Arthur Clarke - Grad i zvezde

Oni su ostvarili samo puki opstanak, ali bili su zadovoljni njime. Postojalo je na milione stvari kojima su mogli osmisliti svoje živote od onog časa kada bi izišli, gotovo potpuno odrasli, iz Dvorane Stvaranja, do trenutka kada bi se, tek neznatno ostarelih tela, vraćali u Banke Sećanja grada. U svetu gde su svi muškarci i žene raspolagali inteligencijom koja bi se nekada smatrala odličjem genijalnosti, nije moglo biti opasnosti od dosade. Uživanje u razgovorima i raspravama, složene formalnosti društvenog ophođenja — već je i to bilo dovoljno da zaokupi pretežan deo jednog ljudskog veka. Osim toga, postojala su i velika formalna pretresanja, kada bi čitav grad kao opčinjen slušao dok bi se najizvrsniji umovi ogledali i borili da dosegnu one planinske vrhove filosofije, koji su bili neosvojivi, ali i čiji izazov nikada nije jenjavao.

Nijedan muškarac ili žena nisu bili bez nekog intelektualnog interesovanja kome bi se predavali. Eriston je, na primer, provodio najveći deo vremena u raspredanjima sa Centralnim Kompjuterom, koji je doslovce bdio nad celim gradom, ali je ipak imao vremena da vodi mnoštvo istovremenih rasprava sa svakim ko bi poželeo da oproba svoju domišljatost spram njegove. Već tri stotine godina, Eriston se upirao da stvori logičke paradokse koje mašina ne bi bila u stanju da razreši. Nije očekivao da će postići neki veći uspeh bar u još nekoliko života.

Etanijina zanimanja bila su više estetke prirode. Ona je zamišljala i pravila, uz pomoć organizera materije, trodimenzionalne pletenaste tvorevine tako zadivljujuće složenosti da su odista predstavljale krajnje zamršene topološke probleme. Njena dela mogla su se videti svuda po Diasparu, a bilo je i takvih koja su stajala utelovljena u podovima velikih koreografskih dvorana, gde su se koristila kao potke za postavke nove baletske umetnosti ili kao igrački motivi.

Ovakva bavljenja mogla su izgledati jalova onima koji nisu raspolagali sa dovoljno produhovljenosti kojom bi prosudili njihove tananosti. Ali u Diasparu nije bilo nikoga ko nije razumeo ponešto od onoga što su Eriston i Etanija pokušavali da ostvare, i ko i sam nije imao neko slično interesovanje.

Atletika i razni sportovi, uključujući tu i mnoge koji su se mogli upražnjavati samo kontrolom sile teže, činili su prijatnim prvih nekoliko vekova mladosti. Što se pustolovina i vežbanja mašte tiče, sage su nudile sve što se moglo poželeti. One su predstavljale neizbežan završni proizvod nastojanja da se stvori savršena opsena stvarnosti — nastojanja koje je počelo kada su ljudi po prvi put reprodukovali pokretne slike i snimili zvuk, a zatim upotrebili ove tehnike da bi opatvorili prizore iz stvarnog ili zamišljenog života. U sagama, sve opsene bile su besprekorne, pošto su svi utisci čula poticali neposredno iz mozga, dok su ometajući podražaji bivali odstranjivani. Učesnik posmatrač ostajao je potpuno odsečen od stvarnosti dokle god je pustolovima trajala, bilo je to kao da je živeo u snu, a ipak verovao da je budan.

U svetu poretka i postojanosti, koji se u svojim glavnim odlikama nije menjao milijardu godina, možda nije bilo iznenađujuće ustanoviti zamašno interesovanje za igre na sreću.

Ljudski rod je oduvek bio opčinjen tajnama okretanja kockica, rasporeda karata u špilu, kruženja kuglice na ruletu. Na svojim najnižim nivoima, ovo interesovanje imalo je u zaleđu puku pohlepu; takvom jednom osećanju nije, međutim, bilo mesta u svetu gde je svako mogao da poseduje ono što mu je s razlogom bilo potrebno. Kada je ova pobuda otpala, ostala je samo čistointelektualna opčinjenost slučajem, koja je zavodljivo mamila i najumnije duhove.

Mašine koje su se ponašale potpuno nasumično i zbivanja čiji se ishod nikako nije mogao predvideti, ma sa koliko se informacija raspolagalo, pružali su podjednaka i izvanredna uživanja kako filosofima, tako i kockarima.

Konačno, svim ljudima su stajali na raspolaganju još i spojeni svetovi ljubavi i umetnosti.

Spojeni, zato što ljubav bez umetnosti predstavlja samo puko utaživanje želje, a u umetnosti se ne može uživati ukoliko joj se ne priđe s ljubavlju.

Čovek je posegao za lepotom u mnogim oblicima — u nizovima zvuka, u crtama na hartiji, u površini kamena, u kretnjama ljudskog tela, u bojama raspršenim kroz prostor. Svi ovi mediji i dalje su postojali u Diasparu, a tokom vekova pridodavani su im i novi. Niko, međutim, nije znao da li su već otkrivene sve mogućnosti umetnosti; isto je tako bilo neizvesno ima li ona kakvog smisla izvan čovekovog uma.

A sve je to važilo i za ljubav.

Jeserak je nepomično sedeo u vrtlogu cifara. Prvih hiljadu prostih brojeva, izraženih u binarnom sistemu koji se koristio za sve aritmetičke operacije od otkrića elektronskih računara, nizali su se u poretku pred njim. Beskrajne serije sastavljene od samo dva simbola,

'1' i '0', neumorno su promicale pred Jeserakovim očima, upotpunjavajući sled onih brojeva čije je glavno svojstvo da se mogu deliti samo samim sobom i jedinicom. Postojala je izvesna tajanstvenost u vezi sa prostim brojevima koja je oduvek opčinjavala čoveka, i oni su još zaokupljali njegovu maštu.

Jeserak nije bio matematičar, premda mu se ponekad dopadalo da veruje kako jeste. Sve što je mogao uraditi bilo je da traga po beskrajnom redu prostih brojeva za posebnim odnosima i pravilima koje bi nadareniji ljudi objedinili u opšte zakone. On je bio u stanju da pronađe kako se brojevi ponašaju, ali nije umeo da objasni zašto. Uživao je u tome da krči za sebe put kroz aritmetičku džunglu, a s vremena na vreme uočavao bi neobičnosti koje su promakle znatno umešnijim istraživačima.

Postavio je matricu svih mogućih prirodnih brojeva i podesio kompjuter da niže proste brojeve preko njene površine, što je ličilo na perle raspoređene po secištima neke mreže.

Jeserak je to učinio već stotinu puta, ali nikada ništa nije otkrio. Međutim, opčinjavao ga je način na koji su cifre što ih je izučavao bile razmeštene, na prvi pogled bez ikakve pravilnosti, po nizu prirodnih brojeva. Znao je za zakone distribucije koji su već bili utvrđeni, ali nije gubio nadu da će ustanoviti nešto novo.

Teško da se mogao požaliti što je bio prekinut. Ako je želeo da ga ne ometaju, trebalo je samo da podesi svoj najavljivač. Kada mu se blaga zvonjava oglasila u ušima, zid cifara se zatresao, brojke su se međusobno pretopile i Jeserak se vratio u svet obične stvarnosti.

Odmah je prepoznao Kedrona, što mu nije bilo odveć milo. Jeserak nije mario ako bi mu omeli ustaljen način života, ali Kedron je predstavljao nepredvidljivo. Pa ipak, pozdravio je svog posetioca prilično ljubazno, prikrivši sve tragove izvesne zabrinutosti.

Kada bi se dva čoveka srela u Diasparu po prvi put — ili po stoti, svejedno — vladao je običaj da provedu oko jedan čas izmenjujući učtivosti pre no što bi prešli na posao, ako ga je uopšte bilo. Kedron je pomalo uvredio Jeseraka okončavši ove formalnosti za ciglih petnaest minuta.

„Voleo bih da razgovaramo o Alvinu“, reče mu iznenada. „Ti si njegov staratelj, zar ne?“

„Tako je“, uzvrati Jeserak. „Još ga viđam nekoliko puta nedeljno… u stvari, kako on to odluči.“

„Da li ti se čini da je valjan učenik?“

Jeserak se na čas zamislio; teško je bilo odgovoriti na ovo pitanje. Odnos između staratelja i učenika bio je izuzetno važan i predstavljao je, zapravo, jedan od temelja života u Diasparu.

U proseku je deset hiljada novih umova dolazilo u grad svake godine. Njihova prethodna sećanja još su bila pritajena, tako da im je u prvih dvadeset godina života sve unaokolo izgledalo sveže i neobično. Morali su da nauče da se služe čitavim mnoštvom mašina i uređaja koji su sačinjavali osnovu svakodnevnog života i da se priviknu na najsloženije društvo koje je Čovek ikada sazdao.