Arthur Clarke - Grad i zvezde

Proteklo je izvesno vreme pre no što se Alvin obratio prijatelju; bio je veoma tužan, ali i neumoljivo odlučan da ne dopusti krah svih svojih nada. Bacio je još jedan pogled prema selu gde je pronašao merilo sreće i koje možda više nikada neće videti, ukoliko oni koji stoje iza Seranis ostvare svoj naum. Hoverkraft je i dalje stajao ispod jednog razgranatog drveta, dok je strpljivi robot lebdeo u vazduhu iznad njega. Nekoliko mališana se okupilo da ispita ovog neobičnog pridošlicu, ali niko od starijih nije pokazivao ni najmanje zanimanje.

„Hilvare“, reče Alvin naglo, „veoma mi je žao zbog ovoga.“

„I meni“, odgovori Hilvar, glasom koji je odavao uzburkana osećanja. „Nadao sam se da ćeš moći da ostaneš ovde.“

„Misliš li da je u redu ono što Seranis želi da preduzme?“

„Ne okrivljuj moju majku. Ona samo izvršava ono što joj se naloži“, uzvrati Hilvar. Iako mu nije odgovorio na pitanje, Alvin nije imao srca da mu ga ponovo postavi. Nije bilo pošteno izlagati takvoj kušnji njegovu prijateljsku privrženost.

„Reci mi nešto drugo“, upita ga Alvin. „Kako me tvoji sunarodnici mogu zaustaviti, ako pokušam da pobegnem sa neokrnjenim sećanjem?“

„To bi bilo lako. Ako probaš da bežiš, preuzeli bismo kontrolu nad tvojim umom i nagnali te da se vratiš.“

Alvin je očekivao ovakav odgovor i on ga nije obeshrabrio. Želeo je da može da ima poverenja u Hilvara, koga je očigledno pogađalo njihovo predstojeće razdvajanje, ali nije se odvažio da izloži opanosti svoje planove. Veoma pažljivo, ispitujući svaku pojedinost, proverio je jedini put koji ga je mogao vratiti u Diaspar pod uslovima koje je on izabrao.

Postojao je samo jedan rizik sa kojim se morao suočiti i od koga se ni na koji način nije mogao zaštiti. Ako Seranis prekrši dato obećanje i uđe u njegov um, sve brižljive pripreme koje je preduzeo pašće u vodu.

Pružio je ruku Hilvaru, koji je čvrsto steže, ali nije bio u stanju da izusti ni reči.

„Hajdemo dole kod Seranis“, reče Alvin. „Voleo bih da vidim neke ljude u selu pre no što odem.“

Hilvar je nemo krenuo za njim u utihlu svežinu kuće, a zatim kroz predvorje i prsten obojenog stakla koji je okruživao zdanje. Seranis ga je sačekala tamo, sa mirnim i odlučnim izrazom lica. Znala je da Alvin pokušava da prikrije nešto od nje, i ponovo je razmislila o merama predostrožnosti koje je preduzela. Kao što bi čovek koga očekuju veliki napori zategao prethodno svoje mišiće, ona je proverila sve vrste prinuda kojima će možda morati da pribegne.

„Jesi li spreman, Alvine?“ upita ga.

„Potpuno“, uzvrati Alvin sa izvesnim prizvukom koji je nagna da ga podozrivo pogleda.

„Onda će biti najbolje da odagnaš sve misli iz uma, kao što si ranije učinio. Posle toga, ništa više nećeš osećati ni znati, sve dok se ponovo ne nađeš u Diasparu.“

Alvin se okrenuo prema Hilvaru i kazao mu hitrim šapatom koji nije dopro do Seranis:

„Do viđenja. Hilvare. Ne brini, vratiću se.“ Onda je ponovo pogledao Seranis.

„Ne zameram vam zbog ovoga što preduzimate“, reče. „Vi jamačno verujete da je to najbolje, ali mislim da niste u pravu. Diaspar i Lis ne treba večno da ostanu razdvojeni; jednog dana će možda očajnički biti potrebni jedan drugom. Zbog toga se vraćam kući sa svim onim što sam saznao… i ne verujem da me možete sprečiti u tome.“

Nije više oklevao, i to je bilo dobro. Seranis se nije pomerila, ali on je osetio kako mu telo izmiče kontroli. Snaga koja je potiskivala njegovu vlastitu volju bila je veća nego što je očekivao i on u trenu shvati da mnogi skriveni umovi sigurno pomažu Seranis. Bespomoćno je počeo da korača natrag u kuću i u času užasa pomisli da mu je plan pao u vodu.

A onda sevnu blesak čelika i kristala i metalne ruke brzo se obaviše oko njega. Telo mu se borilo protiv njih, što je on znao da će se dogoditi, ali otpor je bio uzaludan. Izgubio je tle pod sobom i u magnovenju je opazio Hilvara, okamenjenog od iznenađenja, sa tupavim osmehom na usnama.

Robot ga je nosio desetak stopa iznad zemlje, znatno brže nego što je čovek bio u stanju da trči. Seranisi je bio potreban samo trenutak da prozre njegovo lukavstvo i Alvinovog opiranja nestade kada ona prestade da ga kontroliše. Ali još nije bila poražena; usledilo je ono čega se Alvin pribojavao i on se upro iz sve snage da mu se suprotstavi.

U svesti su najednom počela da mu se bore dva razdvojena bića, od kojih je jedno stalo da moli robota da ga spusti dole. Pravi Alvin je bez daha iščekivao, pružajući tek neznatan otpor silama protiv kojih je znao da nema nikakvih izgleda. Bilo je to kockanje; nije se moglo unapred predvideti da li će njegov nepouzdani pomagač izvršiti naređenja složena poput onih koja mu je dao. Ni pod kakvim okolnostima, kazao je robotu, ne sme se pokoriti nekoj njegovoj budućoj komandi sve dok se ne nađe na sigurnom u Diasparu. Takva su bila naređenja. Ukoliko ih se robot bude pridržavao, Alvinova sudbina nalaziće se izvan upliva ljudi.

Ne oklevajući ni trena, mašina je hitala putem koji joj je on brižljivo zacrtao. Deo njega i dalje je ljutito zahtevao da bude spušten, ali već mu je bilo jasno da je spasen. I Seranisi je to postalo jasno istog časa, pošto su sile u njegovom mozgu obustavile međusobni rat. Ponovo je stekao spokojstvo, kao i mnogo vremena ranije jedan drugi pustolov, kada je, privezan za katarku svog broda, čuo kako pesma Sirena zamire u daljini, preko mora tamnog poput vina.

Alvin se nije smirio sve dok se ponovo nije obreo u hali sa pokretnim putevima. I dalje je postojala opasnost da žitelji Lisa mogu zaustaviti, ili čak poterati unatrag vozilo u kome je putovao, što bi ga bespomoćno vratilo na početnu tačku. Ali povratak je predstavljao samo jednolično ponavljanje odlaska; četrdeset minuta pošto je krenuo iz Lisa stigao je do Groba Jarlana Zeja.

Tu su ga čekali službenici Veća, odeveni u propisne crne odežde koje nisu oblačili već stolećima. Alvina nije iznenadilo, ali ga je malo uznemirilo prisustvo ovog odbora za doček.

Do sada je već prevalio toliko prepreka, da je jedna manje ili više bilo sasvim svejedno.

Domogao se velikog znanja od kada je otišao iz Diaspara, znanja koje mu je ulivalo samopouzdanje što se graničilo sa nadmenošću. Štaviše, sada je imao i moćnog, odanog saradnika. Najbolji umovi Lisa nisu bili u stanju da mu osujete naume; nešto mu je govorilo da ni Diaspar neće biti uspešniji.

Postojala je razumna osnova za ovo uverenje, ali ono se delimično temeljilo i na nečemu što je bilo izvan razuma — na veri u vlastitu sudbinu koja je sve više ispunjavala Alvinov um.

Tajna njegovog porekla, uspešni poduhvati koje nije ostvario nijedan čovek pre njega, način na koji su se novi vidici raskriljavali pred njim i prepreke koje nisu mogle da ga zadrže — sve to je doprinosilo njegovoj samouverenosti. Vera u sopstveni sud bila je jedan od najvrednijih darova koje su bogovi mogli da daju čoveku, ali Alvin nije znao kolike je mnoge ona odvela u potpunu propast.

„Alvine“, reče vođa gradskih proktora, „imamo naređenje da te pratimo svuda kuda budeš išao, sve dok Veće ne ispita tvoj slučaj i ne donese odluku.“

„Za šta sam optužen?“ upita Alvin. Još je bio razdragan od oduševljenja i poleta zbog bekstva iz Lisa, tako da nije previše ozbiljno uzimao ovaj novi tok događaja. Verovatno je Kedron sve ispričao; osetio je kratku ljutnju prema Lakrdijašu zato što mu je izdao tajnu.

„Nije podignuta nikakva optužba“, usledio je odgovor. „U slučaju potrebe, ona će biti izrečena pošto budeš saslušan.“

„A kada će to biti?“

„Uskoro, pretpostavljam.“ Proktor se očigledno nalazio u neprilici i nije bio načisto kako da se snađe sa ovom nimalo dobrodošlom obavezom. Na čas bi se ophodio prema Alvinu kao prema sugrađaninu, ali onda bi se setio svoje dužnosti čuvara i brzo bi promeniio držanje u preteranu uzdržanost.