Arthur Clarke - Grad i zvezde

Alistrine oči se raširiše od užasa.

„Ali to bi značilo izići napolje!“ prozbori ona u jednom dahu.

Alvin je znao da je beskorisno dalje raspravljati se. Ovo je bila barijera koja ga je ograđivala od svih ostalih žitelja njegovog sveta, i koja ga je mogla osuditi na život pun osujećenja. Oduvek je želeo da iziđe napolje, kako u stvarnosti, tako i u snu. Međutim, za svakog drugog u Diasparu to 'napolje' predstavljalo je košmar sa kojim se nisu mogli suočiti.

O toj temi oni nikada ne bi razgovarali, ako su mogli da je izbegnu; bilo je to nešto nečisto i zlo. Razloge nije hteo da mu objasni ni Jeserak, njegov staratelj.

Alistra ga je i dalje posmatrala zbunjenim, ali blagim očima. „Ti si nesrećan, Alvine“, reče mu ona. „Niko ne treba da bude nesrećan u Diasparu. Dopusti mi da dođem i da razgovaram sa tobom.“

Nimalo uviđavno. Alvin odmahnu glavom. Znao je kuda bi ih to odvelo, a ovog časa je želeo da bude sam. Dvostruko razočarana Alistra iščeznu sa zida.

U gradu koji je nastanjivalo deset miliona ljudskih bića, pomisli Alvin, on nije imao nikoga sa kim bi stvarno mogao da popriča. Eriston i Etanija voleli su ga na svoj način, ali što se rok njihovog nadzora bližio kraju, bili su srećni što mogu sve više da mu prepuštaju da sam oblikuje kako svoj život, tako i razonode. U poslednjih nekoliko godina, kako je njegovo podvajanje od uobičajenog obrasca postajalo sve očiglednije, on je često osećao ozlojeđenost svojih roditelja. Ne zbog njega samog — sa tim bi još možda mogao da se suoči i da to prevlada — već zbog zlehude sreće koja je htela da upravo oni budu izabrani, među milionima ostalih građana, kao njegovi roditelji kada je izišao iz Dvorane Stvaranja pre dvadeset godina.

Dvadeset godina. Još se sećao prvog trenutka i prvih reči koje je začuo:

„Dobro došao, Alvine. Ja sam Eriston; dodeljen sam ti kao otac. Ovo je Etanija, tvoja majka.“

Same reči ništa mu nisu govorile, ali njegov um ih je zabeležio besprekornom tačnošću.

Takođe se sećao kako je pogledao u svoje telo; sada je bio viši za koji centimetar, ali gotovo da se uopšte nije promenio od časa svog rođenja. Došao je na ovaj svet gotovo potpuno odrastao, i sem u pogledu visine ostao bi u dlaku isti sve do trenutka kada bude trebalo da ga napusti, hiljadu godina kasnije. Pre ovog prvog sećanja nije postojalo ništa. Jednoga dana će se, možda, to ništavilo vratiti, ali i sama pomisao na to bila je odveć daleka, da bi na bilo koji način uznemirila njegova osećanja.

Ponovo je upravio svoj um ka tajni vlastitog rođenja. Alvinu nije izgledalo neobično da su ga, u nekom datom trenutku vremena, stvorile sile i energije koje su materijalizovale sve ostale predmete njegovog svakodnevnog života. Ne, tajna nije bila u tome. Zagonetka koju on sam nije bio u stanju da razreši i koju mu niko nikada ne bi objasnio odnosila se na njegovu jedinstvenost.

Jedinstven. Bila je to čudna, tužna reč — baš kao što je čudno i tužno to biti. Kada mu je ona bila pripisivana — što je on često čuo kada niko nije podozrevao da prisluškuje — obično je bila izgovorena zloslutnim glasom u kome se krila pretnja ne samo po njegovu vlastitu sreću.

Njegovi roditelji, njegovi staratelji, svi koje je poznavao pokušali su da ga zaštite od istine u nastojanju da sačuvaju bezbrižnost njegovog dugog detinjstva. Ovo skrivanje će, međutim, uskoro biti okončano; kroz nekoliko dana on će postati punoletni glađanin Diaspara i ništa što on bude želeo da sazna neće moći da mu bude uskraćeno.

Zašto se, na primer, nije uklapao u sage? Od mnogo hiljada vidova rekreacije u gradu, ova je uživala najveću popularnost. Kada uđete u sagu, niste samo običan pasivni posmatrač, kao u primitivnim poduhvatima drevnih vremena koje je Alvin ponekad preduzimao. Mesto toga, vi ste aktivan sudeonik i raspolažete — ili izgleda da raspolažete — slobodnom voljom. Zbivanja i prizore koji predstavljaju sirovu građu vaših pustolovina možda su unapred pripremili neki zaboravljeni umetnici, ali područje je dovoljno postrano da dopusti nepregledno mnoštvo varijacija. Možete da odete u te utvarne svetove sa svojim prijateljima, u potrazi za uzbuđenjima kojih nije bilo u Diasparu — a dokle god bi san trajao, on se nikakko nije mogao razlikovati od stvarnosti. U stvari, ko je mogao biti siguran da i sam Diaspar ne predstavlja jedan takav san.

Bilo je nemoguće iscrpeti sve sage koje su stvarane i beležene od trenutka osnivanja grada.

One su uključivale sva osećanja i sadržale beskrajno raznovrsne prelive. Sage koje su, na primer, bile osobito popularne među omladinom, odnosile su se na jednostavna dramska zbivanja puna pustolovina i otkrića. Druge su predstavljale istraživanja psiholoških stanja, dok su neke, opet, bile vezane za logička i matematička vežbanja, što je pružalo najtananija uživanja umovima sklonim dubokom razmišljanju.

Iako je izgledalo da sage zadovoljavaju Alvinove prijatelje, u njemu su stvarale osećaj nepotpunosti. Bez obzira na svu njihovu raskošnost i uzbudljivost, na njihovu raznovrsnost lokaliteta i tema, ipak im je nešto nedostajalo.

Konačno mu je postalo jasno da sage, u stvari, nikuda ne vode. One su bile islikane na sasvim skučenim platnima. Tu nisu postojali prostrani vidici, valoviti predeli za kojima je žudelo njegovo srce. Povrh svega, nije bilo ni traga onoj beskrajnosti u kojoj su se odvijala istraživanja drevnog čoveka — blistava praznina koja je zjapila između zvezda i planeta.

Umetnici koji su planirali sage patili su od iste neobične fobije koja je obuzela sve građane Diaspara. Čak i pustolovine doživljene kroz tuđa iskustva morale su da se zbivaju u zatvorenom prostoru, u podzemnim jamama ili skladnim malim dolinama okruženim planinama koje su odsecale čitav ostali svet.

Postojalo je samo jedno objašnjenje. Duboko u ponorima prošlosti možda još pre no što je sagrađen Diaspar, dogodilo se nešto što ne samo da je ugušilo Čovekova stremljenja i radoznalost, već ga je i vratilo kući sa zvezda i nagnalo da se skloni u sićušan zatvoreni svet poslednjeg grada na Zemlji. On se odrekao Vaseljene i povukao u veštačku utrobu Diaspara.

Plameni, nepokolebljiv poriv koji ga je poveo putem preko Galaksije i do ostrva magle koja leže još dalje, sasvim je zgasnuo. Nijedan brod nije ušao u Sunčev sistem već nebrojene eone; tamo daleko, među zvezdama Čovekovi potomci verovatno i dalje osnivaju carstva i satiru sunca — ali Zemlja ne samo da nije znala za to, već nije ni marila.

Zemlja nije. Ali Alvin jeste.

Soba je bila tamna, izuzev jednog sjajnog zida na kome su se plime i oseke boja smenjivale kako se Alvin rvao sa vlastitim snovima. Deo te šare mu se dopadao; opčinile su ga uzvinute linije planina koje su se izdizale iz mora. Te uspinjače krive odisale su snagom i ponosom; proveo je dugo vremena proučavajući ih, a onda ih je uskladištio u jedinicu sećanja vizualizera, gde će ostati sačuvane dok on bude vršio opite sa preostalim delom slike. Pa ipak, nešto mu je izmicalo, premda nije znao šta. Neprestano je nanovo pokušavao da ispuni prazne prostore, dok je uređaj čitao pokretne sheme iz njegovog uma i materijalizovao ih na zidu. To nije bilo dobro. Linije su bile mutne i nejasne, boje izmešane i nečise. Ako umetnik nije znao kakvom cilju teži, ni najčudesnija alatka mu nije mogla pomoći.

Alvin obrisa škrabotinu koja ga nije zadovoljavala i mrzovoljno se zagleda u pravougaonik čije su tri četvrtine bile prazne, a koga je on pokušavao da ispuni lepotom. Pokrenut iznenadnim porivom, on udvostruči veličinu postojećeg crteža i pomeri ga u središte okvira.

Ne — time je samo povlađivao vlastitoj lenjosti, a i ravnoteža je bila sasvim pogrešna. Štaviše, promena veličine otkrila je nedostatke u sklopu, odsustvo sigurnosti u tim, na prvi pogled zadovoljavajućim linijama. Moraće iz početka da se da na posao.