Arthur Clarke - Grad i zvezde

Nije bilo teško pronaći Erli, što je predstavljalo srećnu okolnost, pošto robot nije mogao dalje da ga vodi. Alvin je to očekivao i bilo mu je pomalo milo što je otkrio izvesna ograničenja njegovih moći. Bilo je sasvim neverovatno da je on ikada ranije čuo za Erli, što znači da položaj sela nije uskladišten u njegove ćelije pamćenja.

Posle kratkog isprobavanja, Alvin je prizemio svoj brod na obroku brda sa koga je prvi put ugledao Lis. Mašinom se moglo sasvim lako upravljati; trebalo je samo da naznači opštu želju, a robot bi se pobrinuo za pojedinosti. Pretpostavljao je da bi on prenebregao opasne ili neizvodljive naloge, premda Alvin uopšte nije imao nameru da izda tako nešto ukoliko se može izbeći. Alvin je bio sasvim siguran da niko nije video njegov dolazak. To mu se činilo prilično važnim, pošto nije imao nikakvu želju da se ponovo uhvati ukoštac sa Seranisinim mentalnim moćima. Naumi su mu još bili neodređeni, ali od kada je uspostavio prijateljske odnose sa robotom, odstranio je svaku opasnost. Robot je mogao da dela kao njegov zastupnik, dok bi on ostao na bezbednom u brodu.

Nije sreo nikoga na putu za Erli. Bilo je neobično sedeti u brodu dok vam se vidno polje sasvim lako kreće poznatom stazom, a šapati šume odzvanjaju u ušima. Još nije bio u stanju da se potpuno poistoveti sa robotom, a i veštinom upravljanja nije baš najvičnije ovladao.

Bilo je gotovo veče kada je stigao u Erli, a male kuće plivale su u lokvama svetlosti. Alvin se držao senke i već je gotovo stigao do Seranisine kuće kada je otkriven. Najednom se razleglo ljutito, resko zujanje i pogled su mu zaprečili lepeti krila. Nehotično se trgao pred ovim naletom; a onda mu je postalo jasno šta se dogodilo. Krif je još jednom izražavao svoju odbojnost prema svemu što je letelo bez krila.

Ne hotevši da povredi divno, ali glupo stvorenje, Alvin je zaustavio robota i izdržao kišu udaraca što je mogao postojanije. Iako je udobno sedeo na udaljenosti od jedne milje, ustuknuo bi pri svakom lepetu; najzad je odahnuo kada je Hilvar izišao da vidi u čemu je stvar.

Kada mu se gospodar približio, Klif se povukao, i dalje zlokobno zujeći. U tišini koja je potom usledila, Hilvar je neko vreme gledao robota, a onda se osmehnuo.

„Zdravo, Alvine“, reče. „Drago mi je što si se vratio. Ili si možda još u Diasparu?“

Po ko zna koji put, Alvin je osetio zavidljivo divljenje prema hitrini i tačnosti Hilvarovog uma.

„Ne“, reče on, upitavši se istog časa koliko jasno robot odražava njegove reči. „Nalazim se u Erliju, ne mnogo daleko. Ali za sada ostajem ovde.“

Hilvar se nasmeja.

„Mislim da si u pravu. Seranis ti je oprostila, ali što se Skupštine tiče… no, dobro, to je druga stvar. Upravo se sada održava skup, prvi koji je ikada priređen u Erliju.“

„Hoćeš da kažeš“, upita Alvin, „da su vaši većnici došli ovamo? S obzirom na telepatske moći kojima raspolažete, takav susret mi se ne čini neophodnim.“

„Oni su zbilja retki, ali postoje trenuci kada se smatraju poželjnim. Nisam upućen u tačnu prirodu krize, ali trojica senatora su već ovde, a ostali se svakog časa očekuju.“

Alvin nije mogao obuzdati osmeh pri pomisli kako se događaji u Diasparu verno odražavaju ovde. Ma kuda da se kretao, izgledalo je da sada posvuda ostavlja za sobom trag užasnutosti i uzbuđenosti.

„Mislim da ne bi bilo rđavo“, reče, „ako bih mogao da se obratim vašoj Skupštini, pod uslovom da to ne ugrozi moju bezbednost.“

„Smeo bi bez bojazni da lično dođeš ovamo“, reče Hilvar, „ako ti Skupština obeća da neće ponovo pokušati da ti zaposedne um. U suprotnom, bolje bi bilo da ostanemš tu gde jesi.

Povešću robota do senatora… biće prilično usplahireni kada ga budu videli.“

Dok je išao za Hilvarom u kuću, Alvina je prožeo prijatan, ali varljiv osećaj uživanja i razdraganosti. Sretao se sa vladarima Lisa na znatno ravnijoj nozi nego prošli put; iako nije bio kivan na njih, dopadalo mu se saznanje da je sada gospodar situacije i da mu se u rukama nalaze moći koje ni sam još nije do kraja razabrao.

Vrata prostorije u kojoj se održavao skup bila su zatvorena i trebalo je da prođe izvesno vreme pre no što je Hilvar prizvao pažnju na sebe. Umovi senatora izgledali su u toj meri zaokupljeni da je bilo veoma teško uplesti im se u misaone tokove. A onda su se zidovi nevoljno razmakli i Alvin je brzo uveo robota u prostoriju.

Trojica senatora ukočila su se u stolicama kada je on krenuo prema njima, ali je preko Seranisionog lica prostrujao tek treptaj iznenađenja. Možda ju je Hilvar već upozorio, ili je možda ona očekivala da će se Alvin ranije ili kasnije vratiti.

„Dobro veče“, reče on veoma učitivo, kao da je ovo zastupničko nastupanje predstavljalo nešto najprirodnije. „Rešio sam da se vratim.“

Njihovo iznenađenje prilično je nadmašilo Alvinova predviđenja. Prvi se pribrao jedan mladi senator pepeljaste kose.

„Kako si došao ovamo?“ promuca.

Razlog njegovog zaprepašćenja bio je očigledan. Baš kao i Diaspar, Lis je takođe zapreo podzemni put.

„Zašto, pa došao sam ovde na isti način kao i prošli put“, reče Alvin, ne mogavši da odoli iskušenju da se ne našali na njihov račun.

Dvojica senatora oštro pogledaše trećega, koji samo raširi ruke u znak osujećene rezignacije. A onda ponovo progovori mladić koji mu se već obratio.

„Zar nisi naišao ni na kakve poteškoće?“ upita.

„Baš nikakve“, reče Alvin, rešen da poveća njihovu pometnju. Shvatio je da mu je to pošlo za rukom.

„Vratio sam se“, nastavi on, „po slobodnom izboru i zato što imam neke važne novosti za vas. Međutim, s obzirom na našu prethodnu nesuglasicu, za sada ću ostati po strani. Ako se pojavim lično, da li mi obećavate da više nećete pokušati da ograničite moje kretanje?“

Za trenutak, niko nije ništa progovorio i Alvin se upita kakve se misli sada bešumno izmenjuju. A onda, Seranis progovori u ime svih prisutnih.

„Nećemo više pokušavati da te kontrolišemo, premda ni prošli put nismo bili baš osobito uspešni.“

„Vrlo dobro“, uzvrati Alvin. „Doći ću u Erli što brže mogu.“

Sačekao je da se robot vrati, a onda je, veoma brižljivo, izdao mašini uputstva i naložio joj da mu ih ponovi. Bio je uveren da Seranis neće prekršiti datu reč; pa ipak, nije bilo zgoreg da za svaki slučaj obezbedi uzmak.

Kada je izišao iz broda, vazdušna komora se bešumno zatvorila za njim. Trenutak potom, začulo se šaptavo hisss… slično otegnutom uzdahu iznenađenja, dok je vazduh pravio mesta brodu koji se uspinjao. Začas, tamna senka prešla je preko zvezda, a onda je brod nestao.

Tek kada je iščezao sa vidika, Alvin je shvatio da je počinio sićušnu, ali kobnu grešku, zbog kakvih su propadali i najbolje skovani planovi. Zaboravio je da su robotova čula znatno tananija od njegovih, a noć je bila tamnija nego što je očekivao. U više navrata, sasvim je skretao sa staze, a nekoliko puta je za dlaku izbegao sudar sa drvećem. U šumi se gotovo nije video ni prst pred okom, a jednom je nešto veliko krenulo ka njemu kroz šiblje. Začulo se slabašno pucketanje grančica i dva smaragdna oka upreše se u njega sa visine struka. Oteo mu se prugušeni krik, a neverovatno dugi jezik hrapavo mu pređe preko ruke. Trenutak kasnije, snažno telo nežno se očeša o njega i produži bez šuma. Nije imao pojma šta bi to moglo biti.

Konačno, svetlosti sela promoliše se kroz krošnje, ali više mu nije bio potreban njihov putokaz, pošto mu se staza pod nogama pretvorila u reku tamnoplavog plamena. Mahovina kojom je koračao jasno se sjajila, a njegove stope ostavljale su tamne tragove, koji su se polako gubili iza njega. Bio je to divan i očaravajući prizor, a kada se Alvin zaustavio i ubrao malo neobične mahovine, ona je minutima svetlucala u njegovim skupljenim šakama pre no što joj je zračenje zgaslo.