Arthur Clarke - Grad i zvezde

Između sna i njegovog ispunjenja stajalo je čitavih milion godina. Civilizacije su doživljavale uspone i padove, napori mnogih svetova dugi milenijume padali su u vodu, ali smer nikada nije zaboravljen. Jednog dana ćemo možda saznati celovitu priču o tome, o najvećem poduhvatu koji je preduzet u čitavoj istoriji. Danas jedino znamo da se on okončao nesrećom koja je gotovo uništila Galaksiju.

U to razdoblje Vanamond odbija da ide. Postoji uska vremenska zona koja mu je zapretena; ali mi verujemo da iza toga stoje samo njegovi strahovi. Na njegovom početku, Carstvo se nalazilo na vrhuncu moći, u napetom iščekivanju predstojećeg uspeha. Na kraju, samo nekoliko hiljada godina kasnije, Carstvo je propalo, a i same zvezde su se zatamnile, kao da im je neko isisao svu snagu. Nad Galaksijom se nadvila avet straha, straha za koji je vezano ime: 'Ludi Um'.

Nije teško pogoditi šta se moralo dogoditi u tom kratkom razdoblju. Čista mentalnost je stvorena, ali je bila potpuno bezumna, ili, kao što se da zaključiti na osnovu drugih izvora, nepomirljivo neprijateljska prema materiji. Stolećima je pustošila Vaseljenu, sve dok najzad nije stavljena pod kontrolu silama o kojima ništa ne znamo. Bez obzira na to kojem je oružju Carstvo pribeglo, ono je gotovo sasvim iscrplo energetske zalihe zvezda; iz sećanja na ovaj sukob potiču gotovo sva predanja o Osvajačima.

'Ludi Um' se nije mogao uništiti, pošto je bio besmrtan. Bio je odveden na rub Galaksije i tamo zatamničen na način koji ne razumemo. Zatvor mu je bila neobična veštačka zvezda poznata kao Crno Sunce i on je tu ostao do današnjeg dana. Kada Crno Sunce umre, on će ponovo biti slobodan. Koliko nas vremena deli od tog trenutka niko ne može da kaže!“

Kalitraks je zaćutao, kao da se zadubio u vlastite misli, potpuno nesvestan činjenice da su oči celog sveta uprte u njega. U dugoj tišini, Alvin je bacio pogled na zbijeno mnoštvo oko sebe, pokušavši da mu dokuči misli suočene s ovim otkrovenjem — i tom nepoznatom pretnjom koja će sada zameniti mit o Osvajačima. Najvećim delom, lica njegovih sugrađana bila su ukočena u izrazu neverice; još su se upirali da odbace lažnu prošlost, ali i dalje nisu bili pripravni da prihvate još čudniju stvarnost koja ju je zamenila.

Kalitraks je ponovo počeo da govori; dok je opisivao poslednje dane carstva, glas mu je postao mirniji i blaži. Kako se slika raskriljavala pred njim, Alvin je shvatio da je to doba u kome bi se njemu dopadalo da je živeo. Tada je još bilo pustolovina i zadivljujuće, neustrašive hrabrosti — hrabrosti koja je mogla da zadobije pobedu iz čeljusti nesreće.

„Iako je 'Ludi Um' prilično opustošio Galaksiju, zalihe Carstva i dalje su bile ogromne, a duh nepokolebljiv. Hrabrošću kojoj se mi samo možemo diviti, veliki opit ponovo je započet, a preduzeta su traganja za greškom koja je dovela do katastrofe. Naravno, bilo je mnogo onih koji su se protivili tom poduhvatu, proričući dalje nesreće, ali bili su nadglasani. Projekat je nastavljen i, uz tako gorko stečeno znanje, ovoga puta doživeo je uspeh.

Nova rasa koja je bila rođena imala je potencijalni intelekt koji se uopšte nije mogao meriti. Ali bila je potpuno detinjasta; ne znamo da li su njeni tvorci to i očekivali, ali verovatno je da su to držali za neminovno. Trebalo je da prođu milioni godina da bi dostigla nivo zrelosti, a ništa nije moglo ubrzati taj proces. Vanamond je bio prvi takav um; sigurno ima i drugih u Galaksiji, ali smatramo da ih je tek nekoliko stvoreno, pošto Vanamond nikada nije sreo nekog od svojih srodnika.

Stvaranje čistih mentalnosti predstavljalo je najviši domašaj galaktičke civilizacije; u njoj su ljudi imali veoma visoko, ako ne i vodeće mesto. Ovde nemam na umu samo Zemlju, pošto je njena priča samo tanušna nit u jednoj gorostasnoj tapiseriji. Pošto su je uvek napuštali njeni najpreduzimljiviji duhovi, naša planeta neminovno je postala veoma konzervativna i na kraju se suprotstavila naučnicima koji su stvorili Venamonda. Sigurno je da ona više ništa nije značila u završnom činu.

Zadatak Carstva bio je time izvršen; ljudi tog razdoblja pogledali su zvezde koje su satrli u očajničkoj borbi za izbavljenjem i doneli su odluku. Prepustiće Vaseljenu Venamondu.

Ovde počinje jedna tajna, tajna koju nikada nećemo moći da odgonetnemo, pošto Venamond nije u stanju da nam pomogne. Sve što znamo to je da je Carstvo uspostavilo kontakt sa… nečim… veoma neobičnim i veoma velikim, daleko na samoj zakrivljenosti Kosmosa, sasvim na drugom kraju svemira. Možemo samo da nagađamo šta je to bilo, ali njegov zov sadržao je neizmernu hitnost i neizmerno obećanje. U toku veoma kratkog vremenskog razdoblja, naši preci i ostale rase koje su ih sledile otisnule su se na put kojim mi ne možemo poći. Venamondove misli ograničene su rubovima Galaksije, ali posredstvom njegovog uma videli smo početke te velike i tajanstvene pustolovine. Ovde je slika koju smo rekonstruisali; sada ćete pogledati više od milion godina u prošlost…“

Bleda utvara minule slave, točak Galaksije koji se lagano okreće, lebdeo je u ništavilu.

Celom njegovom dužinom pružao se veliki prazan procep koji je 'Ludi Um' zapravo — rana koju će u potonjim razdobljima ispuniti nanosi zvezda. Ali oni nikada neće zameniti iščezli sjaj.

Čovek se spremao da napusti Vaseljenu, kao što je jednom davno napustio matični svet. I ne samo Čovek, već i hiljade drugih rasa koje su zajedno sa njim podizale Carstvo. Bile su okupljene na rubu Galaksije, čija je cela debljina stajala između njih, dok im se cilj krio negde u budućnosti.

Sabrale su flotu pred kojom je čak i mašta postajala ništavna. Admiralski brod bila su sunca, a male lađe planete. Čitavo zvezdano jato, sa svim svojim sunčevim sistemima i njihovim uskomešanim svetovima, trebalo je da bude lansirano preko beskraja.

Veliki plameni mlaz šiknuo je kroz srce Vaseljene, odskačući sa zvezde na zvezdu. U jednom trenu vremena zgaslo je hiljadu sunaca, predavši svoju energiju čudovišnom obličju koje se vinulo duž ose Galaksije, hitajući ka džinovskoj provaliji…

„I tako je Carstvo otišlo iz naše Vaseljene, da bi negde drugde potražilo svoju sudbinu.

Kada njegovi naslednici, čiste mentalnosti, budu sasvim stasali, ono će se možda vratiti. Ali taj dan je sigurno još veoma daleko.

U najkraćim i sasvim površnim crtama, ovo bi bila priča o galaktičkoj civilizaciji. Naša vlastita istorija, koja nam izgleda tako važna, tek je samo zadocneli i beznačajni epilog, mada u isto vreme tako složen da nam još nije pošlo za rukom da razjasnimo sve pojedinosti.

Izgleda da su mnoge starije, manje pustolovne rase odbile da napuste svoje domove; među njima su bili i naši neposredni preci. Većina tih rasa utonula je u dekadenciju i do sada je iščezla, mada su neke možda uspele da opstanu. Naš svet jedva je izbegao taj usud. U toku Prelaznih Stoleća, koja su, zapravo, trajala milionima godina, znanje prošlosti bilo je izgubljeno ili hotimice uništeno. Ma kako izgledalo neverovatno, pre će biti da je posredi ovo drugo. Tokom vekova, Čovek je tonuo u sujeverno, ali ipak naučno varvarstvo, kada je izvitoperio istoriju da bi odagnao osećaj nemoći i kraha. Predanja o Osvajačima potpuno su lažna iako je njihovom nastanku nesumnjivo doprinela očajnička borba protiv 'Ludog Uma'.

Ništa drugo nije potislo naše pretke na Zemlji do bolest u njihovim dušama.

Kada smo došli do ovog otkrića, jedan problem nas je osobito začudio u Lisu. Bitka kod Šalmirana nikada se nije odigrala, pa ipak Šalmiran je postojao i postoji još i dan-danas.

Štaviše, on je jedno od najmoćnijih oružja za razaranje koje je ikada napravljeno.

Bilo nam je potrebno izvesno vreme da rešimo zagonetku, ali kada je jednom pronađen, odgovor se pokazao sasvim jednostavnim. Nekada, davno, naša Zemlja imala je jedan džinovski satelit, Mesec. Kada je, u neprekidnom ratu između plime i oseke, sa jedne strane, i sile teže sa druge, on konačno počeo da pada prema Zemlji, morao je biti uništen. Šalmiran je bio sagrađen sa tim ciljem, a oko njegove svrhe isprela su se predanja koja svi poznajete.“