Arthur Clarke - Grad i zvezde

Prevod: Živković Zoran

Clarke Arthur CITY AND THE STARS (THE), 1952.

POLARIS, 1991

Poput blistavog dragulja, grad je ležao na prsima pustinje. Nekada je bio podložan promenama i preinačenjima, ali sada je Vreme teklo mimo njega. Noći i dani nizali su se preko lica pustinje, ali na ulicama Diaspara vladalo je večno popodne i tama se nikada nije spuštala. Duge zimske noći mogle su mrazom da okuju pustinju, ledeći poslednje ostatke vlage u razređenom vazduhu Zemlje — ali grad nije osećao ni toplotu ni hladnoću. On nije stajao ni u kakvoj vezi sa spoljnim zbivanjima; bio je to svet za sebe.

Ljudi su i ranije podizali gradove, ali nikada sličan ovome. Neki su trajali stolećima, drugi milenijumima, pre no što je Vreme razvejalo čak i njihova imena. Jedino se Diaspar uhvatio ukoštac sa Večnošću, braneći sebe i ono čemu je pružao okrilje protiv sporog osipanja vekova, razorne moći truljenja i pogubnog dejstva rđe.

Od časa kada je sazdan, okeani su nestali sa površine Zemlje, a pustinja se rasprostrla čitavom planetom. Vetrovi i kiša satrli su u prašinu poslednje planine, a svet je bio odveć umoran da bi iznedrio nove. Grad za to nije mario; čak se i sama Zemlja mogla pretvoriti u prah i pepeo, a Diaspar bi i dalje štitio decu svojih tvoraca, noseći bezbedno njih i njihova dobra niz reku vremena.

Ona su mnogo zaboravila, ali to nisu znala. Bila su savršeno saobražena svom svetu, baš kao što se i on slagao sa njima — jer bili su stvoreni jedno za drugo. Ono što se nalazilo sa druge strane zidova grada nije ih se ticalo; to je naprosto bilo izgnano iz njihovih umova.

Jedino je postojao Diaspar, jedino im je on bio potreban i samo su njega mogli da pojme.

Ništa im nije značila činjenica da je Čovek jednom posedovao zvezde.

Pa ipak, drevni mitovi ponekad bi počeli da ih more i nespokoj bi ih obuzeo kada bi se setili predanja o Cartvu i mladom Diasparu koji je crpeo svoje životne sokove iz trgovine sa mnogim suncima. Oni nisu želeli da vrate stare dane, pošto su bili zadovoljni u svojoj večnoj jeseni. Slave Carstva pripadale su prošlosti, i tamo su mogle da ostanu — jer oni su pamtili kakav je bio njegov kraj, a pri pomisli na Osvajače ledenost samog svemira uvlačila bi im se u kosti.

Tada bi se ponovo vratili životu i toplini grada, dugom zlatnom dobu čiji je početak već bio zapreten, a svršetak još udaljeniji. I drugi ljudi su maštali o ovakvom dobu, ali samo su ga oni dočekali.

Živeli su u istom gradu, hodali istim, čudesno nepromenljivim ulicama, dok je lagano proteklo više od milijardu godina.

Bilo im je potrebno mnogo časova da se izbore za izlaz iz Pećine Belih Crva. Čak je i sada bilo neizvesno da li ih neko od belih čudovišta još progoni — a energija njihovog oružja već je bila na izmaku. Ispred njih, lebdeća strela svetlosti, koja im je bila tajanstveni vodič kroz lavirinte Kristalne Planine, i dalje je davala signale. Nisu imali drugog izbora do da je slede, iako ih je mogla, kao što se to dogodilo mnogo puta ranije, dovesti u još pogubniju opasnost.

Alvin se osvrnuo da vidi da li su mu svi drugovi još na broju. Alistra je išla odmah iza njega, noseći kuglu hladne, ali stalno rasplamsale svetlosti koja je obznanila toliko užasa i toliko lepote od časa kada su započeli pustolovinu. Bledo belo zračenje preplavljivalo je uzak hodnik i odbleskivalo se sa sjajnih zidova; dok im energija bude trajala, moći će da vide kuda idu i da uoče prisustvo svake vidljive opasnosti. Ali, Alvin je odveć dobro znao, najveće opasnosti u ovim pećinama uopšte nisu bile vidljive.

Povijajući se pod težinom projektora, iza Alistre su koračali Narilian i Floranus. Alvin se na čas upitao zbog čega su svi projektori tako teški, budući da bi bilo sasvim jednostavno instalirati im neutralizatore sile teže. Uvek bi mu ovakve stvari dolazile na um, čak i u jeku najbezbednije pustolovine. Kada bi mu neka takva misao prostrujala svešću, imao je utisak da je zdanje same stvarnosti ustreptalo za tren, i da mu se iza područja čula u magnovenju ukazao prizor nekog drugog, potpuno različitog sveta…

Hodnik se završavao golim zidom. Da li ih je to strela ponovo izneverila? Ne — jer, još dok su se približvali, stena je počela da se drobi u prašinu. Kroz zid se probilo metalno rotirajuće koplje koje se brzo širilo u džinovsko svrdlo. Alvin je sa prijateljima odstupio unazad, čekajući da se mašina probije u pećinu. Uz zaglušujuće trenje metala o kamen — koje je sigurno odjekivalo po svim udubljenjima Planine, budeći sav njen demonski porod — bušilica je prošla kroz zid i zaustavila se pored njih. Masivna vrata su se otvorila i pojavio se Kalistron, dovikujući im da požure. („Zašto Kalistron? upitao se Alvin. Šta će on ovde?“).

Trenutak kasnije, već su bili bezbedni, a mašina se zateturala napred, krenuvši na put u dubinu zemlje.

Pustolovina se završila. Uskoro će, kao i uvek dosad, biti kod kuće, a sva čudesa, užasi i uzbuđenja ostaće iza njih. Bili su umorni i zadovljni.

Alvin je zaključio po nagnutosti poda da se bušilica spušta u zemlju. Kalistron jamačno zna šta radi i ovo je nesumnjivo put koji vodi kući. Pa ipak, izgledalo je pomalo neobično…

„Kalistrone“, reče on iznenada, „zašto ne pođemo na gore? Niko ne zna kako stvarno izgleda Kristalna Planina. Bilo bi divno izbiti negde na njenim obroncima i ugledati nebo zajedno sa čitavim okolnim predelom. Dovoljno smo već dugo pod zemljom.“

Još dok je govorio ove reči, osetio je na neki način da one nisu na mestu. Alistri se oteo prigušeni krik, unutrašnjost bušilice se zatalasala poput prizora viđenog kroz vodu, a sa druge strane metalnih zidova koji su ga okruživali Alvin još jednom uhvati treptaj one druge stvarnosti. Dva sveta su se sukobila, pri čemu je čas jedan, a čas drugi odnosio prevagu. Onda je, iznenada, sve bilo gotovo. Osetio je izvesno rascepljivanje i kidanje — i san se okončao.

Alvin se opet obreo u Diasparu, u svojoj dobro poznatoj sobi, lebdeći stopu ili dve iznad poda, dok ga je gravitaciono polje štitilo od grubog dodira sa sirovom materijom.

Ponovo je bio on. Ovo je bila stvarnost — i on je tačno znao šta će se sada dogoditi.

Prva se pojavila Alistra. Bila je više uzbuđena nego ljuta, pošto je bila veoma zaljubljena u Alvina.

„Oh, Alvine!“ zajeca ona, pogledavši ga sa zida na kome se prividno materijalizovala.

„Imali smo tako uzbudljivu pustolovinu! Zašto si sve morao da pokvariš?“

„Žao mi je. Nisam imao nameru da… Samo sam pomislio da to ne bi bila rđava ideja…“

Prekinuo ga je istovremeni dolazak Kalistrona i Floranusa.

„Slušaj me dobro, Alvine“, poče Kalistron. „Ovo je treći put kako si prekinuo sagu. Juče si presekao sekvencu, hotevši da se uspneš izvan Doline Duga. Prekjuče si sve pokvario pokušavajući da se vratiš do Početka onom vremenskom stazom koju smo ispitivali. Ako ne želiš da se držiš pravila, moraćeš sam da nastaviš.“

Nestao je veoma razjaren, povevši i Floranusa sa sobom. Narilian se nikada nije pojavljivao; mora da mu je već bilo dosta svega ovoga. Jedino je ostala slika Alistre, koja je tužno gledala Alvina.

Alvin nagnu gravitaciono polje, stade na noge i ode prema stolu koji se u času materijalizovao. Na njemu se pojavila zdela egzotičnog voća — ali to nije bila hrana koju je želeo; zbunjenost mu je sasvim pobrkala misli. Ne hotevši da prizna grešku, on uze voćku koja je izgledala najmanje opasna i poče oprezno da je sisa.

„Dakle“, reče Alistra, „šta sada nameravaš?“

„Ne mogu se promeniti“, uzvrati on pomalo zlovoljno. „Mislim da su pravila glupa. Osim toga, kako mogu da ih se setim dok doživljavam sagu? Ponašam se na najprirodniji način. Zar i ti nisi poželela da pogledaš planinu?“