Arthur Clarke - Grad i zvezde

Znam da te ove stvari zanimaju, Alvine, ali ja ti ne mogu tačno reći kako se one odvijaju.

Zanemarljiv je način na koji se uskladištuju podaci; jedino su oni sami važni. Podaci se mogu registrovati u obliku reči pisanih na hartiji, promenljivih magnetskih polja, ili smena električnog naboja. Ljudi su koristili sve ove metode za skladištenje, kao i mnoge druge.

Dovoljno je reći da su oni odavno stekli sposobnost da sami sebe uskladište, ili, tačnije govoreći, da raščlane sklop iz koga su ponovo mogli da budu sazdani u stvarna bića.

Sve si ovo već ranije znao. Na taj način preci su nam praktično obezbedili besmrtnost, ali nisu rešili probleme koje je postavljalo ukidanje smrti. Hiljadu godina u jednom telu sasvim je dovoljno za svakog čoveka; na kraju tog razdoblja, um mu je prenatrpan sećanjima, i jedino što želi jeste počinak… ili novi početak.

Ja ću se uskoro pripremiti, Alvine, da napustim ovaj život. Probaću još jednom svoja sećanja, srediću ih i obrisati ona koja ne želim da sačuvam. Onda ću se uputiti u Dvoranu Stvaranja, ali kroz vrata koja ti nikada nisi video. Ovo staro telo prestaće da postoji, baš kao i sama svest. Od Jeseraka će ostati samo galaksija elektrona smrznutih u srcu kristala.

Ja ću spavati, Alvine, ali neću sanjati. A onda, jednoga dana, možda sto hiljada godina kasnije, obrešću se u novom telu i upoznaću se sa onima koji će biti izabrani da bdiju nada mnom. Oni će se brinuti o meni baš kao što su Eriston i Etanija vodili računa o tebi, pošto u početku uopšte neću poznavati Diaspar, niti ću se sećati onoga što sam bio ranije. Sećanje na prošlost polako će mi se vratiti, kada budem bio na pragu punoletstva, i ja ću mu pridodavati nove slojeve kako se budem kretao novim ciklusom bistvovanja.

To je obrazac naših života, Alvine. Mi smo svi već bili ovde mnogo, mnogo puta ranije, premda, pošto se razdoblja nepostojanja razlikuju prema prividno nasumičnim zakonima, sadašnja populacija se nikada neće ponoviti. Novi Jeserak imaće nove i drugačije prijatelje i interesovanja, ali će i dalje postojati i stari, odnosno onoliko koliko ja budem želeo da sačuvam od njega.

Ovo nije sve. U svakom času, Alvine, samo stoti deo građana Diaspara živi i hoda njegovim ulicama. Ogromna većina spava u Bankama Sećanja, čekajući signal koji će ih ponovo prizvati na pozornicu postojanja. Tako smo stekli neprekidnost, ali i promenu..

besmrtnost, ali ne i stagnaciju.

Znam šta se pitaš, Alvine. Hteo bi da znaš kada ćeš biti u stanju da aktiviraš sećanja na svoje ranije živote, što tvoji drugovi već čine.

Ti, međutim, nemaš ova sećanja, pošto si jedinstven. Nastojali smo da prikrijemo ovo saznanje od tebe dokle god smo mogli, kako bi imao što bezbrižnije detinjstvo, mada ja smatram da si ti i sam već naslutio deo istine. Mi ništa nismo podozrevali do pre samo pet godina, ali sada više nema nikakve sumnje.

Ti, Alvine, predstavljaš nešto što se u Diasparu dogodilo samo nekoliko puta od trenutka osnivanja grada. Možda si pritajeno ležao u Bankama Sećanja sve to vreme, ili si nastao pre samo dvadeset godina nekom slučajnom permutacijom. Možda su te konstruktori grada predvideli još na početku, ali je isto tako moguće da predstavljaš ishod nesvrhovite igre slučaja koja se zbila u naše vreme.

Mi ne znamo odgovor. Poznato nam je samo ovo: ti si jedini predstavnik ljudske rase, Alvine, koji nikada ranije nije živeo. U doslovnom smislu, ti si prvo dete koje je rođeno na Zemlji za poslednjih najmanje deset miliona godina.“

Kada su Alvinovi roditelji i Jeserak iščezli sa zida, on je ostao dugo da leži, nastojeći da iz uma izgna sve misli. Začaurio je sobu oko sebe, tako da ga niko nije mogao prekinuti u transu.

Alvin nije spavao; san je predstavljao nešto što on nikada nije iskusio, pošto je ta pojava poticala iz sveta gde su se smenjivali noć i dan, a u Diasparu je večno vladao dan. Na ovaj način se najviše približavao tom zaboravljenom stanju; iako mu nije bilo ni od kakve osobite koristi, Alvin je znao da mu ono ipak pomaže da pribere misli.

Malo je novog naučio; gotovo sve što mu je Jeserak rekao, on je već ranije podozrevao.

Ali jedno je bilo podozrevati nešto, a sasvim drugo znati to zasigurno, izvan svake mogućnosti opovrgavanja.

Kako će, i hoće li uopšte, ova izvesnost uticati na njegov život? Nije bio načisto sa tim, a nesigurnost je predstavljala sasvim novi osećaj za Alvina. Možda neće ostaviti nikakvoga traga; ako se već nije sasvim prilagodio Diasparu u ovom životu, učiniće to u sledećem… ili onom posle toga.

Još dok mu se uobličavala ova misao, Alvinov um ju je odbacio. Diaspar je mogao biti dovoljan čitavom preostalom delu čovečanstva, ali ne i njemu. Nije nimalo sumnjao da se može utrošiti hiljadu života, a da se pri tom ne iscrpe sva čudesa grada, ili iskuse svi vidovi iskustava koje je on nudio. Alvin je mogao da im se u potpunosti preda, ali ukoliko ne bi preduzeo ništa više od toga, nikada ne bi bio zadovoljan.

Preostao je, dakle, samo jedan problem sa kojim je trebalo da se suoči. Šta je to više što se moglo učiniti?

Neodgovoreno pitanje izbacilo ga je iz sanjarenja. Nije mogao ostati ovde dok je bio tako obuzet nemirom, a postojalo je samo jedno mesto u čitavom gradu gde je um mogao da mu nađe spokoj.

Zid se delimično razlučio u nepostojanje kada je on zakoračio u hodnik, a polarizovani molekuli pružili su otpor njegovom prolasku kao kada bi ga proletni lahor pomilovao po licu.

Postojalo je mnoštvo načina na koje je bez ikakvog utroška snage mogao da se preveze do odredišta koje je izabrao, ali više mu se dopadalo da prevali put pešice. Njegova soba nalazila se gotovo na najvišem nivou grada i posle kratke šetnje izbio je na uvojitu rampu koja je vodila nadole, do ulica. Nije se popeo na pokretnu traku, već je krenuo uskim pločnikom — što je bilo pomalo nastrano, budući da ga je čekalo nekoliko milja hoda. Ali Alvin je voleo vežbanja, pošto su mu ona uspokojavala um. Osim toga, mogle su se videti mnoge zanimljivosti, a bila je prava šteta projuriti pored svih čudesa Diaspara kada se pred vama pruža čitava večnost.

Postojao je običaj među gradskim umetnicima — a svako je u Diasparu pre ili kasnije bivao umetnik — da izlažu najnovija ostvarenja duž pokretnih traka, tako da prolaznici mogu da uživaju u njihovim delima. Na ovaj način bi za svega nekoliko dana čitava populacija kritički ispitala svaku tvorevinu vrednu pažnje i na njoj ispisala svoj sud. Zbirna ocena, automatski utvrđena pomoću uređaja koji su prikupljali pojedinačna mišljenja i koje niko nikada nije uspeo da podmiti ili da ih obmane — premda je bilo više takvih nastojanja — odlučivala je o sudbini remek-dela. Ako je bilo pretežno pohvalnih glasova, njegova matrica bila bi uskladištena u sećanje grada, što je omogućavalo svakome ko bi to zaželeo, u ma kom budućem trenutku, da dođe u posed reprodukcije koja se ni po čemu ne bi razlikovala od originala.

Manje uspela ostvarenja stizao je usud svih takvih dela. Ona su bila ili rasklopljena na svoje prvobitne sastavne činioce ili su završavala u domovima umetnikovih prijatelja.

Alvin je na svom putu naišao na samo jedan object d'art koji mu je privukao pažnju. Bila je to tvorevina od čiste svetlosti, koja je maglovito podsećala na nerascvetalu laticu. Lagano ničući iz sićušnog jezgra boje, ona se širila u složene uvojnice i zastore, zatim bi se iznenada skupila, pa bi ceo ciklus ponovo počeo. Nije, međutim, dolazilo do poklapanja, pošto je svaki ciklus bio različit. Alvin je stajao i posmatrao čitav niz ovih pulsiranja, ali svaki put bi se javila neka tanušna, gotovo neuhvatljiva razlika, premda su osnovne kretnje ostajale neizmenjene.