Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Ne“, reče Kedron, kao da je odgovarao na njegove neizrečene misli. „Nikada ranije nisam bio ovde. Ali rado se upoznajem sa svim neobičnim zbivanjima u gradu, a proteklo je veoma mnogo vremena od kada je neko bio u Loranovoj Kuli.“

Alvina je u magnovenju začudilo kako to da Kedron zna za njegove prethodne posete ovom mestu, ali je odmah odagnao sve nedoumice. Diaspar je bio pun očiju, ušiju i drugih još tananijih organa čula, koja su grad obaveštavali o svemu što se događa u njemu. Svako koga bi to u dovoljnoj meri zanimalo, nesumnjivo je mogao da nađe načina da se uključi u te kanale.

„Čak i ako je neobično da bilo ko navrati ovamo“, reče Alvin, ne odustajući od verbalnog okršaja, „zašto bi to tebe zanimalo?“

„Zato što“, uzvrati Kedron, „neobično u Diasparu spada u moju nadležnost. Odavno si mi ti na oku; znao sam da ćemo se sresti jednog dana. Prema mojim vlastitim nazorima, i ja sam jedinstven. Ah, svakako ne tako kao ti; ovo nije moj prvi život. Već sam najmanje hiljadu puta izašao iz Dvorane Stvaranja. Ali negde daleko, na početku, bio sam izabran da budem Lakrdijaš, a u Diasparu ne može da bude više od jednog Lakrdijaša odjednom. Mnogi ljudi misle da je i taj jedan suvišan.“

Postojala je izvesna ironičnost u Kedronovim rečima, što je Alvina još više dovodilo u pometnju. Nije bilo baš najpriličnije postavljati otvorena lična pitanja, ali Kedron je prvi načeo taj predmet.

„Žao mi je što nisam upućen“, reče Alvin, „Ali šta je to Lakrdijaš i šta on radi?“

„Ti si pitao 'šta', uzvrati Kedron, „ali ja ću ti radije odgovoriti 'zašto'. U pitanju je duga priča, ali uveren sam da će te zanimati.“

„Mene sve zanima“, reče Alvin, prilično uverljivo.

„Vrlo dobro. Ljudi (ako su to uopšte bili ljudi, u šta ja ponekad sumnjam) koji su projektovali Diaspar morali su da reše jedan neverovatno složen problem. Diaspar nije puka mašina, znaš, već živi organizam, i to besmrtan. Mi smo se u toj meri navikli na naš oblik društva da nam je sada nepojamno koliko je ono moralo da izgleda neobično našim prvim precima. Ovde imamo sićušan, zatvoreni svet koji se uopšte ne menja, izuzev u sitnim pojedinostima, i koji je savršeno postojan u vremenskom toku. On verovatno već traje duže i od čitave ostale istorije ljudskog roda, pa ipak smatra se da je u toj istoriji bilo na hiljade zasebnih kultura i civilizacija koje su kratko postojale, a zatim se brzo gasile. Kako je Diaspar postigao ovu izuzetnu postojanost?“

Alvina je začudilo da neko uopšte može postaviti tako jednostavno pitanje, i njegove nade da će steći neka nova znanja počele su polako da kopne.

„Pomoću Banaka Sećanja, naravno“, uzvrati on. „U Diasparu se uvek nalaze isti ljudi, premda se njihovo periodično grupisanje menja na taj način što im se tela stvaraju ili unuštavaju.“

Kedron odmahnu glavom.

„To je tek mali deo odgovora. Sa potpuno istim ljudima mogu se načiniti sasvim drugačiji sklopovi društva. Ja to nisam u stanju da dokažem, niti imam neko pouzdano jemstvo, ali uveren sam da je tačno. Tvorci grada nisu naprosto fiksirali njegove žitelje; oni su utvrdili zakone koji upravljaju njihovim ponašanjem. Mi smo gotovo nesvesni postojanja ovih zakona, ali im se ipak pokoravamo. Diaspar predstavlja zamrznutu kulturu koja se ne može menjati izvan uskih granica. U Bankama Sećanja nalaze se uskladištene i mnoge druge stvari, osim naših tela i ličnosti. Tu je zaptivena i slika samog grada, u kojoj se svaki atom protivi promenama koje vreme može da donese. Baci pogled na ovaj pod: postavljen je tu pre mnogo miliona godina i nebrojeno mnoštvo stopala prešlo je preko njega. Možeš li da primetiš i najmanji znak trošnosti? Nezaštićena materija, ma kako čvrsta, odavno bi se pretvorila u prah.

Ali dokle god postoji energija neophodna za rad Banaka Sećanja i dok matrice koje one sadrže budu upravljale sklopom grada, fizička strukura Diaspara nikada se neće promeniti.“

„Ali nekih promena je ipak bilo“, usprotivi se Alvin. „Mnogo zgrada je porušeno od kada je grad sazdan, a nove su podignute.“

„Razume se, ali samo korišćenjem informacija uskladištenih u Bankama Sećanja, koje su iskombinovane u novi poredak. U svakom slučaju, nisam to imao na umu kada sam govorio o načinu na koji se grad može fizički očuvati. Suština stvari je u tome da u Diasparu postoje i takve mašine koje čuvaju našu socijalnu strukturu. One vode računa o svakoj promeni, ispravljajući je pre no što postane odveć velika. Kako mašine to čine? Ne znam: možda odabirajući one koji će izaći iz Dvorane Stvaranja; možda manipulišući sklopovima naših ličnosti. Mi možemo misliti da raspolažemo slobodnom voljom, ali ko bi bio potpuno siguran u to?

No, bez obzira na sve, problem je bio rešen. Diaspar je opstao i bezbedno plovi niz vekove, poput nekog velikog broda koji kao tovar ima sve ono što je preostalo od ljudske rase. Posredi je zadivljujuće dostiguće socijalnog inženjeringa, premda je sasvim drugo pitanje da li je ono vredno truda.

Postojanost, međutim, nije dovoljna. Ona lako vodi u stagnaciju, pa, dakle, i u dekadenciju. Projektanti grada preduzeli su obimne mere da se to izbegne, mada ove napuštene zgrade nagoveštavaju da im to nije sasvim pošlo za rukom. Ja, Kedron Lakrdijaš, predstavljam takođe deo plana. Sasvim mali deo, možda. Voleo bih da su okolnosti drugačije, ali šta se može.“

„Koliki je, u stvari, taj deo?“ upita Alvin, i dalje pipajući u mraku i već pomalo razdražen.

„Recimo da ja unosim proračunatu količinu nereda u grad. Ako bi se sasvim razjasnio moj delokrug, obezvredila bi se njegova efikasnost. Prosuđuj o meni prema mojim delima, kojih je malo, a ne prema mojim rečima, kojih ima čitavo obilje.“

Alvin nikada ranije nije sreo nekoga poput Kedrona. Lakrdijaš je predstavljao pravu ličnost — karakter koji je za glavu iznad opšteg nivoa jednoobraznosti tipičnog za Diaspar.

Bilo je, doduše, malo nade da se otkrije šta su tačno njegove dužnosti i kako ih on sprovodi, ali preko toga se još moglo preći. Alvin je osećao da je najznačajnije to što najzad postoji neko sa kim može da razgovara — kada bi se pojavio izvestan predah u monologu — i ko je u stanju da mu pruži odgovore na mnoge probleme koji ga odavno zaokupljuju.

Vratili su se zajedno hodnicima Loranove Kule i izišli pored praznog pokretnog puta. Tek kada su se ponovo obreli na ulicama, Alvinu je palo na pamet da ga Kedron uopšte nije zapitao šta je radio tamo, na rubu nepoznatog. Podozrevao je da Kedron zna razlog, da ga to zanima, ali da nije iznenađen. Nešto mu je govorilo da bi bilo veoma teško iznenaditi Kedrona.

Razmenili su brojeve indeksa, tako da su mogli stupiti u vezu kad god bi to našli za shodno. Alvin je poželeo da češće viđa Lakrdijaša, premda se pribojavao da bi se duže ostajanje u njegovom društvu moglo pokazati iscrpljujućim. Pre no što se ponovo budu sreli, međutim, on je odlučio da ispita šta mu prijatelji, a osobito Jeserak, mogu reći o Kedronu.

„Do našeg sledećeg susreta“, reče Kedron i brzo iščeznu. Alvina je to malo naljutilo. Ako naiđete na nekoga kada se projektujete i niste telesno prisutni, predstavljalo je stvar dobrog vladanja staviti to do znanja odmah od početka. U suprotnom, sagovrnik bi ponekad dolazio u nimalo prijatne situacije. Možda je Kedron sve ovo vreme sasvim spokojno proveo kod kuće -

ma gde da mu se nalazio dom. Broj koji je dao Alvinu jemčio je da će svaka poruka stići do njega, ali nije otkrivao gde stanuje. To je, doduše, bilo u saglasnosti sa opštim običajem. Sa brojem indeksa mogli ste postupati prilično širokogrudo, dok je adresa predstavljala nešto što se poverava samo prisnim prijateljima.

Dok se vraćao natrag u grad, Alvin je razmišljao o svemu onome što mu je Kedron ispričao o Diasparu i njegovom društvenom ustrojstvu. Izgledalo je čudno što nikada nije sreo još nekog ko bi bio nezadovoljan svojim načinom života. Diaspar i njegovi žitelji bili su sazdani kao deo jednog glavnog plana; oni su obrazovali savršenu simbiozu. Tokom svojih dugih života, ljudi u gradu se nikada nisu dosađivali. Premda je njihov svet bio sasvim sićušan prema merilima ranijih razdoblja, njegova složenost bila je zapanjujuća, a obilje čuda i riznice neprocenjivi. Čovek je ovde sabrao sve plodove svog genija, sve što je bilo sačuvano iz ruševina prošlosti. Svi gradovi koji su ikada postojali, govorilo se, dali su ponešto Diasparu; pre dolaska Osvajača, njegovo ime bilo je poznato na svim svetovima koje je Čovek izgubio. U zdanju Diaspara stekla su se sva umeća, sve veštine Carstva. Kako su se dani slave polako približavali kraju, genij ljudi sazidao je grad i opremio ga mašinama koje su ga učinile besmrtnim. Ma šta se zaboravilo, Diaspar će živeti i bezbedno nositi potomke Čoveka niz reku vremena.