Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Očigledno je“, reče on, kada je Alvin završio izlaganje, „da je Centralni Kompjuter kada je sazdan morao primiti naročita uputstva u vezi sa tobom. Sigurno si već pogodio zbog čega.“

„Mislim da jesam. Kedron mi je ukazao na deo odgovora kada mi je objasnio kakve su korake preduzeli ljudi koji su podigli Diaspar da bi predupredili njegovo podlaganje dekadenciji.“

„Misliš li da si ti, i ostali Jedinstveni koji su ti prethodili, deo socijalnog mehanizma koji osujećuje potpunu stagnaciju? U tom slučaju, Lakrdijaš bi predstavljao kratkotrajan korektivni činilac, dok bi ti i tebi slični bili dugotrajan.“

Hilvar je bolje izrazio srž zamisli nego što bi to Alvinu pošlo za rukom, pa ipak to se nije sasvim poklapalo sa onim što je on imao na umu.

„Mislim da je istina nešto složenija od toga. Gotovo se čini da je, kada je grad podizan, postojao sukob mišljenja između onih koji su želeli da ga potpuno zatvore od spoljnog sveta i onih koji su hteli da ipak zadrže izvesne veze. Prva grupa odnela je prevagu, ali druga nije htela da prizna poraz. Mislim da je Jarlan Zej bio jedan od njenih vođa, ali ipak nije bio dovoljno moćan da dela otvoreno. Povukao je najbolji potez, sačuvavši podzemni prolaz i obezbedivši da se u velikim razmacima pojavljuje neko iz Dvorane Stvaranja ko neće podlegati strahovima svjih sugrađana. U stvari, pitam se…“ Alvin zastade, dok mu je pogled odbludeo negde u daljinu, tako da se činilo da na trenutak uopšte nije svestan onoga što ga okružuje.

„O čemu sada razmišljaš?“ upita ga Hilvar.

„Palo mi je nešto na pamet… možda sam ja Jarlan Zej. To je sasvim moguće. On je verovatno uskladištio svoju ličnost u Banke Sećanja, kako bi osujećivao obrazac života u Diasparu, pre no što on uhvati odveć duboke korene. Jednog dana moram otkriti šta se dogodilo sa prethodnim Jedinstvenima možda će to biti poslednji komadić koji nedostaje mozaiku.“

„A Jarlan Ze… ili ma ko to bio… takođe je naložio Centralnom Kompjuteru da pruži posebnu pomoć Jedinstvenima, kad god budu stvoreni“, produži Hilvar, sledeći istu nit logike.

„Tako je. Ironija je u tome što sam mogao dobiti sva neophodna obaveštanja neposredno od Centralnog Kompjutera, bez ikakve pomoći jadnog Kedrona. Meni bi rekao mnogo više nego što je njemu ikada rekao. Pa ipak, nema sumnje da mi je i ovako uštedeo mnogo vremena i da me je naučio mnogim stvarima do kojih ja sam nikada ne bih došao.“

„Mislim da tvoja teorija obuhvata sve poznate činjenice“, reče Hilvar oprezno. „Na žalost, ona i dalje ostavlja nerešen najveći od svih problema: prvobitnu svrhu Diaspara. Zbog čega su tvoji sunarodnici pokušali da prikažu da spoljni svet ne postoji? Voleo bih da dobijem odgovor na ovo pitanje.“

„Ja nameravam da otkrijem taj odgovor“, uzvrati Alvin. „Ali još ne znam ni kada… ni kako.“

Nastavili su da raspravljaju i sanjare, dok se iz časa u čas Sedam Sunaca približavalo, ispunjavajući neobičan tunel noći kojim su promicali. A onda, jedno za drugim, šest spoljnih sunaca nestade na rubu tame i na kraju ostade samo Središnje Sunce, iako više nije moglo da bude sasvim u njihovom prostoru, ipak je bleštalo bisernom svetlošću koja ga je isticala spram svih ostalih zvezda. Sjaj mu se iz minuta u minut povećavao, sve dok se tačka nije pretvorila u sićušan krug. A onda je krug počeo da se širi u susret njima.

Usledilo je gotovo neprimetno upozorenje: u deliću sekunde, dubok ton sličan zvuku zvonca prostrujao je prostorijom. Alvin je čvršće stegao naslone stolice, premda je to bio sasvim uzaludan pokret.

Veliki generatori još jednom su ekspolozivno oživeli i silinom koja je bila gotovo zaslepljujuća ponovo su se pojavile zvezde. Brod je skliznuo natrag u svemir, u Vaseljenu sunaca i planeta, i prirodni svet gde se ništa nije moglo kretati brže od svetlosti.

Već su se nalazili unutar sistema Sedam Sunaca, pošto je veliki prsten raznobojnih kugli preovlađivao nebom. A kakvo je to samo nebo bilo! Nestale su sve zvezde koje je poznavao, sva dobro znana sazvežđa. Mlečni Put više nije predstavljao slabašan pramen magle duž jedne strane obzorja; sada su bili u središtu stvaranja, čiji je veliki krug raspolućivao Vaseljenu.

Brod se i dalje kretao veoma brzo ka Središnjem Suncu, dok je šest preostalih zvezda sistema predstavljalo raznobojne svetionike raspoređene po nebu. Nedaleko od najbliže od njih videle su se slabašne iskre kružećih planeta, svetova koji su nesumnjivo bili ogromnih razmera kada su se mogli videti sa ove udaljenosti.

Uzrok sedefaste svetlosti Središnjeg Sunca postao je sada sasvim očevidan. Veliku zvezdu obavijala je gasna opna koja je ublaživala njeno zračenje i davala joj osobenu boju. Ta okružna maglina mogla se razabrati samo posredno i bila je izvijena u neobična obličja koja su izmicala oku. Ali jamačno se nalazila tu, i što bi se duže posmatrala, činila se sve izduženijom.

„Dobro, Alvine“, reče Hilvar, „na raspolaganju nam stoji čitavo mnoštvo svetova. Hoćemo li izabrati neki, ili, možda, misliš da ih možemo sve istražiti?“

„Ovo poslednje srećom nije neophodno“, odvrati Alvin. „Ako bilo gde uspostavimo kontakt, dobićemo obaveštenje koje nam je potrebno. Logična odluka bi bila da se uputimo ka najvećoj planeti Središnjeg Sunca.“

„Izuzev ako nije odveć velika. Kako sam čuo, neke planete su tako velike da na njima ne može postojati ljudski život, pošto bi čovek bio zgnječen pod vlastitom težinom.“

„Sumnjam da bi to važilo ovde, pošto sam siguran da je ovaj sistem potpuno veštački. U svakom slučaju, moći ćemo videti iz svemira da li postoje bilo kakvi gradovi i zdanja.“

Hilvar pokaza na robota.

„Naš problem je već rešen. Nemoj zaboraviti da nam je vodič već bio ovde. On nas vodi svojoj kući i pitam se šta misli o svemu tome?“

Alvinu je to isto palo na pamet. Ali da li je bilo osnovano, da li je uopšte imalo nekog smisla pretpostaviti da robot oseća nešto što bi nalikovalo ljudskim osećanjima, sada kada se posle toliko eona vraća drevnom domu Gospodara?

Tokom svih delanja koje je preduzeo sa njim, od časa kada je Centralni Kompjuter oslobodio blokadu koja ga je sprečavala da govori, robot nikada nije ispoljio ni najmanji znak osećajnosti. Odgovarao je na Alvinova pitanja i izvršavao mu naređenja, ali mu se prava ličnost pokazala krajnje nedostupnom. Da ova ličnost uopšte postoji, Alvin je bio uveren; u suprotnom, njega uopšte ne bi prožimao mračni osećaj krivice kad god bi se setio varke kojom ga je izigrao, zajedno sa njegovim sada usnulim sadrugom.

On je još verovao u sve čemu ga je Gospodar naučio; iako je video da obmanama izvodi čudesa i da vara svoje sledbenike, ove neugodne činjenice ipak nisu uticale na njegovu odanost. Posedovao je sposobnost, kao i mnogi ljudi pre njega, da uskladi dva protivrečna niza podataka.

Sada se vraćao svojim nezaboravljenim sećnjima do njihovog izvorišta. Gotovo izgubljena u sjaju Središnjeg Sunca, nalazila se bleda iskrica svetlosti, oko koje su kružili sićušni tračci još manjih svetova. Ogromno putovanje približilo se kraju; još samo malo, i znaće da li je ono preduzeto uzalud.

Planeta kojoj su se približavali bila je udaljena svega nekoliko miliona milja i ličila je na predivnu kuglu višebojne svetlosti. Na njenoj površini nije moglo biti tame, jer dok bi se okretala ispod Središnjeg Sunca, preko neba bi joj se nizale jedna za drugom ostale zvezde.

Alvin je sada jasno razabrao značajne reči koje je Gospodar izgovorio na samrti: Divno je posmatrati raznobojne senke na planetama večne svetlosti.

Sada su se nalazili tako blizu, da su mogli uočiti kontitnente, okeane i tananu izmagalicu atmosfere. Postojalo je, međutim, nešto zbunjujuće u vezi sa linijama obale i oni ubrzo shvatiše da je podela između kopna i vode neobično pravilna. Kontineti planete nisu bili onakvi kakvim ih je Priroda uobličila: ali preoblikovanje jednog sveta jamačno je moralo biti tričav zadatak za one koji su sazdavali njena sunca!