grad i zvezde

Saobraćanje je bilo veoma teško; većina misaonih slika njihovih umova izgledala je tako neobična da on gotovo ništa nije prepoznao. Začudio ga je i pomalo uplašio sklop straha od Osvajača koji se stalno ponavljao; podsetio ga je na ono što je sam iskusio kada mu je Crno Sunce prvi put ušlo u polje saznanja.

Ali oni nisu znali ništa o Crnom Suncu; konačno, i njihova pitanja počela su da mu se uobličuju u svesti.

„Šta si ti?“

Dao je jedini odgovor koji je mogao.

„Ja sam Vanamond.“

Usledila je pauza (koliko je samo potrebno njihovim mislima da se ustroje!), a onda je pitanje bilo ponovljeno. Nisu ga razumeli; to je bilo čudno, pošto mu je jamačno njihova vrsta dala ime, zaprevši ga među sećanja na njegovo rođenje. Tih sećanja bilo je tek pregršt i ona su nenadano počinjala u jednoj određenoj tački vremena, ali su zato izgledala kristalno jasna.

Ponovo su mu do svesti doprle njihove slabašne misli.

„Gde su ljudi koji su sazdali Sedam Sunaca? Šta se dogodilo sa njima?“

Nije to znao; gotovo da mu nisu poverovali, a razočaranje koje ih je obuzelo došlo je oštro i jasno preko provalije koja je razdvajala njihove umove od njegovog. Ali bili su strpljivi, a on voljan da im pomogne, pošto im se predmet traganja podudarao; osim toga, u njima je stekao prve prijatelje od početka svog postojanja.

U toku čitavog dotadašnjeg života Alvin ni u snu nije slutio da će doživeti tako neobično iskustvo, kao što je bio ovaj bešumni razgovor. Nije se moglo očekivati da će on biti nešto više od pukog posmatrača, pošto se nije ustezao da prizna, čak i pred samim sobom, da je Hilvarov um u nekim pogledima znatno moćniji od njegovog. Preostalo mu je samo da čeka i da se čudi, poluošamućen od bujice misli koja je kuljala odmah iza granice njegove moći poimanja.

Bled i napregnut, Hilvar je iznenada prekinuo kontakt i okrenuo se ka prijatelju.

„Alvine“, reče veoma umornim glasom. „Ima nešto čudno ovde. Uopšte mi nije jasno.“

Ove reči su malo uspokojile Alvinovo poljuljano samopoštovanje; osećanja su mu se sigurno očitovala na licu, pošto se Hilvar blagonaklono nasmeja.

„Ne mogu da ustanovim šta je ovaj… Vanamond…“ nastavi on. „Posredi je stvorenje koje raspolaže ogromnim znanjem, ali izgleda da mu je inteligencija prilično niska. Razume se“, dodade, „njegov um je možda drugačijeg reda, tako da ga mi ne možemo razumeti, ali nešto mi govori da to nije pravo objašnjenje.“

„Dobro, šta si saznao?“ upita Alvin pomalo nestrpljivo. „Zna li on bilo šta o Sedam Sunaca?“

Hilvarov um i dalje je izgledao veoma odsutan.

„Sazdale su ih mnoge rase, uključujući tu i našu“, reče zamišljeno. „On može da mi pruži ovakve činjenice, ali izgleda da ne shvata njihovo značenje. Mislim da je svestan prošlosti, ali da nije u stanju da je rastumači. Sve što se ikada dogodilo kao da je zbrkano u njegovoj svesti.“

Za trenutak je odsutno zastao, a onda mu se lice ozari.

„Samo nam jedno preostaje; na neki način moramo odvesti Vanamonda na Zemlju kako bi ga proučili naši filosofi.“

„Da li će to biti bezbedno?“ upita Alvin.

„Hoće“, odgovori Hilvar, pomislivši kako je poslednja prijateljeva opaska bila nesvojstvena za njega. „Vanamond je prijateljski raspoložen. Čak i više od toga, u stvari; veoma je blagonaklon.“

Istog trena, jedna pomisao koja je već dugo titrala na samom rubu Alvinove svesti najednom mu je jasno blesnula pred očima. Setio se Krifa i svih malih životinja koje su neprestano bežale, što je razljućivalo ili uzhemiravalo Hilvarove prijatelje. Takođe mu je pao na pamet — kako je sada samo daleko izgledao! — zoološki cilj njegovog pohoda u Šalmiran.

Hilvar je pronašao novog mezimca.

Jeseraku je palo na um da bi ova konferencija izgledala sasvim nezamislivo do pre svega nekoliko dana. Šest posetilaca iz Lisa sedelo je naspram Veća, za stolom postavljenim preko otvorenog kraja potkovice. Postojala je izvesna ironija u sećanju da je ne tako davno Alvin stajao na istom mestu i saslušao odluku Veća da Diaspar mora ponovo biti zatvoren od sveta.

Sada je svet uz odmazdu prodro unutra — i to ne samo svet, već i Vaseljena.

Veće je već bilo promenjeno. Nedostajalo je čak pet njegovih članova. Oni nisu bili u stanju da se suoče sa odgovornostima i problemima što su ih sada čekali i zato su radije krenuli Kedronovim stopama. To je dokaz, pomislio je Jeserak, da je Diaspar propao, ako toliko njegovih žitelja nije u stanju da prihvati prvi izazov u mnogo miliona godina. Više hiljada građana već je pobeglo u kratak zaborav Banki Sećanja, sa nadom da će kriza proći kada se probude i da će Diaspar ponovo biti onaj stari. Ali čekalo ih je razočarenje.

Jeserak je uzet da popuni jedno upražnjeno mesto u Veću. Iako je postojala izvesna podozrivost prema njemu, s obzirom na to da je bio zadužen kao Alvinov staratelj, njegovo prisustvo očigledno je bilo od suštinske važnosti, tako da niko nije predložio izuzeće. Sedeo je na jednom kraju stola oblika potkovice, u položaju koji mu je obezbeđivao neke pogodnosti.

Ne samo što je mogao da proučava profile posetilaca, već je bio u prilici da vidi i lica svojih kolega većnika, čiji su izrazi bili veoma poučni.

Nije više postojao ni tračak sumnje da je Alvin bio u pravu i Veće je polako shvatalo ovu neprijatnu istinu. Izaslanici iz Lisa bili su u stanju da misle znatno brže od najizvrsnijih umova Diaspara. No, to nije bila njihova jedina prednost, pošto su takođe ispoljili izuzetno visok stepen usaglašenosti, za koji je Jeserak pretpostavljao da predstavlja plod njihovih telepatskih moći. Upitao se da li čitaju misli Većnika, ali je zaključio da ne bi prekršili svečano obećanje bez koga bi ovaj skup bio nemoguć.

Jeserak nije mislio da je ostvaren neki veliki napredak; u stvari, uopšte mu nije bilo jasno kako bi se do tako nečeg moglo doći. Veće, koje je jedva prihvatilo postojanje Lisa, i dalje nije bilo sposobno da shvati šta se dogodilo. Ali jasno je bilo zaplašeno, što je verovatno bio slučaj i sa posetiocima, premda je njima uspevalo da umešnije prikriju strah.

Sam Jeserak nije bio toliko užasnut koliko je očekivao; strah je i dalje postojao u njemu, ali sad se najzad suočio sa njim. Jedan deo Alvinove nehajnosti — ili možda hrabrosti? — počeo je da mu menja nazore i otvara nova obzorja. Nije verovao da će ikada biti u stanju da zakorači izvan zidina Diaspara, ali sada je najzad razumeo poriv koji je nagonio Alvina da to preduzme.

Predsednikovo pitanje zateklo ga je odsutnog duhom, ali on se brzo pribrao.

„Mislim“, reče, „da je posredi puki slučaj što se ova okolnost nije ranije ukazala. Znamo da je bilo četrnaest prethodnih Jedinstvenih, a u zaleđu njihovog stvaranja sigurno je stajao neki određen plan. Čini mi se da je taj plan trebalo da obezbedi da Lis i Diaspar ne ostanu večno razdvojeni. Alvin se pobrinuo za to, ali je u isti mah učinio nešto što sumnjam da se nalazilo u prvobitnoj shemi. Može li Centralni Kompjuter da potvrdi ovo?“

Bezlični glas odmah je uzvratio.

„Većnik zna da ja ne mogu da komentarišem uputstva koja su mi dali moji tvorci.“

Jeserak je prihvatio blagi ukor.

„Ma kakav bio uzrok, činjenice se ne mogu osporavati. Alvin se otisnuo u svemir. Kada se vrati, možete ga sprečiti da ponovo ode, premda sumnjam da bi vam tako nešto pošlo za rukom, s obzirom na to da je on u međuvremenu sigurno mnogo naučio. A ako se dogodilo ono čega se bojite, ne postoji više ništa što bismo mogli preduzeti. Zemlja je sasvim bespomoćna, kao što je bila milionima vekova.“

Jeserak je zastao i bacio pogled duž stolova. Njegove reči nikome se nisu dopale, ali on to nije ni očekivao.