Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Da li svi tvoji sunarodnici isto misle?“ upita.

„Samo manjina. Obični ljudi uopšte se ne zanimaju za to, ali verovatno bi kazali da bi Osvajači, ako su zaista hteli da unište Zemlju, to već učinili u davnoj prošlosti. Čini mi se da ih se niko stvarno ne boji.“

„Situacija je sasvim drugačija u Diasparu“, reče Alvin. „Moji sunarodnici su velike kukavice. Užasavaju se pri pomisli da iziđu iz grada i uopšte ne znam šta će se dogoditi kada čuju da sam došao u posed svemirskog broda. Jeserak je do sada sigurno već obavestio Veće o tome i baš bi me zanimalo da znam šta će ono preduzeti.“

„To ti ja mogu reći. Priprema se da primi prvo izaslanstvo iz Lisa. Serenis mi je to upravo saopštila.“

Alvin ponovo pogleda na ekran. Mogao je samo jednim pogledom da obuhvati celu razdaljinu između Diaspara i Lisa; iako je ostvario jedan od ciljeva, to je sada izgledalo malo važno. Pa ipak, bilo mu je veoma drago; jalova izdvojenost, koja je trajala toliko vekova, najzad se bližila kraju.

Znanje koje je proisteklo iz onoga što mu je nekada bio glavni zadatak raspršilo je i poslednje sumnje iz Alvinove svesti. Ostvario je svoj naum ovde na Zemlji, znatno brže i potpunije nego što se i usuđivao da pomisli. Pred njim se nalazio otvoreni put ka onome što mu je mogla biti poslednja, a u svakom slučaju najveća pustolovina.

„Hoćeš li poći sa mnom, Hilvare?“ upita on, sasvim svestan onoga što traži.

Hilvar ga odlučno pogleda.

„Nema potrebe da to pitaš, Alvine“, reče. „Već sam kazao Seranis i svim prijateljima da odlazim sa tobom… i to pre dobar sat.“

Nalazili su se veoma visoko, kada je Alvin dao robotu poslednja uputstva. Brod se gotovo zaustavio, a Zemlja se nalazila možda hiljadu milja pod njima, gotovo ispunjavajući nebo.

Nije izgledala nimalo privlačno; Alvin se upitao koliko li je brodova u prošlosti lebdelo ovde zakratko pre no što su nastavili svojim putem.

Usledila je izvesna pauza, kao da je robot proveravao upravljače i vodove koji nisu korišćeni čitava geološka razdoblja. A onda se oglasio veoma tanan zvuk, prvi koji je Alvin čuo iz mašine. Bilo je to slabašno brujanje koje se brzo pelo oktavu po oktavu, sve dok se nije izgubilo iz granice čujnosti. Nije postojao nikakav osećaj promene kretanja, ali on iznenada primeti da zvezde hrle preko ekrana. Zemlja se ponovo pojavi, zatim skliznu u stranu, pa iziđe još jednom, u nešto promenjenom položaju. Brod je 'nišanio', njišući se svemirom poput igle na kompasu koja traži sever. Minutima se nebo okretalo i izvijalo oko njih, sve dok se brod konačno nije umirio; najzad je postao džinovski projektil usmeren ka zvezdama.

U središtu ekrana nalazio se veliki prsten Sedam Sunaca, prelivajući se u raskošnosti duge.

Zemlja se još malo videla, kao tamni srp oivičen zlatnom i grimiznom bojom zalaska sunca.

Alvin je shvatio da se upravo događa nešto što nakriljuje sva njegova iskustva. Čekao je, držeći se za stolicu, dok su sekunde sporo promicale, a Sedam Sunaca bleštalo na ekranu.

Nije bilo nikakvog zvuka, već samo iznenadni trzaj koji je zamutio vidik; istog trena, Zemlje je nestalo, kao da ju je pomela neka džinovska ruka. Bili su sami u svemiru, sami sa zvezdama i neobično smanjenim suncem, Zemlja je iščezla kao da je nikada nije bilo.

Ponovo je usledio trzaj, propraćen ovoga puta slabašnim zvukom, kao da su po prvi put generatori napregli jedan zamašniji deo svojih moći. Pa ipak, za trenutak je izgledalo da se ništa ne događa; a onda je Alvin primetio da je i samo sunce nestalo i da zvezde lagano promiču pored broda. Osvrnuo se za čas unazad — i nije video ništa. Nebo je pozadi bilo potpuno iščezlo, zastrto polukuglom noći. Video je kako zvezde uranjaju u nju, da bi odmah nestale poput iskrica koje padaju u vodu. Brod se kretao znatno brže od svetlosti i Alvin je shvatio da se više ne nalaze u poznatom svemiru Zemlje i Sunca.

Kada se i po treći put razlegao iznenadni, vrtoglavi trzaj, srce mu je gotovo prestalo da kuca. Neobična zamrljanost vidnog polja sada je bila potpuna: za trenutak nije mogao da razabere svoju okolinu, koja kao da se sasvim izvitoperila. Smisao ovog izvitoperenja sinuo mu je u magnovenju lucidnosti čije poreklo nije mogao objasniti. Ono što je video bila je stvarnost, a ne samo opsena oka. Dok je prolazio kroz tananu opnu Sadašnjosti, uhvatio je odsev promena koje su se zbivale u prostoru oko njega.

U istom trenutku, brujanje generatora pretvorilo se u grmljavinu koja je potresla brod -

nesumnjivo upečatljiv zvuk, pošto je to bilo prvi put da Alvin čuje krik protesta neke mašine.

A onda je sve bilo gotovo i iznenad muk počeo je da mu odzvanja u ušima. Veliki generatori obavili su svoj posao; oni više neće biti potrebni do kraja puta. Zvezde ispred njih blistale su plavo-belom bojom, da bi potom nestajale u ultraljubičastoj. Pa ipak, nekom čarolijom Nauke ili Prirode, Sedam Sunaca još je bilo vidljivo, mada su se sada njihovi položaji i boje donekle promenili. Brod je hrlio ka njima kroz tunel tame, sa one strane granica prostora i vremena, brzinom koja je nadmašala mogućnosti poimanja ljudskog uma.

Teško se moglo poverovati da su izbačeni iz Sunčevog sistema brzinom koja će ih, ukoliko ne bude smanjena, ubrzo provesti kroz srce Galaksije i zaputiti u ogromnu prazninu koja je zjapila iza nje. Alvin i Hilvar nisu bili u stanju da dokuče stvarnu veličinu prevaljenog puta; velike sage o istraživanjima potpuno su promenile Čovekovo viđenje Vaseljene, a čak i sada, mnogo miliona stoleća kasnije, drevno predanje još nije sasvim zamrlo. Legende su pričale o jednom brodu koji je oplovio Kosmos od izlaska do zalaska sunca. Pred takvim brzinama, milijarde milja koje su razdvajale zvezde nisu predstavljale ništa. Alvinu se ovo putovanje činilo samo malo veće i čak možda manje opasnije od prve vožnje za Lis.

Hilvar je prvi izrekao zajedničke misli dok je Sedam Sunaca blago sjalo pred njima.

„Alvine“, primeti on, „ovo ustrojstvo ne može biti prirodnog porekla.“

Prijatelj mu klimnu glavom.

„Mislio sam to već godinama, ali mi i dalje izgleda fantastično.“

„Možda taj sistem nije sazdao Čovek“, složi se Hilvar, „ali iza njegovog nastanka jamačno stoji inteligencija. Priroda nikada ne bi bila u stanju da obrazuje tako besprekoran krug zvezda, od kojih su sve podjednako sjajne. Osim toga, u vidljivom delu Vaseljene nema ničeg sličnog Središnjem Suncu.

„Zbog čega je onda sve to stvoreno?“

„Oh, mogu navesti mnogo razloga. Možda je u pitanju signal, koji bi svakom stranom brodu pri ulasku u Vaseljenu stavio do znanja gde da potraži život. Možda označava središte galaktičke administracije. Ili je možda… a nešto mi kaže da je to pravo objašnjenje… posredi najveće umetničko delo svih vremena. Ali nerazumno je sada mozgati o tome. Kroz nekoliko časova znaćemo istinu.

Znaćemo istinu. Nije isključeno, pomisli Alvin, ali koliki će nam njen deo stvarno biti dostupan? Izgledalo je neobično što mu se u ovom času, kada se otisnuo iz Diaspara i sa same Zemlje brzinom koja je uveliko nadmašala moć poimanja, misli ponovo upravljaju na tajnu njegovog rođenja. Možda to, ipak, nije bilo odveć iznenađujuće; naučio je mnoge stvari od kada je prvi put stigao u Lis, ali do sada još nije imao nimalo vremena da natenane razmisli o svemu.

Sve što mu je preostalo bilo je da sedi i čeka; njegovom neposrednom budućnošću upravljala je čudesna mašina, sigurno jedno od najvećin inženjerskih dostignuća svih vremena, koja ga je trenutno nosila ka srcu Vaseljene. Bio je to čas za razmišljanje, hteo on to ili ne. Ali najpre će Hilvaru ispričati sve što mu se dogodilo od kada su se onako žurno razišli pre dva dana.

Hilvar je slušao priču bez komentara i ne tražeći dodatna objašnjenja; izgledalo je da je odmah shvatao sve o čemu je Alvin govorio i nije ispoljio nikakav znak iznenađenja, čak ni kada je čuo o susretu sa Centralnim Kompjuterom i o operaciji koju je ovaj izvršio nad robotovim umom. Nije stvar bila u tome što on nije bio u stanju da se začudi, već što je istorija prošlosti bila puna neobičnosti koje su nadmašale sve o čemu je Alvin pričao.