Arthur Clarke - Grad i zvezde

„Ja ću se pozabaviti ovim“, reče Hilvar tiho. „Imam iskustva u radu sa životinjama.“

„Ali to nije životinja“, uzvrati mu Alvin šapatom. „Siguran sam da je inteligentan stvor i da njemu pripada ovaj robot.“

„Možda on pripada robotu. U svakom slučaju, mentalno ustrojstvo mora da mu je vrlo čudno. Još ne mogu da otkrijem nikakav trag misli. Hej! Šta se to zbiva?“

Čudovište se nije pokrenulo iz svog poluuspravljenog položaja na rubu vode, u kome je izgledalo da se održava uz prilične napore. Ali u središtu trougla očiju kao da je počela da se obrazuje poluprovidna membrana — koja je pulsirala, kucala i najednom počela da odašilje čujne zvuke. Bila je to niskoferekventna, zvonka tutnjava koja nije uobličavala nikakvu razumnu poruku, mada je bilo očigledno da stvorenje pokušava da im se obrati.

Izgledalo im je mučno da posmatraju ovaj očajnički pokušaj uspostavljanja kontakta.

Nekoliko minuta biće se uzalud naprezalo; a onda, iznenada, kao da je shvatilo da greši.

Pulsirajuća membrana suzila je svoj obim, a zvuci koje je odašiljala povisili su se za nekoliko oktava, sve dok nisu ušli u područje normalnog govora. Počele su da se oblikuju razumljive reči, mada su se i dalje mešale sa nerazgovetnim deonicama. Činilo se kao da se stvorenje priseća nekog rečnika koga je naučilo veoma davno, ali već dugo vremena nije imalo prilike da se koristi njime.

Hilvar je pokušao da mu pomogne.

„Sada te razumemo“, reče on, govoreći polako i razgovetno. „Da li ti možemo pomoći?

Videli smo svetlost koju si proizveo. Ona nas je dovela ovamo iz Lisa.“

Pri reči 'Lis' stvorenje se zgrčilo kao da se prisetilo nekog gorkog razočaranja.

„Lis“, ponovi ono; nije izgovorilo baš najbolje slovo 's', tako da je reč zazvučala kao 'Lid'.

„Uvek iz Lisa. Niko drugi ne dolazi. Mi zovemo Velike, ali oni ne čuju.“

„Ko su Veliki?“ upita Alvin, nagnuvši se radoznalo unapred. Tanani izraštaji koji nisu prestajali da se miču za čas mahnuše u pravcu neba.

„Veliki“, reče ono. „Sa planeta večnog dana. Oni će doći. Gospodar nam je obećao.“

Stvari posle ovoga nisu izgledale ni za dlaku jasnije. Pre no što je Alvin stigao da nastavi svoja unakrsna ispitivanja, Hilvar se ponovo umešao. Njegova pitanja zvučala su tako strpljivo i blagonaklono, ali u isto vreme i tako umešno postavljena, da je Alvin odlučio da ga ne prekida, bez obzira na radoznalost koja ga je kopkala. Nije voleo da prizna da ga Hilvar nadmaša u inteligenciji, ali ovde nije bilo sumnje da se njegova umešnost u postupanju sa životinjama proteže čak do ovog fantastičnog stvora. Štaviše, izgledalo je da mu on odgvora.

Izražavanje mu je postajalo sve razgovetnije, kako je razgovor odmicao, a namesto početne grubosti koja se pružala čak do neuljudnosti, sada je promišljeno uzvraćao, pa je čak počeo da i sam dobrovoljno pruža neka obaveštenja.

Alvin je sasvim izgubio predstavu o vremenu dok je Hilvar sklapao deliće neverovatne priče. Nisu bili u stanju da otkriju celu istinu; veliki delovi ostali su podložni pretpostavkama i preispitivanjima. Kako je stvorenje sve pristalije odgovaralo na Hilvarova pitanja, njegov izgled počeo je da se menja. Ponovo je zaronilo u jezero, a čekinjasti udovi na kojima se držalo kao da su se stopili sa ostalim delom tela. A onda se zbila još neobičnija promena; tri velika oka lagano su se zaklopila, sažela se u tačku i potpuno nestala. Izgledalo je kao da je biće za sada videlo sve što želi, tako da mu oči više nisu bile potrebne.

Druga, tananija preinačenja smenjivala su se jedno za drugim, da bi na kraju iznad površine vode ostala samo vibrirajuća dijafragma posredstvom koje je stvorenje govorilo.

Sada je bilo izvesno da će se i ona rastočiti u prvobitnu bezobličnu masu protoplazme, kada više ne bude bila potrebna.

Alvin je teško mogao da poveruje da inteligencija može postojati u tako nestalnom obliku -

ali njegovo najveće iznenađenje tek je imalo da usledi. Iako je bilo očevidno da stvor nije zemaljskog porekla, prošlo je izvesno vreme pre no što je čak i Hilvar, bez obzira na veliko znanje koje je posedovao iz biologije, shvatio sa kakvim tipom organizma se susreo. To nije bio samo jedan entitet; u toku čitavog razgovora, ono se stalno pozivalo na sebe u množini, kao 'mi'. U stvari, posredi je bila čitava kolonija međusobno nezavisnih stvorenja, koju su ustrojile i kojom su upravljale nepoznate sile.

Životinje koje su izdaleka odgovarale ovom tipu — meduze, na primer — nekada su bujale u drevnim okeanima Zemlje. Neke od njih dostizale su ogromnu veličinu, vukući svoja prozračna tela i šume pipaka punih žaoka po čitavih pedeset ili sto metara kroz vodu. Ali ni u jednoj od njih nije zaiskričio ni najmanji tračak inteligencije, koji bi bio viši od moći reagovanja na jednostavne nadražaje.

Nasuprot tome, ovde je postojala inteligencija, ali inteligencija koja je bila u opadanju, koja se degenerisala. Alvin nikada neće zaboraviti ovaj nezemni susret, dok je Hilvar postepeno dokučivao priču Gospodara, a proteinski polip se rvao sa nepoznatim rečima, dok je tamno jezero zapljuskivalo zidine Šalmirana, a trooki robot ih posmatrao očima koje nikada nisu treptale.

Gospodar je došao na Zemlju u jeku haosa Prelaznih Vekova, kad se Galaktičko Carstvo raspadalo, ali komunikacione linije među zvezdama još nisu bile sasvim prekinute. Bio je ljudskog porekla, ali mu se prebivalište nalazilo na planeti koja je kružila oko jednog od sedam Sunaca. Kao još mlad, bio je prinuđen da se otisne sa svog matičnog sveta, a sećanja na njega proganjalo ga je ceo život. Za ovo izgnanstvo optuživao je osvetoljubive neprijatelje, ali bila je činjenica da je patio od neizlečive bolesti koja je, izgleda, napadala samo homo sapiensa među svim inteligentnim rasama Vaseljene. Ta bolest bila je religijska manija.

Tokom ranih razdoblja svoje istorije, čovečanstvo je iznedrilo beskrajan niz proroka, vidovnjaka, mesija i jevanđelista koji su uveravali sami sebe i svoje sledbenike da su samo njima obznanjene tajne Vaseljene. Nekima od njih pošlo je za rukom da zasnuju religije koje su opstale mnogo pokolenja i imale uticaja na milijarde ljudi; druge su bile zaboravljene još pre no što su izumrle.

Uspon nauke, koja je jednoličnom pravilnošću pobijala kosmologije proroka i stvarala čuda sa kojima se oni nisu mogli ogledati, konačno je uništila sve te vere. Ona, međutim, nije uništila zastrašenost, poniznost i strahopoštovanje koje su osećala sva razumna bića, pokušavajući da dokuče veličanstvenu Vaseljenu, čiji su bili sastavni deo. Umesto toga, poljuljala je i najzad zatrla nebrojene religije, od kojih je svaka tvrdila sa neverovatnom nadmenošću da je jedina riznica istine, a da su milioni njenih takmaca i preteča pogrešni.

Pa ipak, iako više nisu posedovali pravu moć kada je čovečanstvo jednom doseglo elementarni nivo civilizacije, tokom svih potonjih vekova nastavili su da niču zasebni kultovi i ma kako fanstatične bile vere koje su propovedali, uvek su uspevali da zadobiju pristalice. S osobitom snagom bujali su u razdobljima pometnji i nereda, tako da nije iznenađujuće što su Prelazni Vekovi videli pravi preporod iracionalnosti. Kada bi stvarnost počela da ih tišti, ljudi bi potražili utehu u mitovima.

Iako je Gospodar bio izgnan sa svog sveta, on ga ipak nije napustio praznih šaka. Sedam Sunaca predstavljalo je središte galaktičke moći i nauke, a on je jamačno imao uticajne prijatelje. Otisnuo se na svoju hedžiru u malom, ali brzom brodu, koji je uživao glas jednog od najboljih koji su ikada napravljeni. Sa sobom je u izganstvo poneo još jednu poslednju reč galaktičke nauke — robota koji je upravo gledao u Alvina i Hilvara.