Arthur Clarke - Grad i zvezde

Zaključak je bio tačan; cilj im je bio da uspostave kontakt sa inteligencijom, a ne da vrše arheološka istraživanja. Prvi zadatak mogao se obaviti samo za nekoliko dana, ako je uopšte bio izvodljiv. Drugi bi uzeo vekove mukotrpnog rada armija ljudi i robota.

Napustili su planetu dva časa kasnije i prilično im je bilo milo što odlaze. Alvin je stekao utisak da je ovaj svet beskrajnih zgrada čak i dok je vrvio životom izgledao prilično sumorno.

Nije bilo ni traga parkovima ili otvorenim prostorima gde je mogla da buja vegetacija. Bio je to potpuno jalov svet i teško se mogla predočiti psihologija bića koja su ga nastanjivala. Ako je i naredna planeta istovetna sa ovom, zaključio je Alvin, odustaće od nasumičnog traganja.

Ali to nije bilo tako; u stvari, veća različitost nije se mogla zamisliti.

Ova planeta nalazila se bliže suncu i čak je i iz svemira bilo jasno da je na njoj toplo.

Delimično su je prekrivali niski oblaci, ukazujući da vode ima u izobilju, ali nije bilo traga okeanima. Isto tako, ništa nije govorilo o prisustvu inteligencije; napravili su dva kruga oko planete, ne primetivši nikakav artefakt. Čitava kugla, od polova do polutara, bila je optočena plaštom zelenila koje nije izgledalo nimalo privlačno.

„Mislim da ćemo morati da budemo veoma oprezni ovde“, reče Hilvar. „Ovaj svet je živ, a ne dopada mi se boja rastinja. Najbolje će biti da ostanemo u brodu i da uopšte ne otvaramo vazdušnu komoru.“

„Čak ni robota da ne šaljemo napolje?“

„Čak ni to. Vi ste zaboravili šta su bolesti; moj narod, doduše, zna kako da iziđe na kraj sa njima, ali sada smo daleko od kuće, a ovde možda ima opasnosti koje se ne mogu predvideti.

Mislim da je ovaj svet sasvim izvitoperen. Nekada je jamačno bio veliki vrt ili park, ali pošto je napušten, Priroda je ponovo zavladala njime. Nikada ne bi mogao biti ovakav da je sistem nastanjen.“

Alvin nije sumnjao da je Hilvar u pravu. U biološkom rasulu dole postojalo je nešto zlo, nešto negostoljubivo prema redu, i pravilnosti na kojima su se temeljili Lis i Diaspar. Tu je neprekidna borba besnela već milijardu godina; bilo je mudro kloniti se preživelih.

Oprezno su se spustili na veliku, ravnu ledinu, tako jednoobraznu da je njena zaravnjenost odmah izazivala podozrenje. Kotlina je bila oivičena višim terenom, potpuno obraslim drvećem, čija je visina mogla samo da se nagađa; bilo je tako gusto zbijeno i tako prepleteno sa nižim šipražjem, da su mu stabla doslovce ostala zapretena. Oko vrha krošnji letela su mnogobrojna krilata stvorenja, koja su se kretala tako brzo da se nije moglo reći da li su posredi ptice, insekti ili možda nešto treće.

Tu i tamo, ponekom šumskom džinu uspevalo je da za nekoliko desetina stopa nadvisi svoje ratoborne susede, koji su na kratko sklopili savez da ga suzbiju nadole i da potru prednost koju je stekao. Bez obzira na činjenicu što je to bio bešumni rat, vođen odveć sporo da bi se uočio, postojao je sveprožimajući utisak nemilosrdnog, neizmirljivog sukoba.

Nasuprot tome, ravnica je izgledala mirna i lišena zbivanja. Bila je gotovo besprekorno vodoravna i kao prekrivena tanušnom, čvrstom travom. Lako su prodrli gotovo petnaest stopa u nju, nije bilo nikakvog traga životinjskom svetu, što se Hilvaru učinilo pomalo iznenađujućim. Možda se on prestrašeno povukao u veću dubinu, kada se brod spustio.

Lebdeli su iznad same ravnice, dok je Alvin pokušavao da ubedi Hilvara da nema nikakve opasnosti ako otvore vazdušnu komoru, a ovaj mu strpljivo objašnjavao osnovne pojmove o bakterijama, gljivama, virusima i mikrobima; Alvin je ove stvari teško mogao da sebi predoči, a još teže da ih dovede u vezu sa sobom. Rasprava je trajala već nekoliko minuta, kada su iznenada primetili neobičnu činjenicu. Sa video-ekrana, koji je samo trenutak ranije prikazivao šumu pred njima, najednom je nestala slika.

„Jesi li ga ti isključio?“ upita Hilvar, čiji je um, kao i obično, za delić sekunde bio brži od Alvinovog.

„Nisam“, uzvrati Alvin; osećao je kako su mu uz kičmu prostrujali ledeni žmarci pri pomisli na jedino moguće drugo objašnjenje. „Da li si ga ti isključio?“, upita robota.

„Nisam“, usledio je odgovor istovetan sa njegovim.

Sa uzdahom olakšanja Alvin je odbacio pomisao da je robot počeo da dela po vlastitoj volji, odnosno da su se suočili sa mehaničkom pobunom.

„Zašto onda na ekranu nema slike?“ upita.

„Kamere su zapretene.“

„Ne razumem“, reče Alvin smetnuvši za trenutak s uma da robot dela samo na određena naređenja ili pitanja. Odmah se pribrao i upitao: „Šta je prekrilo kamere?“

„Ne znam.“

Štura doslovnost robota mogla je ponekad više da razdraži od preopširnosti ljudi. Pre no što je Alvin stigao da nastavi sa ispitivanjem, Hilvar mu se obrati.

„Kaži mu da podigne brod… polako“, reče sa prizvukom hitnosti u glasu.

Alvin ponovi naređenje. Nije postojao osećaj kretanja; nikada ga nije bilo. A onda, lagano, slika se ponovo pojavila na video ekranu, mada je za trenutak bila zamućena i izvitoperena.

Ali ono što je pokazala kada se konačno razbistrila, bilo je dovoljno da završi raspravu oko spuštanja.

Ravna kotlina više nije bila ravna. Neposredno pod njima obrazovalo se veliko ispupčenje sa otvorom na vrhu tačno na mestu iznad koga je brod lebdeo. Ogromne pseudopode sporo su se povijale preko pukotine, kao da su pokušavale da se ponovo domognu plena koji im je upravo utekao iz kandži. Dok su posmatrali u užasnutoj opčinjenosti, Alvin je za trenutak uočio pulsirajuće crveno ždrelo, urešeno bičolikim pipcima koji su skladno udaralil, uvlačeći sve što bi im se našlo u polju dohvata u raščepljenu čeljust.

Lišeno očekivane žrtve, stvorenje je polako utonulo u tle — i tek tada je Alvin shvatio da je cela ravnica, zapravo, samo pena na površini tromog mora.

„šta je ta… stvar?“ promuca on.

„Morao bih da se spustim dole i da je proučim, ako hoćeš da ti odgovorim na pitanje“, odvrati Hilvar strogo bukvalno. „Možda je posredi neka vrsta primitivne životinje, čak nekakav srodnik našeg prijatelja iz Šalmirana. Sigurno nije inteligentna, jer inače ne bi pokušala da pojede jedan svemirski brod.“

Alvin je osećao kako drhti, premda je znao da se nisu nalazili u opasnosti. Upitao se šta još leži dole, pod onim bezazlenim busnjem, koje ih je tako mamilo da iziđu i potrče njegovom elastičnom površinom.

„Mogao bih provesti mnogo vremena ovde,“ reče Hilvar, očigledno pod utiskom onoga što je upravo video. „Evolucija je sigurno dovela do krajnje zanimljivih ishoda u ovakvim uslovima. I to ne samo evolucija već i devolucija, pošto su viši oblici života regradirali kada je planeta opustošena. Do sada je sigurno već uspostavljena ravnoteža i… ha, zar već odlaziš?“

Glas mu je zazvučao prilično tužno kada je primetio da se pod njima predeo udaljuje.

„Odlazim“, reče Alvin, „Video sam svet bez života i svet sa odveć mnogo života: ne znam koji mi se od njih manje dopada.“

Na visini od pet hiljada stopa iznad ravnice, planeta im je priredila poslednje iznenađenje.

Susreli su se sa flotilom velikih, mlohavim balona koji su se kretali niz vetar. Iz svake poluprozirne opne njihali su se grozdovi pipaka, obrazujući nešto što je doslovce ličilo na preokrenutu šumu. Izgledalo je da su to neke biljke, koje su, u naporu da umaknu surovom sukobu na površini, stekle sposobnost ovladavanja vazduhom. Nekim čudom prilagođavanja, naučile su da izdvajaju vodonik i da ga smeštaju u mehurove, što im je omogućilo da se podignu u srazmeran mir nižih slojeva atmosfere.

Međutim, ni ovde kao da nisu našle potpunu sigurnost. Njihove nadole okrenute stabljike i lišće bili su zagušeni čitavom faunom paukolikih životinjica, koje su jamačno provodile život lebdeći visoko iznad površine kugle u neprestanoj i sveopštoj borbi za opstanak na svojim samotnim vazdušnim ostrvima. Verovatno su s vremena na vreme imale nekakvih dodira sa tlom; Alvin je video kako se jedan od velikih balona iznenada sažeo i strmoglavio sa neba, dok mu je puknuta opna služila kao grubi padobran. Upitao se da li je posredi nesrećni slučaj ili deo životnog ciklusa ovih neobičnih entiteta.