Arthur Clarke - Grad i zvezde

Upitao se šta će se dogoditi sa Diasparom — i Lisom — kada barijere budu potpuno srušene.

Na neki način, najbolja svojstva obe kulture moraju se sačuvati i stopiti u novu i zdraviju zajednicu. Zadatak je bio vanredno težak i zahtevao je svekoliku mudrost i strpljenje obe populacije.

Neke poteškoće budućeg usaglašavanja već su počele da se ispoljavaju. Posetioci iz Lisa su, veoma ljubazno, odbili da žive u kućama koje su im dodeljene u gradu. Oni su sami pripremili svoje privremeno boravište u parku, u sredini koja ih je podsećala na Lis. Hilvar je bio jedini izuzetak; iako mu se nije dopadalo da živi u kući sa neodređenim zidovima i kratkovečnim nameštajem, hrabro je prihvatio Alvinovo gostoprimstvo, uspokojen obećanjem da tu neće dugo ostati.

Hilvar se nikada u život nije osetio usamljenim, ali je u Diasparu i to iskusio. Grad mu se činio neobičniji nego Lis Alvinu, a beskrajna složenost i ogromno mnoštvo stranaka koji su zakrčili svaki centimetar prostora oko njega počeli su da ga tište i uzrujavaju. Na veoma tanan način, poznavao je svakoga u Lisu, bez obzira da li se sreo sa njim ili ne. Ni za hiljadu životnih vekova, međutim, ne bi mogao upoznati svakoga u Diasparu i ta činjenica ga je rastužila, premda je shvatio da je posredi sasvim nerazumno osećanje. Samo ga je odanost prema Alvinu zadržavala u svetu koji nije imao ništa zajedničko sa njegovim.

Često je pokušavao da ispita svoja osećanja prema Alvinu. Znao je da mu prijateljstvo potiče iz istog vrela koje je napajalo naklonost prema svim malim i hrabrim bićima. To bi verovatno začudilo one koji su Alvina smatrali upornim, tvrdoglavim i egocentričnim čovekom, kome nije bila potrebna ničija privrženost i koji nije umeo da je uzvrati ukoliko bi mu bila ponuđena.

Hilvar je bio bolje upućen; nagonski je to osetio još od samog početka. Alvin je bio istraživač, a svi istraživači traže nešto što su izgubili. Samo se retko događa da to i pronađu, a još ređe da ih čin pronalaženja učini srećnijim nego samo traganje.

Hilvar nije znao šta Alvin traži. Pokretale su ga sile koje su veoma davno stavili u pokret oni genijalni ljudi što su sa tako nastranom umešnošću sazdali Diaspar — ili možda oni još genijalniji koji su im se suprotstavili. Kao i svako ljudsko biće, Alvin je u izvesnoj meri bio mašina, čija je delanja unapred određivalo nasleđe. To, međutim, nije izmenilo njegovu potrebu za razumevanjem i prisnošću, niti ga je učinilo bezosećajnim prema usamljenosti i osujećenosti. Vlastitom narodu on je ponekad izgledao kao takvo neobjašnjivo biće, da su oni smetali s uma kako on i dalje deli ista osećanja s njima. Bio je potreban tek stranac, iz potpuno drugačije sredine, da ga vidi kao normalno ljudsko stvorenje.

U toku nekoliko dana posle dolaska u Diaspar, Hilvar se sreo sa više ljudi nego tokom ranijeg života. Upoznavao se sa njima, ali praktično nikoga nije upoznao. Zbog svoje zbijenosti, žitelji grada bili su u toj meri uzdržljivi da im se teško moglo približiti. Jedinu osamljenost imali su u vlastitom umu i nje su se držali čak i kada bi se nalazili usred beskrajnih društvenih aktivnosti Diaspara. Hilvar ih je sažaljevao, mada je znao da njima ta naklonost nije potrebna. Oni uopšte nisu shvatali čega se lišavaju — nisu imali pojma o toplom čuvstvu zajedništva, o osećaju pripadnosti, koje je povezivalo sve jedinke u telepatskom društvu Lisa. Štaviše, bilo je očigledno — premda iz uljudnosti to niko nije otvoreno pokazao -

da ga većina ljudi sa kojima je razgovarao smatra dostojnim žaljenja zbog sumornog i jednoličnog života koji vodi.

Eristona i Etaniju, Alvinove čuvare, Hilvar je brzo otpisao kao ljubazne, ali krajnje zbunjene i bezlične pojedince. Veoma ga je pomelo kada je čuo da se Alvin poziva na njih kao na oca i majku — pošto su ovi izrazi u Lisu zadržali svoje drevno biološko značenje. Bio je potreban stalni napor uobrazilje da bi se imalo na umu kako su tvorci Diaspara opozvali zakone života i smrti, a postojali su trenuci kada se Hilvaru činilo da je, bez obzira na svu živost oko njega, grad poluprazan zato što nije bilo dece.

Upitao se šta će se sada dogoditi sa Diasparom, kada se njegova duga izdvojenost najzad okončala. Zaključio je da bi grad najbolje postupio ako bi uništio Banke Sećanja koje su ga toliko dugo držale u opčinjenosti. Ma koliko bile čudesne i bez obzira na to što po svoj prilici predstavljaju vrhunski trujumf nauke koja ih je iznedrila, one su donele na svet bolesnu kulturu, kulturu koja je imala mnoge strahove. Neki su, doduše, imali stvarnu podlogu, ali drugi su se — tako je sada izgledalo — temeljili isključivo na uobrazilji. Hilvar je malo bio upućen u patvorinu koja je počela da se pomalja iz istraživanja Venamondovog uma. Kroz nekoliko dana sa tim će biti upoznat i Diaspar i tek onda će mu postati jasno koliki je deo njegove prošlosti predstavljalo samo puki mit.

Međutim, ukoliko bi se Banke Sećanja uništile, grad bi izumro kroz hiljadu godina, pošto su njegovi žitelji izgubili sposobnost da se razmnožavaju. Valjalo se tek suočiti sa ovom nedoumicom, ali Hilvar je već nazreo jedno moguće rešenje. Uvek je postojao odgovor na bilo koji tehnički problem, a njegovi sunarodnici bili su veoma vični u biološkim naukama.

Ako Diaspar bude poželeo, ono što je izgubio moglo mu se vratiti.

Međutim, grad je najpre trebalo da nauči šta je izgubio. Obrazovanje će trajati mnogo godina — možda mnogo vekova. Ali to je samo početak; veoma brzo, utisci prvog časa tako će moćno protresti Diaspar kao i sam kontakt sa Lisom.

Oni će potresti i Lis. Bez obzira na sve razlike između dve kulture, one su poticale iz istog korena — i delile su iste opsene. Obe će biti zdravije kada još jednom pogledaju, staloženo i postojano, u prošlost koju su izgubile.

Amfiteatar je bio projektovan da primi celokupno budno stanovništvo Diaspara, i teško da je sada ijedno od njegovih deset miliona mesta ostalo prazno. Dok je sa svoje osmatračke tačke visoko na veštačkom obronku prelazio pogledom po velikoj zakrivljenosti, Alvina je ona neodoljivo podsećala na Šalmiran. Dva kratera bila su istog oblika i gotovo iste veličine.

Ukoliko bi se šalmiranski krater ispunio ljudima, on bi veoma nalikovao ovome.

Bila je, međutim, jedna suštinska razlika između ova dva zemljišta. Velika uvala Šalmirana stvarno je postojala, dok amfiteatar nije. Ne samo sada već ni ranije; on je predstavljao samo utvaru, ustrojenje električnih naboja, koji su počivali u sećanju Centralnog Kompjutera sve dok ih neka potreba ne bi prizvala u život. Alvin je znao da se, zapravo, i dalje nalazi u svojoj sobi, baš kao što je u svojim domovima i ogromna masa sveta koja ga prividno okružava. Sve dok ne bude ništa preduzeo da se pokrene sa tog mesta, opsena će biti savršena. Lako je mogao da poveruje da je Diaspar uklonjen i da su se svi njegovi žitelji okupili ovde u ovom ogromnom ulegnuću.

Događalo se tek jednom u hiljadu godina da se život grada potpuno zaustavi, kako bi se svi ljudi mogli sresti u Velikoj Skupštini. Alvin je znao da je i u Lisu dolazilo do odgovarajućih okupljanja. Bio bi to sastanak umova, ali bi možda uz njega bio održan i prividan skup tela, podjednako nestvaran, ali naizgled stvaran, kao i ovaj.

Mogao je prepoznati mnoga lica oko sebe, sve do granice dokle se moglo videti golim okom. Na udaljenosti većoj od jedne milje i čitavih hiljadu stopa ispod nalazila se mala kružna pozornica na koju je sada bila upravljena pažnja čitavog sveta. Teško se moglo pomisliti da bi on uspeo bilo šta da razabere sa tolike udaljenosti, ali Alvin je znao da kada govor bude počeo, on će čuti i videti sve što se zbiva podjednako jasno kao i svako drugi u Diasparu.