Arthur Clarke - Grad i zvezde

Proveli su još neko vreme u ćaskanju i razgovoru, kada Hilvar reče: „Umoran sam. Šta je s tobom? Tebi se ne spava?“

Alvin protrlja svoje još umorne noge.

„Naprotiv“, priznade on, „ali nisam siguran da ću moći. Spavanje mi i dalje izgleda kao prilično čudna navika.“

„Ono je znatno više od navike“, osmehnu se Hilvar. „Čuo sam da je nekada predstavjalo nužnu potrebu svakog ljudskog stvora. Mi i dalje običavamo da spavamo bar jednom dnevno, makar samo nekoliko časova. Za to vreme telo se osveži, baš kao i um. Zar u Diasparu niko nikada ne spava?“

„Samo u veoma retkim prilikama“, reče Alvin. „Jeserak, moj staratelj, učinio je to jednom ili dva puta, pošto je preduzeo neke vanredno složene mentalne napore. Dobro satkano telo ne bi trebalo da oseća potrebu za takvim razdobljima počinka; mi smo ih se otaralil pre mnogo miliona godina.“

Još dok je izgovarao ove prilično hvalisave reči, vlastite kretnje su ga izneverile. Osetio je malaksalost kao nikada ranije u životu; izgledalo je da mu se pruža od listova i bedara, da bi se potom rasprostrla po celom telu. Nije bilo ničeg neprijatnog u ovom osećaju — čak, naprotiv. Hilvar ga je posmatrao sa veselim smeškom, a Alvin je imao još taman toliko snage da se upita ne ispobava li to njegov drug neku od svojih mentalnih moći na njemu. Ako je to i bilo posredi, on nije imao ništa protiv.

Svetlost koja se slivala sa metalne kruške pritulila je svoj sjaj, ali toplota koju je zračila nije jenjavala. Pri poslednjem treptaju svetla, Alvinov pospani um registrovao je jednu neobičnu činjenicu koju će on morati da ispita sutra ujutro.

Hilvar je svukao svoju odeću i Alvin je po prvi put primetio u kojoj se meri dva ogranka ljudske rase međusobno razlikuju. Neke od promena odnosile su se na puke naglašenosti ili proporcije, ali druge, kao što su spoljni polni organi i prisustvo zuba, noktiju i telesnih malja bile su znatno temeljnije. Ono što ga je, međutim, najvećma začudilo, bila je čudna mala šupljina usred Hilvarovog trbuha.

Kada se, nekoliko dana kasnije, iznenada setio ove stvari, ona je uzrokovala čitavo mnoštvo objašnjavanja. Hilvar je morao utrošiti mnogo hiljada reči i nacrtati nekoliko diagrama, pre no što mu je pošlo za rukom da svom prijatelju čestito objasni funkciju pupka.

No, upravo je to pomoglo da obojica prevale veliki korak napred u razumevanju osnova na kojima su počivale njihove kulture.

Bilo je gluvo doba kada se Alvin probudio. Nešto ga je uznemirilo, nekakav šušanj koji mu je dopro do uma uprkos neprestanoj grmljavini vodopada. Uspravio se u tami, netremice zureći u skrivenu zemlju; zaustavio je dah, osluškujući potmulu tutnjavu vode i blaže, varavije zvuke noćnih stvorenja.

Ništa se nije videlo. Sjaj zvezda bio je preslab da obasja veliki predeo koji se pružao nekoliko stotina stopa ispod; samo je reckava linija tamnije noći, koja je zaklanjala zvezde, ukazivala na planinski lanac sa južnog obzorja. U mraku pored sebe, Alvin je začuo kako mu se prijatelj okrenuo i uspravio.

„Šta je?“ oglasio se šapatom.

„Čini mi se da sam čuo nekakav šum.“

„Kakav šum?“

„Ne znam: možda je posredi bila samo uobrazilja.“

Vladala je tišina dok su dva para očiju zurila u tajanstvenost noći. A onda, iznenada, Hilvar uhvati Alvina za mišicu.

„Gledaj!“ prošaputa.

Daleko na jugu sijala je usamljena tačka svetlosti, suviše nisko na nebu da bi bila zvezda.

Izgledala je bleštavobela, sa ljubičastim prelivom, i upravo dok su je posmatrali, snaga je počela da joj raste, sve dok oko više nije bilo u stanju da je neposredno gleda. Tada se rasprsnula — što je stvorilo utisak da je munja sevnula ispod ruba sveta. U magnovenju, planine i zemlja koju su okružavale plameno su se ocrtale spram noćne tame. Čitavu večnost potom stigao je duh daleke ekspozije i u šumama ispod među stablima se podigao nenadani vetar. Sve je ubrzo utihnulo i jedna za drugom prigušene zvezde ponovo su se pomolile na nebu.

Drugi put u životu Alvin je upoznao strah. On ovoga puta nije bio tako ličan i blizak kao u hali pokretnih puteva, kada je doneo odluku koja ga je dovela u Lis. Možda je pre bilo posredi strahopoštovanje nego sam strah; suočio se sa nepoznatim i kao da je već naslutio da se tamo negde iza planina nalazi nešto sa čime će morati da se sretne.

„Šta je to bilo?“ prošaputao je otegnuto.

Usledila je tako duga pauza, da je on ponovio pitanje.

„Pokušavam da ustanovim“, reče Hilvar i ponovo zaćuta. Alvin je pogađao šta mu prijatlej radi i nije ga prekidao u bešumnom istraživanju.

Konačno, Hilvaru se ote blag uzdah razočaranja. „Svi spavaju“, reče. „Nema nikoga ko bi mi kazao. Moramo sačekati do jutra, osim ako ne probudim nekog od prijatelja. Ne bih voleo da to učinim ako stvarno nije veoma važno.“

Alvin se upitao šta li je za Hilvara stvar od stvarne važnosti. Upravo je hteo da mu predloži, pomalo sarkastično, da ovo zavređuje prekid nečijeg sna. Ali pre no što je izrekao misao, Hilvar je ponovo progovorio.

„Setio sam se“, reče on, sa prizvukom izvinjavanja. „Prošlo je dugo vremena od kada sam poslednji put bio ovde i nisam siguran da li me pamćenje baš dobro služi. Ali ovo mora da je Šalmiran.“

„Šalmiran! Zar on još postoji?“

„Da; gotovo sam ga zaboravio. Seranis mi je jednom kazala da se utvrđenje nalazi u ovim planinama. Naravno, ono je već mnogo vekova u ruševinama, ali možda neko još živi tamo.“

Šalmiran! Za decu dveju rasa, čije su se kultura i istorija tako razlikovale, ovo ime je odista imalo prizvuk čarobnjaštva. U čitavoj dugoj istoriji Zemlje nije bilo većeg epskog događaja od odbrane Šalmirana od osvajača koji su podjarmili čitavu Vaseljenu. Iako su se prave činjenice sasvim izgubile u maglama koje su gusto obavijale Rana Vremena, predanja nikada nisu zaboravljena i trajaće koliko i ljudski rod.

Hilvarov glas ponovo se začu iz tame.

„Ljudi sa juga reći će nam više o tome. Imam neke prijatelje tamo; pozvaću ih ujutro.“

Alvin ga gotovo nije čuo; zadubio se u vlastite misli, pokušavajući da se seti onoga što je ikada čuo o Šalmiranu. Toga nije bilo mnogo; posle ogromnog vremena koje je prošlo, niko više nije mogao razgraničiti istinu od predanja. Jedino je bilo sigurno da je šalmiranska bitka značila kraj Čovekovih osvajanja i početak njegovog dugog pada.

Među onim planinama, pomisli Alvin, možda se nalazi rešenje svih problema koji su ga zaokupljali toliko godina.

„Koliko će nam biti potrebno da stignemo do utvrđenja?“ upita on Hilvara.

„Nikada nisam bio tamo, ali sigurno je dalje nego što sam nameravao da odemo. Sumnjam da će nam biti dovoljan samo jedan dan.“

„Možemo li se poslužiti hoverkraftom?“

„Ne; put vodi među planine, a nikakva kola tamo ne mogu da prođu.“

Alvin je počeo da se premišlja. Bio je umoran, stopala su mu se izranjavila, a mišići na listovima još su ga boleli od naprezanja na koje nije navikao. Sve je išlo u prilog tome da celu stvar odloži za neki drugi put. Ali drugog puta moglo je i ne biti.

Pod prigušenom svetlošću slabašnih zvezda, od kojih je priličan broj zgasnuo od kada je Šalmiran podignut, Alvin se neko vreme nosio sa vlastitim nedoumicama, a onda je doneo odluku. Ništa se nije promenilo; planine su nastavile svoje prekinuto bdenje nad usnulom zemljom. Ali ključni obrt u istoriji već je minuo i ljudska rasa se kretala ka neobičnoj, novoj budućnosti.

Alvin i Hilvar više nisu spavali te noći, već su pospremili logor u prvi cik zore. Brdo je bilo optočeno rosom i Alvin je osetio divljenje prema iskričavim draguljima koji su povijali svaku travku i list 'Fisak' vlažne trave očarao ga je dok je krčio put kroz nju, a kada je stigao do vrha brda i osvrnuo se unazad, video je da se iza njega pruža staza poput tamne trake kroz bleštavo tle.