Arthur Clarke - Grad i zvezde

„To se može reći i za sve ostale ljude.“

Ovaj odgovor nagnao je Alvina na razmišljanje. Centralni Kompjuter kazao je istinu; ljudski žitelji Diaspara bili su projektovani podjednako temeljito kao i njegove mašine.

Činjenica da je jedinstven davala je Alvinu neobičan osećaj vlastite retkosti, ali to nije bezuslovno bila vrlina.

Postalo mu je jasno da ovde više ne može saznati ništa što bi mu pomoglo da razreši tajnu svog porekla. Bilo je beskorisno pokušavati da se obmane ova ogromna inteligencija, ili se nadati da će ona otkriti podatke koje joj je naloženo da čuva. Alvin nije bio prekomerno razočaran; osećao je da već počinje da dokučuje istinu, ali to u svakom slučaju nije predstavljalo glavni razlog njegove posete.

Bacio je pogled na robota koga je doveo iz Lisa i upitao se kako da preduzme sledeći korak. Ovaj je mogao nasilno da reaguje, ukoliko sazna šta Alvin sprema, tako da je bilo osobito važno da ne čuje ono što je Alvin hteo da kaže Centralnom Kompjuteru.

„Možeš li da obezbediš zonu tišine?“ upita.

U istom času, iskusio je nepogrešivi osećaj 'smrti', potpuno prigušenje svih zvukova, kojim se odlikovala ovakva zona. Kada mu se Kompjuter ponovo obratio, glas mu je bio neobično zvonak i opor. „Niko nas ne može čuti. Reci šta želiš.“

Alvin pogleda robota; i dalje se nalazio u istom položaju. Izgledalo je da ništa ne podozreva; možda uopšte nije bio u pravu kada je pretpostavio da ovaj kuje neke svoje planove. Nije isključeno da je pošao sa njim u Diaspar kao verni, poverljivi sluga; u tom slučaju, ovo što je Alvin sada nameravao da preduzme moglo je predstavljati krajnje neumesnu niskost.

„Čuo si kako sam naišao na ovog robota“, poče Alvin. „On sigurno raspolaže neprocenjivim znanjem o prošlosti, čak do onih vremena kada još nije postojao grad kakav mi poznajemo. Možda će moći da nam kaže nešto i o drugim svetovima osim Zemlje, budući da je pratio Gospodara na njegovim putovanjima. Na nevolju, govorni vodovi su mu blokirani.

Ne znam u kojoj je meri ova blokada otporna, ali molim te da je otkloniš.“

Glas mu je zvučao zagrobno i šuplje, pošto je zona tišine upijala svaku reč pre no što bi ova proizvela odjek. Čekao je u nevidljivoj i mukloj praznini da mu molba bude uslišena ili odbijena.

„Tvoj zahtev se suočava sa dva problema“, uzvrati Kompjuter. „Jedan je moralne, a drugi tehničke prirode. Ovaj robot je programiran da izvršava naređenja samo jednog određenog čoveka. Kakva prava imam da izmenim ovo, čak i ako mogu?“

Alvin je predvideo ovo pitanje i pripremio nekoliko odgovora na njega.

„Nije nam poznat tačan vid Gospodareve zabrane“, uzvrati on. „Ukoliko možeš da razgovaraš sa robotom, probaj da ga ubediš da su se sada promenile okolnosti u kojima je blokada postavljena.“

Naravno, bio je to očigledan potez. Alvin ga je i sam povukao, no bez uspeha; nadao se da će Centralni Kompjuter, sa svojim nesravnjivo većim mentalnim moćima, moći da učini ono što njemu nije pošlo za rukom.

„To isključivo zavisi od prirode blokade“, usledio je odgovor. „Moguće je, na primer, postaviti takvu blokadu koja bi, ukoliko bi neko neovlašćeno posegao u nju, izazvala brisanje sadržaja ćelija sećanja. Ne verujem, međutim, da je Gospodar raspolagao sa dovoljno umeća za tako nešto; za to je potrebna veoma specijalizovana tehnika. Pitaću tvoju mašinu da li se u njenim jedinicama pamćenja nalazi vod za brisanje.“

„Ali šta“, uzbuđeno uzviknu Alvin, „ako i samo pitanje o postojanju voda za brisanje dovodi do brisanja pamćenja?“

„Postoji uobičajeni postupak za ovakve slučajeve i ja ću ga se pridržavati. Izdaću drugostepena uputstva, rekavši mašini da prenebregne moje pitanje, ukoliko takva zamka postoji. Ona će se onda neminovno suočiti sa logičkim paradoksom; bez obzira na to da li mi odgovori ili se uzdrži od odgovora, prekršiće prvostepena uputstva. U takvim okolnostima svi roboti postupaju na isti način kako bi zaštitili sebe. Oni jednostavno isključe ulazne vodove i delaju kao da im nije postavljeno pitanje.“

Alvin je požalio što je poveo reč o ovom predmetu i posle kratkog mentalnog kolebanja zaključio je da bi i on trebalo da pribegne istoj taktici i da se pretvara da mu nikakvo pitanje nije upućeno. U svakom slučaju, pouzdano je utvrdio bar jednu stvar: Centralni Kompjuter bio je potpuno pripravan da se uhvati ukoštac sa svakom neočekivanom zamkom koja može postojati u robotovim jedinicama sećanja. Alvin nije želeo da vidi mašinu svedenu na gomilu gvožđurije; umesto toga, znatno bi je radije vratio u Šalmiran sa neugroženim tajnama.

Čekao je što je mogao strpljivije da se zbije nemi, bestelesni susret dva intelekta. Bilo je to ogledanje dva uma, koje je stvorio ljudski genije u davno zapretenom zlatnom dobu svog najvećeg dostignuća. Sada su se obojica nalazila daleko izvan moći poimanja bilo kog živog čoveka.

Mnogo minuta kasnije ponovo je prozborio šupalj, neodređen glas Centralnog Kompjutera.

„Uspostavio sam delimičan kontakt“, reče. „Sada bar znam prirodu blokade i mislim da sam otkrio zbog čega je postavljena. Postoji samo jedan način na koji se ona može otkloniti.

Tek kada Veliki dođu na Zemlju, ovaj robot će ponovo progovoriti.“

„Ali to je besmisleno“, usprotivi se Alvin. „I drugi Gospodarev sledbenik verovao je u njih i pokušao je da objasni šta su oni značili po nas. Ali uglavnom je pričao nerazumljivosti.

Veliki nikada nisu postojali, niti će ikada postojati.“

Izgledalo je da se našao u ćorsokaku i osetio je gorko, bespomoćno razočaranje. Put do istine zaprečile su mu želje jednog čoveka koji je bio sišao s uma i koji je umro pre milijardu godina.

„Možda si u pravu“, reče Centralni Kompjuter, „kada kažeš da Veliki nikada nisu postojali.

Ali to ne znači da oni nikada neće postojati.“

Ponovo je usledila duga tišina, dok je Alvin razmišljao o značenju ove opaske, a umovi dvaju robota ponovo uspostavljali svoj tanani kontakt. A onda, bez ikakvog predznaka, on se obreo u Šalmiranu.

Sve je bilo u dlaku isto kao i prošli put: velika abonosna uvala upijala je svetlost sunca, ali je nije odražavala ka oku. Stajao je među ruševinama utvrđenja, gledajući preko jezera, čija je nepomična vodena površina ukazivala da džinovski polip sada predstavlja samo razlučeni oblak animalkula, a ne više ustrojeno biće, sposobno da oseća.

Robot se i dalje nalazio uz njega, ali od Hilvara nije bilo ni traga. Nije imao vremena da razmisli o ovoj neobičnosti, niti da se zabrine zbog odsustva prijatelja, pošto se gotovo istog trena dogodilo nešto tako fantastično, da su mu sve ostale stvari iščilele iz uma.

Nebo je počelo da se raspolućuje na dvoje. Tanak klin tame pružao se od obzorja do zenita, lagano se šireći, kao da se tmina i haos zarivaju u Vaseljenu. Klin je neumoljivo prodirao, sve dok nije obuhvatio četvrtinu neba. I pored sve upućenosti u činjeničku stvarnost astronomije, Alvin se nije mogao oteti sveprožimajućem utisku da se on i njegov svet nalaze pod velikom, plavom kupolom — koju sada nešto probada spolja.

Klin tmine prestao je da se širi. Sile koje su ga izazvale gledale su nadole, u svet-igračku koju su otkrile, možda raspredajući među sobom da li je on uopšte vredan njihove pažnje. Pod ovim kosmičkim motrenjem, Alvin nije osetio ni uznemirenost, ni užas. Znao je da se nalazi licem u lice sa silom i mudrošću pred kojima je čovek mogao osećati strahopoštovanje, ali ne i strah.

A onda je pala odluka: utrošiće jedan delić Večnosti na Zemlju i njene žitelje. Dolazili su kroz prozor koji su otvorili u nebu.

Poput iskri iz neke nebeske kovačnice, počeli su se slivati na Zemlju. Njihov priliv postojao je sve zamašniji i na kraju se sa nebesa obrušavao plameni vodopad, rasprskavajući se u lokve tečne svetlosti kada je stizao do tla. Alvin nije morao da čuje reči koje su mu zazvučale u ušima poput blagoslova: