Arthur Clarke - Grad i zvezde

Alvin nikada nije pomislio da je Alistra lepa, iz prostog razloga što nije imao priliku da se susretne sa ljudskom ružnoćom. Kada je lepota opšta pojava, ona gubi moć da ushitri srce, a samo je njeno odsustvo u stanju da izazove emocionalne posledice.

Alvin je za trenutak osetio mrzovolju zbog ovog susreta, pošto ga je on sećao na strasti koje ga više nisu uzbuđivale. Još je bio odveć mlad i samopouzdan da bi osetio potrebu za nekom trajnijom vezom, a kada bude došlo vreme za to, on će je možda teško ostvariti. Čak i u najprisutnijim trenucima, barijera njegove jedinstvenosti isprečavala se između Alvina i njegovih ljubavnica. Bez obzira na to što mu je telo bilo sasvim uobličeno i zrelo, on je i dalje bio dečak i to će ostati još decenijama, dok mu drugovi jedan za drugim budu prizivali sećanja na ranije živote, ostavljajući ga daleko iza sebe. Već se prethodno suočavao sa tim, što ga je učinilo podozrivim pred svakim potpunim predavanjem nekoj drugoj osobi. Čak će i Alistra, koja je sada izgledala tako bezazlena i nepritvorna, uskoro postati kompleks sećanja i nadarenosti daleko izvan svih njegovih sutnji.

Alvinove prigušene zlovolje nestalo je za čas. Ništa se nije protivilo tome da Alistra pođe sa njim ukoliko to želi. On nije bio sebičan, niti je želeo da poput nekog tvrdice prigrli samo za sebe ovo novo iskustvo. Štaviše, možda će mu njene reakcije pomoći da više sazna.

Dok ih je ekspresni kanal odvozio iz gužve u središtu grada, ona nije postavljala nikakva pitanja, što je bilo prilično neobično. Zajedno su prokrčili put do centralnog odeljka sa velikom brzinom ne obraćajući uopšte pažnju na čudo pod svojim nogama. Neki inženjer iz drevnog sveta sigurno bi postepeno poludeo, pokušavajući da shvati kako to da jedan prividno čvrst put može na ivicama da bude fiksiran, dok se u pravcu središta kreće sve većom brzinom. Alvinu i Alistri izgledalo je sasvim prirodno da postoji takav tip materijala koji na jednom kraju poseduje potpuna svojstva čvrstih tela, a na drugom savršene osobine tečnosti.

Oko njih, zgrade su se sve više pele uvis, kao da je grad iznosio svoje bedeme spram spoljnog sveta. Kako bi to bilo čudno, pomisli Alvin, kada bi ovi ustremljeni zidovi postali prozračni poput stakla i neko mogao da osmotri život unutra. Svuda oko njega, nalazili su se prijatelji koje je poznavao, prijatelji koje će jednoga dana upoznati, kao i stranci sa kojima se nikada neće sresti — premda je broj ovih poslednjih verovatno sasvim mali, pošto će on tokom svog veka upoznati gotovo sve žitelje Diaspara. Većina njih sedi u svojim zasebnim sobama, ali to ne znači da su sami. Dovoljno je da samo uoblikuju svoju želju, i odmah će se naći, u svakom drugom izuzev u fizičkom smislu, u društvu bilo koje osobe za koju se opredele. Nisu se dosađivali pošto su imali pristup u sve što se zbivalo kako na području mašte tako i u stvarnosti od trenutka kada je grad sazidan. Za ljude čiji su umovi bili ovako osposobljeni, to je predstavljalo potpuno zadovoljavajući život. Da je on, međutim, u isti mah bio i sasvim beskoristan, to ni Alvin još nije shvatao.

Kako su se Alvin i Alistra udaljavali iz središta grada, broj ljudi koje su sretali na ulicama postepeno se smanjivao, a kada su se sasvim blago zaustavili uz jednu dugu platformu od svetlo obojenog mermera, nikoga više nije bilo na vidiku. Zakoračili su preko smrznutog vrtloga materije, gde se tvar od koje je bio sazdan pokretni put pretapala u svoje prvobitno stanje, i ugledali zid u kome su bili probijeni sjajno osvetljeni tuneli. Alvin se bez oklevanja opredelio za jedan i ušao u njega, dok ga je Alistra sledila u stopu. Odmah ih je zahvatilo peristatično polje i upravilo napred, dok su se oni udobno zavalili, posmatrajući oko sebe.

Izgledalo je sasvim neverovatno da se nalaze u tunelu duboko pod zemljom. Umetnost koja je ceo Diaspar upotrebila kao svoje platno ovde se i te kako iskazala, a iznad njih činilo se da je nebo otvoreno ka atmosferskim vetrovima. Svuda unaokolo uzdizale su se gradske kule, blistajući u sjaju sunca. Nije to bio grad koji je Alvin poznavao, već Diaspar iz jednog znatno ranijeg doba. Iako je većina velikih zdanja izgledala poznata, postojale su tanane razlike koje su doprinosile zanimljivosti prizora. Alvin je poželeo da zastane za čas, ali nikada mu nije pošlo za rukom da uspori vožnju kroz tunel.

Odveć brzo su bili blago izručeni u veliku, eliptičnu prostoriju, koju su sa svih strana okruživali prozori. Kroz njih su dopirali iskričavi odsevi iz vrtova koji su buktali blistavim cvetovima. U Diasparu su još postojali vrtovi, ali samo u umovima umetnika koji su ih zamišljali. Razume se, ovakvog cveća danas više nije bilo na svetu.

Alistra je bila zadivljena njegovom lepotom, i očigledno u dubokom uverenju da ju je Alvin doveo ovamo da joj to pokaže. Posmatrao je na čas kako razdragano ide od prizora do prizora, uživajući u njenom ushićenju prilikom svakog novog otkrića. Postojalo je na stotine takvih mesta u polunapuštenim zgradama po periferiji Diaspara, koje su u besprekornom stanju održavale skrovite sile zadužene da bdiju nad njima. Možda će jednoga dana plima života ponovo pohrliti ovamo, ali do tog trenutka ovi drevni vrtovi predstavjali su tajnu koja je pripadala samo njima.

„Moramo da krenemo dalje“, reče Alvin konačno. „Ovo je tek početak.“ On zakorači kroz jedan od prozora i opsene nestade. Iza stakla nije bilo nikakvog vrta, već je počinjao kružni prolaz koji se strmo zakrivljavao nagore. I dalje je video Alistru na nekoliko stopa od sebe, ali je znao da ona njega više ne vidi. Devojka ipak nije oklevala i trenutak kasnije obrela se pored njega u prolazu.

Pod njihovim nogama, pod je lagano počeo da klizi unapred, kao da je goreo od nestrpljenja da ih povede ka odredištu. Prevalili su nekoliko koraka po njemu, ali im je brzina uskoro postala tako velika da bi dalje kretanje bilo sasvim suvišno.

Hodnik je i dalje vodio naviše, a posle sto stopa skretao je tačno pod pravim uglom. Ali toga su samo logički bili svesni; sva čula su im govorila da hitaju potpuno vodoravnim hodnikom. Činjenica da su se zapravo kretali uz uspravnu cev duboku hiljdama stopa nije ih ispunjavala nesigurnošću, pošto je otkazivanje polarizovanog polja bilo nezamislivo.

A onda je hodnik ponovo počeo da se spušta 'nadole', sve dok još jednom nije skrenuo pod pravim uglom. Kretanje poda neprimetno se usporavalo, da bi se on najzad potpuno zaustavio na rubu dugačke dvorane obložene ogledalima, što je Alvinu stavilo do znanja da je ovde sasvim beznadežno požurivati Alistru. Nije stvar bila samo u tome da se neke ženske osobine uopšte nisu menjale još od Eve; niko, naime, nije bio u stanju da odoli opčinjavajućoj privlačnosti ovog mesta. Koliko je Alvin znao, u celom Diasparu nije postojalo ništa slično ovome. Po ćudljivoj zamisli umetnika, samo je nekoliko ogledala odražavalo prizor kakav je zaista bio — ali i ona su, Alvin je bio uveen u to, stalno menjala svoj položaj. I ostala su, razume se, odražavala nešto, ali bilo je prilično zbunjujuće videti sebe kako idete kroz sredinu koja se stalno preinačuje i deluje kao da je iz mašte.

Ponekad bi se pojavili ljudi koji su nekuda išli u svetu iza ogledala; Alvin je u više navrata ugledao prilike koje je prepoznao. Ubrzo mu je postalo jasno da nije opazio nijednog prijatelja koga je znao iz ovog postojanja. Kroz um nepoznatog umetnika on je gledao u prošlost i video prethodne inkarnacije ljudi koji žive danas. To ga je rastužilo pošto se setio vlastite jedinstvenosti; znao je da ma koliko čekao pred ovim nepostojanim prizorima, nikada neće naići na neki drevni odjek samoga sebe.

„Imaš li pojma gde se nalazimo?“ upita Alvin Alistru, kada su završili put kroz ogledala.

Alistra odmahnu glavom. „Negde blizu ruba grada, pretpostavljam“, uzvrati nehajno. „Izgleda da smo prevalili dobar komad puta, ali ne znam zapravo koliki.“