Arthur Clarke - Grad i zvezde

Bilo je zdivljujuće posmatrati kako se menja držanje članova Veća u toku njegovog izlaganja. U početku su bili skeptični, odbijajući da prihvate opovrgavanje svega u šta su verovali, osporavanje njihovih najdubljih predrasuda. Dok im je Alvin pričao o svojoj strasnoj želji da istraži svet izvan zidina grada i o racionalnom uverenju da takav svet postoji, gledali su ga kao da pred sobom imaju neku neobičnu i nepojmljivu životinju. U stvari, za njih je on to i bio. Ali konačno su bili primorani da priznaju da je on u pravu, a da su oni pogrešili.

Kako je Alvinova priča tekla, sve sumnje koje su prethodno imali polako su se raspršile.

Možda im se nije dopadalo ono što im je kazao, ali više mu nisu mogli osporavati istinitost.

Ukoliko bi ipak osetili sklonost ka tome, bilo je dovoljno da bace pogled na Alvinovog bešumnog sadruga.

Postojao je samo jedan vid njegove priče koji je izazvao njihovu rasrđenost, ali se on nije odnosio na Alvina. Prostorijom se razlegao ljutiti žamor kada je Alvin objasnio nastojanje Lisa da izbegne mešanje sa Diasparom i korake koje Seranis preduzima da bi predupredila takvu katastrofu. Grad se ponosio svojom kulturom, i to ne bez razloga. Činjenica da ih neko smatra podređenim prevazilazila je sve granice popustljivosti članova Veća.

Alvin je brižljivo vodio računa da ne izrekne nikakvu uvredu u svom izlaganju; hteo je u što je moguće većoj meri da pridobije Veće uz sebe. Pokušao je da stvori utisak da ne vidi ništa rđavo u onome što je učinio i da za svoja otkrića znatno pre očekuje pohvalu nego kudnju. Bila je to najbolja taktika koju je mogao izabrati, pošto je unapred razoružavala većinu njegovih mogućih kritičara. To je takođe uticalo — premda nije bilo deo Alvinovog plana — da dobar deo krivice bude prebačen na nestalog Kedrona. Slušaocima je bilo jasno da je Alvin bio odveć mlad da bi video neku opasnost u onome što preduzima. Lakrdijaš je, međutim, bio toga znatno svesniji i postupio je na krajnje neodgovoran način. Oni uopšte nisu slutili u kojoj se meri Kedron u tom pogledu slagao sa njima.

Kao Alvinov staratelj, Jeserak je takođe zaslužio izvestan prekor i s vremena na vreme poneki većnik bi mu uputio zamišljen pogled. Nije im to zamerao, premda je savršeno bio svesan onoga što im je bilo na umu. Pripadala mu je izvesna čast što je obučavao najoriginalniji um koji se pojavio u Diasparu od Ranih Vremena i ništa mu je nije moglo oduzeti.

Tek kada je završio činjeničko izlaganje svojih pustolovina, upustio se u malo ubeđivanja.

Morao je na neki načini uveriti ove ljude u istinitost onoga što je saznao u Lisu, ali kako da im stvarno predoči nešto što oni ranije nikada nisu videli i što su veoma teško mogli da zamisle?

„Velika je tragedija“, reče on, „što su dva preostala ogranka ljudske rase morala da žive razdvojeno kroz tako ogromno vremensko razdoblje. Jednoga dana ćemo, možda, saznati kako je do toga došlo, ali sada je daleko važnije da se ispravi propušteno i da se spreči da se opet dogodi. Za vreme boravka u Lisu digao sam glas protiv njihovog stanovišta da su nadređeni u odnosu na nas; oni nas sigurno mogu mnogome naučiti, ali i mi njih. Ako oboje verujemo da nemamo šta jedni od drugih naučiti, nije li onda očigledno da oboje nismo u pravu?“

Uputio je pogled pun nade ka nizu lica koja su ga ohrabrila da nastavi.

„Naši preci“, produži Alvin, „osnovali su carstvo koje je stiglo do zvezda. Ljudi su se slobodno šetali po svim tim svetovima, a njihovi potomci se sada boje da provire izvan zidina svog grada. Treba li da vam kažem zašto?“ Zastao je za trenutak; u velikoj, neukrašenoj prostoriji nije bilo ni najmanjeg pokreta.

„Zato što se bojimo, bojimo se nečega što se zbilo u početku istorije. Rekli su mi istinu u Lisu, mada sam je i sam davno naslutio. Moramo li se uvek kao kukavice kriti u Diasparu, praveći se da ništa više ne postoji, zato što su nas Osvajači pre milijardu godina potisnuli na Zemlju?“

Upro je prstom u njihov tajni strah — strah koji on nikada nije osećao, pa dakle nije mogao ni da ga u potpunosti razume. Neka sada učine šta im je volja; rekao im je istinu onako kako je on vidi.

Predsednik mu uputi ozbiljan pogled.

„Imaš li još nešto da kažeš“, upita ga, „pre no što razmotrimo šta valja preduzeti?“

„Samo jednu stvar. Voleo bih da povedem ovog robota do Centralnog Kompjutera.“

„Ali zašto? Dobro znaš da je Kompjuter već svestan svega onoga što se odigralo u ovoj sobi.“

„Ipak bih želeo da to učinim“, uzvrati Alvin učtivo ali nepopustljivo. „Molim za dopuštenje i od Veća i od Kompjutera.“

Pre no što je Predsednik stigao da odgovori, prostorijom se razlegao jasan, miran glas.

Alvin ga nikada ranije u životu nije čuo, ali znao je šta stoji iza njega. Obaveštajne mašine, koje su bile tek spoljni delići velike inteligencije, mogle su se obraćati ljudima, ali nisu posedovale nepogrešivi naglasak mudrosti i pozvanosti.

„Neka dođe kod mene“, reče Centralni Kompjuter.

Alvin pogleda Predsednika. Išlo je u prilog njegovom dobrom glasu što nije pokušao da zloupotrebi ovu pobedu. Samo je jednostavno upitao: „Da li mi dozvoljavate da se udaljim?“

Predsednik prođe pogledom po Većnici i pošto nije primetio nijedan znak neslaganja, uzvrati pomalo bespomoćno: „Vrlo dobro. Proktori će te otpratiti, a potom će te ponovo dovesti ovamo kada završimo većanje.“

Alvin lagano klimnu u znak zahvalnosti, velika vrata se otvoriše pred njim i on polako iziđe iz Većnice. Jeserak je pošao za njim, a kada su se vrata ponovo zatvorila, on se okrenu ka svom staratelju.

„Šta misliš, šta će Veće sada preduzeti?“ upita brižno. Jeserak se osmehnu.

„Nestrpljiv kao i uvek, zar ne?“ reče. „Ne znam koliko su mi procene ispravne, ali pretpostavljam da će odlučiti da se zaprete Grob Jarlana Zeja tako da niko više ne može krenuti tvojim tragom. Onda će Diaspar nastaviti po starom, neuznemiravan od spoljnog sveta.“

„Toga se i pribojavam“, reče Alvin gorko.

„I dalje se nadaš da ćeš to preduprediti?“

Alvin nije odmah odgovorio; znao je da mu je Jeserak prozreo namere, ali staratelj bar nije mogao da mu predvidi planove, pošto ih još nije imao. Došao je do onog nivoa kada je samo mogao da improvizuje i da se bez pripreme suočava sa novim okolnostima.

„Da li me okrivljuješ?“ upita iznenada; Jeseraka je iznenadio novi ton njegovog glasa. Bio je to tračak poniznosti, veoma blag nagoveštaj da Alvin po prvi put traži podršku od svojih sunarodnika. Jeseraka je to dirnulo, ali bio je premudar da bi ga shvatio odveć ozbiljno. Alvin je bio prilično napet i bilo bi neosnovano uzdati se u neko trajno poboljšanje njegovog karaktera.

„Teško je odgovoriti na to pitanje“, reče Jeserak polako. „Sklon sam da tvrdim da je svako znanje vredno, a ne može se poreći da si ti znatno proširio naša znanja. Ali ti si povećao i naše strahove. Šta je od toga dvoga probitačnije na duge staze? Da li si se to ikada zapitao?“

Za trenutak, učitelj i učenik zamišljeno su se posmatrali, možda poimajući stanovište drugoga znatno jasnije nego ikada ranije u životu. A onda, nagnani istim porivom, krenuli su dugim prolazom koji je vodio iz Većnice, dok je pratnja strpljivo koračala za njima.

Alvin je znao da ovaj svet nije stvoren za čoveka. Obasjan žestokom plavom svetlošću -

tako zaslepljujućom da je pekla oči — dugački, prostrani hodnici izgledali su kao da se pružaju u beskraj. Tim velikim prolazima roboti Diaspara dolazili su i odlazili tokom svojih beskonačnih života, ali njima već nebrojeno dugo vekova nije odjeknuo bat ljudskih koraka.

Tu se nalazio podzemni grad, grad mašina bez kojih Diaspar nije mogao postojati.