Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Ovo uopšte nisu okeani!“ uzviknu Hilvar iznenada. „Pogledaj, na njima postoje neke šare!“

Tek kada je planeta postala bliža, Alvin je jasno uočio šta mu je prijatelj imao na umu.

Razabrao je tanušne pruge i linije duž ivica kontinenata, prilično unutar onoga što je on držao da su granice mora. Prizor ga je ispunio iznenadnom sumnjom, pošto je odveć dobro razumeo značenje ovih linija. Jednom ih je već video u pustinji oko Diaspara i one su mu stavile do znanja da je putovanje bilo uzaludno.

„Ova planeta je suva kao Zemlja“, reče on tupo. „Sva voda je nestala sa nje: one šare predstavljaju slana korita isparelih mora.“

„Oni nikada ne bi dopustili da se to dogodi“, uzvrati Hilvar. „Uostalom, mislim da smo i te kako zakasnili.“

Njegovo razočarenje bilo je tako gorko, da Alvin nije našao reči kojima bi nastavio razgovor; u tišini je zurio u veliki svet pod sobom. Upečatljivom sporošću, planeta se okretala ispod broda, dok joj se površina veličanstveno podizala njima u susret. Konačno su mogli da razaznaju zdanja: sićušne bele okorine nalazile su se svuda, izuzev po okeanskim koritima.

Jednom je ovaj svet bio Središte Vaseljene. Sada je utihnuo, vazduh je bio prazan, a na tlu se nije primećivao ni trag nekog pokreta koji bi govorio o životu. Pa ipak, brod je i dalje svrhovito klizio iznad smrznutog kamenog mora — mora koje se tu i tamo nabiralo u velike talase što su prkosili večnosti.

A onda se brod zaustavio, kao da je robot stigao do samog izvorišta svojih sećanja. Ispod njih se nalazio stub od snežnobelog kamena, uzdižući se iz središta jednog ogromnog, mramornog amfiteatra. Alvin je malo sačekao; a onda, pošto je mašina ostala nepomična, upravio ju je ka zemlji, blizu podnožja stuba.

Sve do tog trenutka, Alvin se nadao da će pronaći život na planeti. Nada je iskopnila istog časa kada se vazdušna komora otvorila. Nikada ranije u životu, čak ni u pustoši Šalmirana, on se nije obreo u tako mrkloj tišini. Na Zemlji je uvek postojalo brujanje glasova, vreva živih bića ili hujanje vetra. Ovde nije bilo ni pomena od toga, niti će ikada više biti.

„Zbog čega si nas doveo ovamo?“ upita Alvin. Odgovor ga je malo zanimao, ali inercija istraživanja i dalje ga je gonila napred, iako je izgubio svaku volju da to nastavi.

„Gospodar je pošao odavde“, uzvrati robot.

„Pomislio sam da će to biti objašnjenje“, reče Hilvar.

„Zar ne vidiš svu ironiju te činjenice? Otisnuo se u nemilosti sa ovog sveta, a pogledaj kakav su mu spomenik podigli!“

Veliki kameni stub bio je možda stotinu puta viši od čoveka i stajao je postavljen u metalnom krugu malo uzdignutom iznad nivoa ravnice. Nije imao nikakva obeležja ni natpise.

Koliko su se samo hiljada ili miliona godina, upita se Alvin, Gospodarevi sledbenici okupljali ovde da mu odaju počast? Da li su ikada saznali da je umro u izgnanstvu na dalekoj Zemlji?

Sada je to bilo svejedno. Gospodara i njegove sledbenike prekrio je veo zaborava.

„Hajde napolje“, požuri ga Hilvar, pokušavši da povrati Alvina iz stanja potištenosti.

„Prevalili smo pola Vaseljene da bismo videli ovo mesto. Možeš valjda još toliko snage da smogneš da iziđeš iz broda.“

Gotovo protiv volje, Alvin se osmehnu i krenu za Hilvarom kroz vazdušnu komoru. Kada se obreo napolju, ponovo je malo živnuo duhom. Iako je ovaj svet mrtav, on jamačno sadrži mnoštvo zanimljivosti, mnoštvo koje će mu pomoći da razreši neke od tajni prošlosti.

Vazduh je bio ustajao, ali se moglo disati. I pored mnogo sunaca na nebu, temperatura je bila niska. Samo je beli disk Središnjeg Sunca zračio toplotu, čija je snaga, izgleda, opala prilikom prolaska zvezde kroz koprenu magline koja ju je okruživala. Ostala sunca davala su svoj prilog u boji, ali ne i u toploti.

Bilo im je potrebno samo nekoliko minuta da ustanove da im obelisk neće otkriti ništa.

Otporan materijal od koga je on bio isklesan konačno je počeo da ispoljava znake starenja; rubovi su mu se zaoblili, a metal na kome je stajao izlizala su stopala pokolenja hodočasnika i posetilaca. Bilo je nečeg čudnog u pomisli da su oni verovatno poslednja među milijardama ljudskih bića koja su stajala na ovom mestu.

Hilvar je upravo zaustio da predloži da se vrate u brod i da odlete do najbližeg od okolnih zdanja, kada je Alvin primetio dugu, usku pukotinu u mramornom podu amfiteatra; pošli su uz nju i prevalili priličan komad puta. Pukotina se neprestano širila, sve dok konačno procep nije postao toliki da se nije mogao prekoračiti.

Trenutak kasnije, stigli su do njegove početne tačke. Površina arene bila je ulegnuta i rascepljena u džinovsku plitku uvalu, dugačku više od jedne milje. Nije bila potrebna osobita inteligencija ili moć uobrazilje da bi se predočio njen uzročnik. Pre mnogo vremena — premda sigurno dugo pošto je ovaj svet opusteo — ogromno cilindrično obličje spustilo se ovde, da bi se potom ponovo vinulo u svemir i prepustilo planetu vlastitim sećanjima.

Ko su oni bili? Odakle su došli? Alvin je mogao samo netremice da gleda i da se čudi.

Nikada neće saznati da li je za ovim ranijim posetiocima zakasnio hiljadu ili milion godina.

U tišini su se vratili do svog broda (kako bi sićušan on izgledao u poređenju sa gorostasom koji se jednom spustiio ovde) i lagano poleteli preko arene, sve dok nisu došli do najupečatljivijeg zdanja koje ju je okružavalo. Dok su se prizemljavali ispred ukrašenog ulaza, Hilvar pokaza nešto što je i Alvin uočio istog trenutka.

„Ove zgrade ne ulivaju sigurnost. Pogledaj sve ono otpalo kamenje tamo; pravo je čudo da se još drže. Da je na ovoj planeti bilo oluja, one bi se sigurno odavno srušile. Mislim da ne bi bilo mudro ulaziti u njih.“

„Nisam ni imao nameru; poslaću robota, pošto on može da se kreće znatno brže od nas i neće izazvati nikakav poremećaj zbog koga bi mu se krov sručio na glavu.“

Hilvar se složio s ovom merom predostrožnosti, ali je takođe zahtevao jednu koju je Alvin prevideo. Pre no što robot krene na zadatak, izdaće neophodna uputstva gotovo podjednako inteligentnom mozgu broda, tako da se, ma šta se dogodilo pilotu, oni uvek mogu bezbedno vratiti na Zemlju.

Bilo je potrebno malo vremena da se konačno uvere da na ovom svetu nema ničeg zanimljivog za njih. Zajedno su osmotrili milje praznih i prašinom prekrivenih hodnika i prolaza koji su promicali ekranom, kako je robot istraživao pusti lavirint. Sva zdanja projektovana za inteligentna bića, ma kakvog oblika bila njihova tela, moraju odgovarati određenim temeljnim zakonima, tako da ubrzo čak i najneobičniji arhitektonski oblici prestaju da izazivaju iznenađenje, dok um počinje da biva hipnotisan beskrajnim ponavljanjem, koje sputava primanje novih utisaka. Izgledalo je da su ove zgrade bile predviđene isključivo za stanovanje, a bića koja su tu živela po veličini su približno odgovarala ljudima. Nije isključeno da su to bili ljudi; doduše, postojao je veliki broj soba i prostorija u koje su mogla da uđu samo bića sa sposobnošću letenja, ali to još nije značilo da su neimari grada imali krila. Sasvim su mogli da koriste pojedinačne antigravitacione uređaje, koji su nekada bili u opštoj upotrebi u Diasparu, ali im sada nije bilo ni traga.

„Alvine“, reče najzad Hilvar, „mogli bismo protraćiti milion godina istražujući ove zgrade.

Očigledno je da one nisu tek tako napuštene, već je iz njih odneseno sve što ima neku vrednost. Ovde samo gubimo vreme.“

„Šta onda predlažeš?“ upita Alvin.

„Trebalo bi da obiđemo još dva ili tri područja na planeti kako bismo videli da li su istovetna sa ovim, što ja očekujem. Onda bismo mogli brzo ispitati ostale planete i spustiti se samo ako su suštinski drugačije ili ako primetimo nešto neobično. To je sve što možemo učiniti, izuzev ako ne nameravamo da ovde provedemo ostatak života.“