Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Sada smo u Loranoj Kuli“, odgovori Alvin. „To je jedna od najviših tačaka u Diasparu.

Hodi, pokazaću ti.“ Uhvatio je Alistru za ruku i poveo je iz dvorane. Nije se mogao videti nikakv izlaz, ili na različitim mestima oblici poda ukazivali su na bočne hodnike. Ako biste se primakli ogledalu u nekoj takvoj tački, odraz bi se razlučio u zasveden prolaz svetlosti kroz koji se moglo ući u drugi hodnik. Alistra se sasvim izgubila u ovim krivudanjima i skretanjima, kada najzad stigoše u jedan dugačak, savršeno prav tunel kroz koji je stalno duvao prohladan vetar. Vodoravno se pružao stotinama stopa u oba smera, tako da su mu udaljeni rubovi izgledali kao sićušni krugovi svetlosti.

„Ne dopada mi se ovde“, požali se Alisra. „Hladno je.“ Ona verovatno nikada ranije u životu nije iskušila pravu hladnoću i Alvin je osetio da ga pomalo peče savest. Trebalo je da joj blagovremeno skrene pažnju da ponese ogrtač, i to neki valjan, pošto su gotovo svi ogrtači u Diasparu imali isključivo ukrasnu, a nimalo zaštitnu vrednost.

Budući da se devojka osećala neudobno isključivo njegovom krivicom, on joj bez reči pruži svoj ogrtač. U ovom gestu nije, međutim, bilo nikakve galantnosti; ravnopravnost polova bila je ostvarena odveć davno da bi takve konvencionalnosti opstale. Da su okolnosti bile obrnute, Alistra bi takođe dala Alvinu svoj ogrtač i on bi ga automatski prihvatio.

Nije bilo neprijatno koračati dok im vetar duva u leđa, i oni su brzo stigli do kraja tunela.

Krupno mrežast kameni filigran nije im dozvoljavao da nastave dalje, što je bilo dobro, pošto su stajali na samom rubu ničega. Velika vazdušna cev izbijala je na okomito pročelje kule, tako da je ispod njih zjapio ponor dubok najmanje hiljadu stopa. Nalazili su se visoko iznad spoljnih bedema grada, dok se pod njima pružao prizor Diaspara koji je imao prilike da vidi tek mali broj žitelja ovog sveta.

Vidik je sada bio suprotan onome koji je Alvin imao iz Središta parka. Pogled mu se odavde spuštao niz koncentrične talase kamena i metala koji su se obrušavali u miljama dugim naborima ka srcu grada. Daleko dole, delimično skrivene vrhovima kula, on je video polja, drveće i reku koja večito kruži. Još dalje, bastioni Diaspara koji su stajali sa suprotne strane ponovo su se uspinjali put neba.

Stojeći pored Alvina, Alistra je uživala u prizoru, ali nije bila iznenađena. Ona je već nebrojeno puta pre toga videla grad sa nekog drugog, gotovo podjednako dobrog osmatračkog mesta, koje je, međutim, bilo znatno udobnije.

„Ovo je naš svet; odavde se ceo vidi“, reče Alvin. „Hteo bih sada da ti pokažem nešto drugo.“ Okrenuo se od rešetke i krenuo ka udaljenom kružiću svetlosti na suprotnom kraju tunela. Hladan vetar probijao mu se kroz laku odeću, ali on nije obraćao pažnju na ovu nelagodnost, koračajući napred kroz vazdušnu struju.

Samo što je prevalio nekoliko metara, shvatio je da Alistra ne ide za njim. Stajala je i gledala ga, dok joj je pozajmljeni ogrtač lepršao na vetru; jednu ruku upravo je počela da diže ka licu. Alvin je video kako joj se usne pokreću, ali reči nisu stizale do njega. Uputio joj je najpre iznenađen, a potom i nestrpljiv pogled u kome se mogao nazreti tračak sažaljenja.

Jeserak je rekao istinu. Ona nije bila u stanju da pođe za njim, pošto je shvatila značenje onog udaljenog kružića svetlosti kroz koji je vetar večito strujao prema Diasparu. Iza Alistre nalazio se poznati svet, pun čudesa ali bez iznenađenja, koji se poput blistavog, ali gusto zbijenog mehura kretao niz reku vremena. Ispred nje, na udaljenosti ne većoj od nekoliko koraka pružala se prazna divljina — svet pustinje — svet Osvajača.

Alvin se vratio do devojke i iznenađeno ustanovio da ona drhti. „Čega se plašiš“, upita je.

„I dalje smo na sigurnom, u Diasparu. Pogledala si kroz ovaj prozor ispred nas; zar ne možeš da baciš pogled i kroz onaj tamo?“

Alistra je zurila u njega kao da pred sobom ima neko neobično čudvište. U stvari, po njenim merilima, on je to i bio.

„Ne mogu“, reče najzad. „Čak i pri pomisli na to obuzme me veća jeza nego od ovog vetra.

Nemoj ići dalje, Alvine?“

„Ali to uopšte nije logično!“ neumoljivo je nastavljao Alvin. „Šta ti se rđavo može dogoditi ako odeš do kraja ovog hodnika i pogledaš napolje? Prizor je tamo neobičan i samotan, ali nije užasan. U stvari, što ga duže gledam, postaje mi sve lepši…“

Alistra nije sačekala da Alvin završi misao. Okrenula se na petama i pojurila dugom rampom koja ih je dovezla gore kroz pod tunela. Alvin nije ništa preduzeo da je zaustavi, pošto bi to predstavljalo rđav gest nametanja svoje volje drugome. S druge strane, bilo mu je jasno da je svako ubeđivanje potpuno uzaludno. Znao je da Alistra neće stati sve dok se ne vrati svojim drugovima. Nije postojala opasnost da će se izgubiti u lavirintima grada, pošto je bez teškoća mogla da ide svojim tragovima. Nagonska sposobnost da se snađe i u najzapetljanijim okolnostima predstavljala je samo jednu od osobina koje je Čovek stekao od kada je počeo da živi u gradovima. Odavno istrebljen pacov bio je prinuđen da pribegne sličnim dovitljivostima kada je napustio polja i počeo da deli usud sa ljudskim rodom.

Alvin je oklevao trenutak, kao da je pomislio da bi se Alistra mogla vratiti. Nije ga izneadila devojčina reakcija, već samo njena žestina i nerazumnost. Iako mu je iskreno bilo žao što je ona otišla, ipak ju je prekorevao u sebi što je zaboravila da mu ostavi ogrtač.

Nije samo bilo hladno, već se i teško moglo kretati uz vetar koji je ulazio kroz pluća grada.

Alvin se borio kako protiv vazdušne struje, tako i protiv nepoznate sile koja ju je pokretala.

Tek kada je stigao do kamene rešetke i obgrlio rukama njene šipke, mogao je da predahne.

Bilo je taman toliko prostora da promoli glavu kroz otvor, ali mu je čak i tako vidno polje bilo malo ograničeno, pošto je ulaz džinovske cevi bio delimično uvučen u zidine grada.

Pa ipak, video je sasvim dovoljno. Hiljadama stopa ispod, svetlost sunca povlačila se sa pustinje. Gotovo vodoravni zraci prodirali su kroz rešetku, istikivajući čudesan mozaik zlata i senke koji se pružao duboko kroz tunel. Alvin je rukom zaklonio oči od snažnog sjaja i pogledao nadole prema zemlji kojom ljudska noga nije stupila već neznano mnogo vekova.

Učinilo mu se da pred sobom ima neko večno smrznuto more. Bezbrojnim miljama, peščane dine stajale su zatalasane ka zapadu, dok su im obličja izgledala prekomerno uveličana pod zakošenim svetlom. Nestašna igra vetra mestimično je isklesala neobična vrtložja i žlebove u pesku; na mahove, bilo je teško ne poverovati da ove skulpture predstavljaju plod delanja razuma. Na veoma velikoj udaljenosti, koju on više nije bio u stanju da proceni, uzdizao se lanac blago zaobljenih brda, koja su ga pomalo razočarala; Alvin bi dao mnogo da je mogao da u stvarnosti vidi visoke planine iz drevnih svedočanstava i vlastitih snova.

Sunce je stajalo na ivici brda, a stotine milja atmosfere kroz koju je prolazila njegova svetlost činilo ju je prigušenijom i crvenom poput krvi. Na disku su se razabirale dve velike crne mrlje; Alvin je već bio upoznat sa ovom pojavom, ali iznenadilo ga je to što ju je mogao sasvim lako videti. Mrlje su izgledale gotovo kao dva oka koja ga posmatraju kako se zgrčio na svojoj maloj osmatračnici, dok mu je vetar neprekidno zviždao pored ušiju.

Nije bilo sumraka. Kada je sunce zašlo, bazeni senke koji su ležali među peščanim dinama brzo su se razlili i spojili međusobno, obrazujući ogromno jezero tame. Boja je nestala i sa neba; tople crvene i zlatne pruge postepeno su se povukle, ostavljajući iza sebe antarktičko plavetnilo koje je sve više poniralo u noć. Alvin je sačekao onaj trenutak pred kojim zastaje dah i čiji je jedino on bio očevidac u čitavom ljudskom rodu — trenutak kada se na nebu pale zvezde.