Arthur Clarke - Grad i zvezde

U drugim pogledima, međutim, pokazao se znatno predusretljiviji. Izvršavao bi svako naređenje koje ga ne bi nagonilo da govori ili da otkriva podatke. Alvin je ubrzo ustanovio da može da ga kontroliše samo mislima, baš kao što je upravljao i robotima u Diasparu. Bio je to veliki korak napred, a nedugo potom stvorenje — teško da ga je mogao i dalje držati za puku mašinu — još malo je popustilo i dozvolilo mu da vidi posredstvom njegovih očiju. Kako se činilo, nije imalo ništa protiv ovih pasivnih oblika saobraćanja, ali je predupređivalo sva nastojanja da se uspostavi bliža prisnost.

Hilvarovo postojanje potpuno je prenebregavalo; uopšte nije izvršavalo njegove naredbe, a um mu je ostao nepristupačan za sva njegova ispitivanja. Ovo je u početku pomalo razočaralo Alvina, koji se nadao da će mu Hilvarove velike mentalne moći omogućiti da silom otvori ovu riznicu skrivenih sećanja. Tek posle izvesnog vremena uočio je prednosti posedovanja sluge koji se ne pokorava ničijim drugim naredbama na celom svetu.

Član pohoda koji se žestoko uzjogunio protiv robota bio je Krif. Možda je uobrazio da je sada dobio takmaca, ili je možda, prema opštem načelu, osećao odbojnost prema svemu što je letelo, a nije imalo krila. Kada niko ne bi posmatrao, on je u više navrata neposredno nasrnuo na robota, koji ga je još više rasrdio time što uopšte nije obraćao pažnju na njegove napade.

Hilvaru je konačno pošlo za rukom da ga primiri i prilikom povratka hoverkraftom izgledalo je da se pomirio sa okolnostima. Robot i insekt pratili su vozilo koje je bešumno klizilo kroz šume i polja — držeći se strane na kojoj im se nalazio gospodar i pretvarajući se da uopšte ne primećuju takmaca.

Seranis ih je već očekivala kada su kola ulebdela u Erli. Alvinu je palo na um kako je nemoguće iznenaditi ovaj narod. Njihovi povezani umovi omogućavali su im da budu upućeni u sve što im se zbiva u zemlji. Upitao se kako su primili izveštaj o njegovoj pustolovini u Šalmiranu, o kojoj su u Lisu sigurno već svi znali.

Seranis je izgledala zabrinuta i nesigurnija nego ikada ranije i Alvin se seti izbora koji ga je čekao. U mnoštvu uzbuđenja iz proteklih nekoliko dana on ga je sasvim smetnuo s uma; nije želeo da traći snagu na razmišljanje o problemima koji su pripadali budućnosti. Ali ta budućnost je sada stigla; morao je odlučiti u kome će od dva sveta nastaviti da živi.

Seranisin glas zvučao je brižno kada je počela da govori i Alvinu se iznenada javio utisak da su pali u vodu planovi koje je Lis pripremao za njega. Šta li se samo dogodilo u toku njegovog odsustva? Da li su izaslanici otišli u Diaspar i posegli u Kedronov um — i da li su možda zakazali da izvrše naloženo?

„Alvine“, poče Seranis, „ima mnogo stvari koje ti ranije nisam kazala, ali sa kojima se sada moraš upoznati da bi razumeo ono što ćemo preduzeti.

Upućen si u jedan od razloga razdvojenosti naših dveju rasa. Strah od Osvajača, ta tamna senka u srcima svih ljudskih bića, odvratio je tvoj narod od sveta i zapreo ga u njegove vlastite snove. Ovde, u Lisu, taj strah nije bio tako veliki, iako je na nas pao teret završnog napada. Imali smo jači razlog za delanje, i ono što smo učinili, učinili smo otvorenih očiju.

Veoma davno, Alvine, ljudi su se dali u traganje za besmrtnošću i konačno su je ostvarili.

Oni su, međutim, zaboravili da je iz sveta, iz koga je izgnana smrt, takođe izgnan život. Moć da se život produži nesagledivo dugo zadovoljavajuća je za pojedinca, ali rasi donosi stagnaciju. Pre mnogo vremena mi smo žrtvovali besmrtnost, ali Diaspar još ide za lažnim snom. Zbog toga su se naši putevi razišli, i zato se oni više nikada ne smeju ukrstiti.“

Iako je ove reči gotovo očekivao, njihova zlokobnost zbog tog predosećanja nije izgledala ništa manja. Pa ipak, Alvin je odbio da se pomiri sa krahom svih svojih planova, koje je već počeo da razrađuje, i samo je jednim delom svesti nastavio da sluša Seranis. Primao je i razumeo sve njene reči, ali ostatkom uma ponovo je išao putem koji je vodio u Diaspar, pokušavajući da dokuči sve prepreke koje bi mu mogle biti postavljene.

Seranisina nesrećnost bila je očevidna. Glas joj je postao molećiv dok je govorila i Alvin je znao da se ne obraća samo njemu, već i svom sinu. Sigurno je uviđala da su se u danima koje su proveli zajedno među njima razvili razumevanje i naklonost. Hilvar je pomno posmatrao majku kako govori, a Alvinu se učinilo da mu pogled ne odražava samo obzir, već i ne mali trag prekora.

„Ne želimo da te prisilimo da učiniš ništa protiv svoje volje, ali sigurno shvataš šta bi to značilo kada bi se naša dva naroda ponovo srela. Između naše i vaše kulture zjapi ponor veći od svih koji su ikada razdvajali Zemlju od njenih drevnih kolonija. Promisli o ovome, Alvine.

Ti i Hilvar ste sada približno vršnjaci, ali i on i ja ćemo biti već vekovima mrtvi kada ti i dalje budeš mlad. A ovo je tek prvi u beskrajnom nizu tvojih života.“

U prostoriji je bilo veoma tiho, čak tako tiho da je Alvin mogao čuti neobične, žalosne krike nepoznatih životinja sa polja oko sela. A onda on prozbori, gotovo šapatom: „Šta želite da uradim?“

„Nadali smo se da ćemo ti moći pružiti izbor između toga da ostaneš ovde i da se vratiš u Diaspar, ali sada to više nije moguće. Po nas se dogodilo odveć mnogo važnih stvari da bismo odluku prepustili tebi. Čak i za ovo kratko vreme koje si proveo među nama, tvoj uticaj bio je veoma uznemiravajući. Ne, ne prebacujem ti ništa; ubeđena sam da ništa nisi hotimice učinio.

Ali mislim da će biti najbolje ako stvorenja koja si sreo u Šalmiranu prepustiš njihovoj sudibni.

Što se, pak, Diaspara tiče…“ Seranis ljutito odmahnu rukom… „Odveć mnogo ljudi zna kuda si otišao; nismo stigli na vreme. Znatno je, međutim, ozbiljnija činjenica da je čovek koji ti je pomogao da otkriješ Lis nestao bez traga; ni vaše Veće ni naši agenti ne mogu da ga pronađu, tako da on ostaje moguća opasnost po našu bezbednost. Možda te iznenađuje što ti sve ovo govorim, ali time nimalo ne ugrožavam vlastitu sigurnost. Bojim se da sada imamo samo jedan izbor; moramo te vratiti u Diaspar sa lažnim ustrojstvom sećanja. Ona su pripremljena veoma brižljivo, tako da kada se budeš vratio kući, ništa nećeš znati o nama.

Verovaćeš da si prošao kroz neku maglovitu i opasnu pustolovinu u mračnim podzemnim pećinama, gde se krov stalno rušio iza tebe, a preživeo si samo zahvaljujući tome što si jeo bljutavo korenje i pio sa izvora na koje si slučajno nabasao. Kroz sve buduće živote smatraćeš da je to istina i svi će prihvatiti tvoju priču. Neće biti nikakve tajne koja bi mamila potonje istraživače; misliće da znaju sve što se može saznati o Lisu.“

Seranis je zastala i pogledala Alvina brižnim očima. „Veoma nam je žao što je ovo neophodno i molimo te da nam oprostiš dok nas se još sećaš. Možda se ne slažeš sa našom odlukom, ali mi znamo mnoge stvari u koje ti nisi upućen. U svakom slučaju, nećeš imati na šta da se požališ, pošto ćeš verovati da si otkrio sve što se moglo pronaći.“

Alvin se zapitao da li je to istina. Nije bio ubeđen da će se ikada uklopiti u kolotečinu života u Diasparu, čak i ako poveruje da ništa vredno ne postoji izvan njegovih zidina.

Uostalom, on nije ni imao nameru da proverava ovu stvar.

„Kada želite da me podvrgnete tom… postupku?“ upita Alvin.

„Odmah. Mi smo spremni. Otvori mi tvoj um, kao što si to učinio ranije, i ničega nećeš biti svestan dok se ponovo ne obreš u Diasparu.“

Alvin je za trenutak ćutao, a onda reče tiho: „Voleo bih da se oprostim sa Hilvarom.“

Seranis klimnu.

„Shvatam. Ostaviću te ovde nakratko i vratiću se kada budeš spreman.“ Krenula je ka stepenicama koje su vodile nadole u unutrašnjost kuće, ostavljajući ga samog na krovu.