Arthur Clarke - Grad i zvezde

U prvi mah, ne znajući šta da očekuje, Jeserak nije razabrao nikakvu promenu. A zatim, gotovo ne verujući vlastitim očima, ugledao je kako se oblak prašine polako podiže sa pustinje.

Ništa nije užasnije od pokreta koji se javio tamo gde nikakvog pokreta ne bi smelo biti, ali Jeserak je već bio izvan domašaja iznenađenja i straha kada su peščane dine počele da se razmiču. Nešto je počelo da se uzdiže ispod pustinje, poput džina koji se budi iz sna, i najednom do Jeserakovih ušiju dopreše grmljavina zemlje koja se obrušava i praskanje stenja koje razmrskava neobuzdana sila. Zatim veliki gejzir peska šiknu stotinama stopa u vazduh i tle nestade sa vidika.

Prašina je počela polako da se taloži preko rane zasečene na licu pustinje. Ali Jeserakov i Alvinov pogled i dalje je bio uprt ka otvorenom nebu, na kome se do pre samo nekoliko trenutaka nalazio samo strpljivi robot. A onda je, konačno, Jeseraku postalo jasno zašto je Alvin tako ravnodušno primio odluku Veća, zbog čega nije ispoljio nikakvo osećanje kada mu je rečeno da je podzemni put za Lis zatvoren.

Naslage zemlje i stenja mogle su da zaprljaju, ali ne i da zapretu ponosite linije broda koji se i dalje uzdizao iznad razdrljane pustinje. Jeserak je netremice posmatrao kako blago zaokreće sa njim, sve dok im nije došao tačno u liniju vida i zadobio kružno obličje. A onda, sasvim polako, krug je počeo da se širi.

Alvin je počeo prilično brzo da govori, kao da je imao malo vremena na raspolaganju.

„Robot je sazdan da bude Gospodarev sadrug, sluga, ali iznad svega, pilot njegovog broda.

Pre no što je došao u Lis, on se spustio u Port Diaspar, koji sada leži zatrpan pod pustinjskim peskom. Čak i u to vreme, kosmodrom je bio gotovo prazan; mislim da je Gospodarev brod bio jedan od poslednjih koji su stigli na Zemlju. On je kraće vreme proveo u Diasparu, pre no što je otišao u Šalmiran; put je tada sigurno još bio otvoren. Ali brod mu više nije bio potreban i tokom svih proteklih vekova letelica je čekala tamo, pod naslagama peska. Kao i sam Diaspar, kao ovaj robot, kao sve ostalo što su neimari prošlosti smatrali odista važnim, i on je ostao sačuvan zahvaljujući vlastitim vodovima večnosti. Sve dok bude imao izvor energije, on neće biti podložan propadanju niti uništenju; slika koja je uskladištena u njegovim ćelijama sećanja nikada neće izbledeti, a upravo ta slika upravlja njegovom fizičkom strukturom.“

Brod se sada nalazio sasvim blizu, kako ga je robot vodio prema kuli. Jeserak je procenio da mu dužina dostiže oko sto stopa i da je oštro zašiljen na oba kraja. Izgledalo je da nema prozora niti drugih otvora, mada je ovaj zaključak dovodio u sumnju tanak sloj zemlje.

Iznenada ih je zapljusnula prljavština kada se deo trupa otvorio prema njima; pred Jeserakovim očima pojavio se prizor male, neopremljene prostorije na čijem su se suprotnom kraju nalazila druga vrata. Brod je lebdeo samo stopu od otvora ventilacione cevi, kojoj se približio veoma oprezno, poput živog bića sa sposobnošću da oseća.

„Do viđenja, Jeserače“, reče Alvin. „Ne mogu da se vratim u Diaspar, Jeserače, da se oprostim od prijatelja; molim te, učini ti to u moje ime. Reci Eristonu i Etaniji da se nadam da ću se skoro vratiti; ako se to ne dogodi, zahvalan sam i tebi, premda ti možda ne odobravaš način na koji primenjujem znanje stečeno od tebe.

Što se tiče Veća… reci mu da se put, koji se jednom otvori, ne može zatvoriti pukim donošenjem odluke.“

Brod je sada predstavljao samo tamnu tačku spram neba, a samo tren potom Jeserak ga sasvim izgubi iz vida. Nije primetio kako nestaje, ali najednom se sa nebesa oglasi najzastrašujućiji zvuk koga je Čovek ikada proizveo: otegnuta grmljavina vazduha, koji se iz milje u milju survava u vakuumski tunel iznenada izbušen kroz nebo.

Jeserak je ostao nepomičan dok su poslednji odjeci zamirali preko pustinje. Razmišljao je o dečaku koji je otišao: za Jeseraka Alvin će uvek predstavljati dete, jedino koje je ugledalo svetlost dana u Diasparu, od kada je, veoma davno, ukinut ciklus rađanja i umiranja. Alvin nikada neće odrasti; za njega je čitava Vaseljena predstavljala igračku, zagonetku koju je on razrešavao vlastite zabave radi. U toj igri, sada je naišao na završnu, pogubnu stvarčicu koja je mogla satrti ono što je preostalo od ljudske civilizacije: ali ma kakav bio ishod, za njega će to i dalje biti samo igra.

Sunce se sada nalazilo nisko na obzorju, a iz pustinje je dopirao prohladan povetarac. Ali Jeserak još nije odlazio, savlađujući strah u sebi; a onda je, po prvi put u životu, ugledao zvezde.

Čak i u Diasparu, Alvin je retko imao prilike da vidi takvu raskoš kao što je bila ona koja ga je zasenila kada su unutrašnja vrata vazdušne komore skliznula u stranu. Ma šta da je inače bio, Gospodar sigurno nije spadao u askete. Trebalo je, međutim, da protekne izvesno vreme pre no što je Alvinu postalo jasno da sva ova udobnost ne predstavlja znak tašte rasipnosti; mali svet bio je Gospodarevo jedino stanište tokom mnogih dugih putovanja među zvezdama.

Nigde se nisu mogli videti nikakvi upravljači, ali veliki, ovalni ekran koji je potpuno zapremao suprotni zid ukazivao je da to nije obična prostorija. Postavljena u polukrug ispred njega, nalazila su se tri niska ležaja; ostali deo kabine zauzimali su dva mala stola i nekoliko mekanih stolica, od kojih neke očigledno nisu bile predviđene za ljude.

Kada se udobno smestio naspram ekrana, Alvin pogledom potraži robota. Na njegovo iznenađenje, ovaj je iščezao; a onda ga je opazio, šćućurenog u jednom udubljenju ispod zakrivljene tavanice. Dovezao je Gospodara kroz svemirska prostranstva na Zemlju, a zatim ga je kao sluga pratio u Lis. Sada je ponovo stajao spreman, kao da minuli eoni uopšte nisu postojali, da se još jednom lati svoje stare dužnosti.

Alvin mu uputi jedno eksprementalno naređenje i veliki ekran pred njim ožive. Pojavila se Loranova Kula, neobično skraćena u perspektivi i prividno kao da leži postrance. Potonji pokušaji predočili su mu prizore neba, grada i velikog prostranstva pustinje. Slika je bila izvrsna, gotovo neprirodna i jasna, iako je izgledalo da nije upotrebljeno nikakvo uvećanje.

Alvin je još malo vršio isprobavanja, sve dok mu nije pošlo za rukom da dobije svaki prizor koji bi poželeo; tada je bio spreman za polazak.

„Odvezi me u Lis.“ Nalog je bio jednostavan, ali kako je brod mogao da ga izvrši, kada on sam nije imao pojma u kom se pravcu nalazi odredište? Alvin to ranije nije uzeo u obzir, a kad mu je palo na pamet, mašina je već hitala preko pustinje zastrašujućom brzinom. Slegnuo je ramenima, prihvatajući sa zahvalnošću činjenicu da sada ima sluge mudrije od njega samog.

Bilo je teško proceniti razmere prizora koji je promicao ekranom, ali sa svakim minutom mora da je proletalo mnogo milja. Nedaleko od grada, boja tla iznenada se promenila u tamnosivu i Alvin je shvatio da upravo prelazi preko korita nekog od iščezlih okeana. Mora da se Diaspar nekada nalazio sasvim blizu mora, mada o tome nije bilo nikakvog traga u drevnim svedočanstvima. Ma koliko da je star grad, okeani su sigurno nestali znatno pre no što je on utemeljen.

Stotinama milja kasnije, tle se oštro uspelo i pustinja se vratila. Jednom je Alvin zaustavio brod iznad neobičnog spleta izukrštanih linija, koje su se slabo nazirale kroz peščani pokrov.

To ga je za trenutak začudilo; dah je zastajao pri pomisli da milijarde ljudi nisu ostavile nikakvog traga za sobom sem ovih brazdi u pesku.

Glatka zakrivljenost obzorja konačno je bila prekinuta, ozubivši se planinama, koje su se već našle ispod njega gotovo u istom času kada ih je opazio. Mašina je sada usporavala i spuštala se ka zemlji u velikom luku dugom stotinu milja. A onda je pod sobom spazio Lis, čije su šume i nebrojene reke stvarale prizor tako neporedive lepote da za tranutak on nije mogao da nastavi. Na istoku, predeo je bio utonuo u senku, a velika jezera su se ocrtavala poput lokvi još tamnije noći. Ali u pravcu zalaska sunca, vode su se presijavale i iskričile svetlošću, odbleskujući ka njemu boje o kojima on nikada nije sanjao.