Arthur Clarke - Grad i zvezde

Znao je zbog čega mu se dopada ova nedodiriva skulptura. Ritam njenog širenja stvarao je utisak prostora — čak bekstva. Možda upravo stoga ona ništa nije govorila mnogim drugim Alvinovim sugrađanima. Zabeležio je umetnikovo ime i odlučio da stupi s njim u vezu prvom zgodnom prilikom.

Svi putevi, kako oni pokretni tako i nepokretni, imali su isti završetak, vodili su do parka koji je predstavljao zeleno srce grada. Ovde, na kružnom prostoru prečnika preko tri milje, nalazilo se sećanje na ono što je Zemlja bila u danima pre no što je pustinja progutala sve izuzev Diaspara. Najpre je dolazio širok pojas trave, zatim nisko drveće koje se sve više zgušnjavalo kako se išlo napred pod njegovim senkama. U isto vreme, tle se lagano spuštalo nadole, tako da bi, kada bi se najzad izišlo iz uske šume, ceo grad nestao sa vidika, zaklonjen štitom od stabala.

Širok vodeni tok, koji se pružao ispred Alvina, nazivan je, jednostavno, Reka. On nije imao, niti mu je bilo potrebno neko drugo ime. Na određenim razmacima Reku bi natkrivljavali uski mostovi, a ona je tekla oko parka zatvarajući pun krug, koga su mestimično prekidali zatoni. Činjenica da se brza reka vraćala u samu sebe posle toka manjeg od šest milja nije Alvinu nimalo izgledala neobična; štaviše, on uopšte ne bi obratio pažnju ni da je na nekom delu svog kruženja Reka protekla uzbrdo. U Diasparu je bilo znatno čudnijih stvari od te.

Desetak mladih ljudi plivalo je u jednoj maloj uvali, i Alvin je zastao da ih posmatra.

Većinu njih poznavao je iz viđenja, a neke i lično, tako da je za trenutak poželeo da im se pridruži u igri. Ali tajna koju je nosio odvratila ga je od njih, i on se zadovoljio ulogom posmatrača.

U fizičkom pogledu, nije se moglo reći ko je od ovih mladih građana izišao iz Dvorane Stvaranja ove godine, a ko je živeo u Diasparu već isto toliko dugo kao i Alvin. Iako su postojale primetne razlike u visini i težini, o uzrastu se ništa nije moglo zaključiti. Ljudi su se naprosto takvi rađali, a iako je važilo pravilo da što je neko viši, to je i stariji, ono ipak nije bilo primerno, izuzev ako bi se starost određivala u vekovima.

Lice je tu bilo znatno pouzdaniji putokaz. Neki novorođeni građani bili su viši od Alvina, ali su izgledali nekako nezrelo, sa izrazom koji je otkrivao začuđenu iznenađenost pred svetom u kome se sada nalaze i koji im se iznenada obznanio. Bila je neobična i sama pomisao da se, usnuli i zapreteni u njihovim umovima, nalaze nebrojeni raniji životi kojih će se uskoro setiti. Alvin im je zavideo, premda nije bio siguran da li je to na mestu. Prvo iskustvo predstavljalo je dragocen dar koji se nikada više neće ponoviti. Bilo je predivno doživljavati život po prvi put, kao u svežini jutra. Kada bi samo bilo i drugih sličnih njemu: sa kojima bi mogao podeliti svoje misli i osećanja!

Pa ipak, u fizičkom pogledu, on je bio izliven u potpuno istom kalupu kao i deca koja su se igrala u vodi. Ljudsko telo nije se uopšte promenilo tokom milijardu godina proteklih od časa kada je Diaspar podignut, pošto je osnovni sklop večno bio smrznut u gradskim Bankama Sećanja. Ono se, doduše, sada prilično razlikovalo od svog prvobitnog, primitinog oblika, premda je većina preinačenja bila unutrašnja i nedostupna oku. Čovek je mnogo puta u svojoj dugoj istoriji popravljao samoga sebe, u nastojanju da otkloni bolesti kojima je njegovo trošno telo nekada bilo podložno.

Nestali su svi suviše izraštaji poput noktiju i zuba. Kosa je bila ograničena samo na glavu; po telu više nije bilo nikakvih malja. Nedostatak koji bi u najvećoj meri iznenadio čoveka iz Ranih Vremena odnosio se na pupak. Njegovo neobjašnjivo odsustvo zadalo bi mu mnogo glavobolje, a na prvi pogled takođe bi imao problema sa razlikovanjem muškaraca od žene.

Nije isključeno da bi na kraju došao do zaključka da među polovima više nema nikakve razlike, što bi predstavljalo veliku pogrešku. U prikladnim okolnostima, nije postojao ni tračak sumnje u pogledu muškosti svakog muškarca u Diasparu. Stvar je bila u tome što su njihova oruđa sada znatno doličnija bila odlagana kada se nisu nalazila u upotrebi; čitavo odlaganje znatno se poboljašalo u odnosu na prvobitno Prirodno, koje ne samo što je bilo nimalo elegantno, već i do zla boga uočljivo.

Bilo je tačno da razmnožavanje ne spada više u nadležnost tela, s obzirom na to da je posredi bila odveć važna stvar da bi se olako prepustila igri slučaja, koja je postupala sa hromozomima kao sa kockicama. Pa ipak, iako su začeće i rođenje iščileli i iz sećanja, seks je ostao. Čak i u drevnim vremenima, jedva ako je stoti deo seksualnih delatnosti bio posvećen samom razmnožavanju. Nestanak i ovog poslednjeg jednog postotka izmenio je iz temelja ljudsko društvo, kao i značanje pojmova 'otac' i 'majka' — ali želja je i dalje bila tu, premda njeno zadovoljenje više nije imalo nikakvu višu svrhu nego bilo koje drugo uživanje čula.

Alvin je ostavio svoje razigrane vršnjake i nastavio ka središtu parka. Slabo uočljive staze ukršatale su se i presecale kroz nisko šipražje, mestimično se spuštajući u uske gudure između velikih gromada prekrivenih lišajevima. Jednom je prošao pored male, višestrane mašine, ne veće od čovekove glave, koja je lebdela među granama nekog drveta. Niko nije znao koliko varijeteta robota postoji u Diasparu; oni su se obično držali po strani, obavljajući tako nenametljivo svoj posao da je bila prava retkost naići na nekoga.

Tle je ponovo počelo da se uspinje; Alvin se približavao maloj uzvišici koja se nalazila u samom središtu parka, pa dakle i celog grada. Ovde gotovo da nije bilo prepreka i obilaženja, tako da je jasno video vrh brdašca i jednostavno zdanje koje se uzdizalo na njemu. Malo se zadihao kada je najzad stigao do odredišta; oslonio se o jedan od ružičastih stubova i zadovoljno bacio pogled na put kojim je došao.

Postoje izvesni oblici arhitekture koji se nikada ne menjaju zato što su dostigli nivo savršenstva. Grob Jarlana Zeja lako su mogli projektovati i neimari hramova iz prvih civilizacija koje je čovek osnovao, premda oni ne bi bili u stanju da pojme od kakvog je materijala on sagrađen. Krov je bio otvoren prema nebu, a jedina prostorija bila je popločana tankim pločama koje su samo na prvi pogled nalikovale prirodnom kamenu. U toku mnogih geoloških razdoblja, ljudska stopala prelazila su uzduž i popreko ovim podom, ne ostavivši pri tom ni najmanjeg traga na nepojmljivo postojanom materijalu.

Tvorac velikog parka — neimar samog Diaspara, kako su neki govorili — sedeo je sa blago oborenim očima kao da ispituje planove koji su mu bili rasprostrti na kolenima. Na licu je imao onaj čudno neodredljiv izraz koji je dovodio u nedoumicu mnoga pokolenja. Neki su ga prenebregavali kao puki dokoni hir umetnika, ali drugima je izgledalo kao da se to Jarlan Zej lično smeje nekoj pritajenoj šali.

Celo zdanje predstavljalo je zagonetku, pošto se ništa u vezi sa njim nije moglo pronaći u istorijskom arhivu grada. Alvin čak nije bio siguran ni šta znači reč 'Grob'; Jeserak mu je to možda mogao objasniti, pošto je bio strastveni sakupljač zastarelih izraza kojima je kitio svoje razgovore, što je neretko zbunjivalo njegove sabesednike.

Sa ove središnje uzvišene tačke, Alvin je razgovetno mogao da vidi preko parka, iznad zastora od drveća, sve do samog grada. Najbliže zgrade nalazile su se na udaljenosti od gotovo dve milje, obrazujući nizak pojas koji je potpuno okruživao park. Iza njega, na sve višim nivoima nizale su se kule i terase koje su sačinjvale glavni deo građevina u gradu.

Prostirale su se miljama blago se uspinjujući put neba, pri čemu se uporedo povećavala njihova složenost i monumentalna upečatljivost. Diaspar je bio sazdan kao jedinstvena celina; on je predstavljao ogromnu, moćnu mašinu. Iako mu je spoljni izgled bio gotovo zastrašujući po svojoj složenosti, on jedva da je obznanjivao delić skrivenih čudesa tehnologije bez kojih bi sve ove velike zgrade bile samo beživotne grobnice.