Arthur Clarke - Grad i zvezde

Sunce se upravo podiglo iznad istočnog zida Lisa, kada su stigli do ruba šume. Ovde, Priroda je ponovo bila jedini gospodar. Čak je i Hilvar izgledao pomalo izgubljen među džinovskim stablima što su zaprečavala svetlost sunca i stvarala velike senke na podu džungle. Srećom, reka sa vodopada tekla je na jug linijom koja je bila odveć prava da bi sasvim bila prirodna i držeći se njene obale mogli su izbeći gušći šiprag. Hilvar je utrošio veliki deo vremena vodeći računa o Krifu, koji bi povremeno nestajao u džungli ili mahnito jurio preko vode. Čak je i Alvin, kome je i dalje sve izgledalo novo, osećao da ova šuma poseduje čari koje se nisu sretale u manjim, znatno kultivisanijim gajevima severnog Lisa.

Malo je bilo sličnog drveća; većina se nalazila u različitim stanjima devolucije, a neka su se preobratila tokom vekova u svoje prvobitne, prirodne oblike. Priličan broj stabala uopšte nije poticao sa Zemlje — a verovatno ni iz Sunčevog sistema. Bdijući poput stražara nad manjim drvećem, uzdizale su se džinovske sekvoje, visoke po tri ili četiri stotine stopa. Nekada su nosile odličje najstarijih stvari na Zemlji; i dalje su bile malo vremešnije od Čoveka.

Reka se sada širila; stalno se rastakala u mala jezera, po kojima su stajala usidrena sićušna ostrva. Bilo je mnoštvo insekata — blistavo obojenih stvorova koji su se njihali tamo-amo iznad površine vode. Uprkos Hilvarovoj naredbi, Krif je jednom pohitao da se pridruži svojim dalekim srodnicima. Istog trena nestao je u oblaku bleštavih krila i do njih je dopro zvuk ljutitog zujanja. Trenutak potom, oblak se rasprsnuo i Krif se vratio preko vode, brzinom koja je gotovo izmicala vidu. Posle toga, držao se tih uz Hilvara i slični izleti mu više nisu padali na pamet.

Predveče su do njih doprli slučajni odsevi planina koje su se pružale ispred. Reka koja im je bila veoma veran vodič sada je tromo proticala, kao da se i ona približavala kraju svog puta. Ali bilo je očigledno da neće moći da stignu do planina pre noći; znatno pre zalaska sunca šuma je postala tako tamna da je dalje napredovanje bilo nemoguće. Velika stabla ležala su sasvim u senci, a kroz lišće je šumeo hladan vetar. Alvin i Hilvar rešili su da se ulogore pored jedne gorostasne zimzelene sekvoje, čije su najviše grane i dalje plamtele sjajem sunca.

Kada je najzad skriveno sunce zašlo, svetlost se i dalje zadržala na razigranoj vodi. Dva istraživača — kakvima su sada sebe smatrali, i to nipošto bez razloga — otpočinila su u sve gušćoj tami, posmatrajući reku i razmišljajući o svemu onome što su videli. A onda je Alvin ponovo osetio kako ga obuzima osećaj prijatne dremljivosti koji je prvi put iskusio prethodne noći i on se radosno prepustio snu. Ovaj možda nije bio potreban u lagodnom životu Diaspara, ali ovde je bio veoma dobrodošao. U poslednjem trenutku pre no što će uroniti u stanje nesvesnosti, upitao se ko je poslednji prošao ovuda i pre koliko vremena.

Sunce je već stajalo visoko na nebu kada su izbili iz šume i konačno se obreli pred planinskim zidinama Lisa. Pred njima se tle strmo uznosilo uvis u talasima golih stena. Ovde se reka okončavala na podjednako spektakularan način na koji je i nastajala, pošto se zemlja otvarala usred njenog toka i ona je bučno ponirala sa vidika. Alvin se upitao šta se događa sa njom i kroz kakve podzemne pećine putuje pre no što ponovo iziđe na svetlost dana. Možda izgubljeni okeani Zemlje još postoje, duboko dole u večnoj tami, i možda ova drevna reka i dalje oseća zov koji je mami ka moru.

Hilvar je za trenutak zastao da bi bacio pogled na vrtlog i veliku uvalu u tlu. Zatim pokaza na jedan procep u brdima.

„Šalmiran leži u ovom pravcu“, reče pouzdano. Alvin ga nije upitao kako to zna; pretpostavio je da je Hilverov um stupio u vezu sa nekim prijateljem udaljenim mnogo milja, tako da mu je bešumno dostavljen podatak koji mu je bio potreban.

Nisu utrošili mnogo vremena na putu do procepa, a kada su prošli kroz njega, našli su se na neobičnoj zaravni sa blago zakošenim rubovima. Alvin više nije osećao umor, baš kao ni strah, već samo napeto iščekivanje i slutnju bliske pustolovine. Nije imao pojma o tome šta će otkriti. Da ga je neko otkriće čekalo, u to uopšte nije sumnjao.

Kada su se približili vrhu, priroda zemljišta naglo se promenila. Donji deo strmine sastojao se od poroznih, vulkanskih stena, koje su mestično bile sabrane u velike gomile šljake.

Površina se sada najednom pretvorila u čvrsti, staklasti pokrov, gladak i sklizak, kao da je kamenje najednom počelo da se sliva niz planinu u obliku rastopljene reke.

Ivica zaravni nalazila se neposredno pred njima. Hilvar je stigao do nje prvi, a nekoliko sekundi kasnije Alvin ga je pretekao i bez reči se zaustavio. Odista su stajali na ivici, ali ne zaravni kao što su očekivali, već džinovske uvale, duboke pola, a široke tri milje. Pred njima se tle strmo obrušavalo nadole, lagano se zaravnjujući pri dnu doline, da bi potom ponovo počelo da se uspinje, sve strmije i strmije, ka suprotnom rubu. U najnižem delu uvale nalazilo se kružno jezero, čija je površina neprestano podrhtavala, kao da su je remetili neprekidni talasi.

Iako je bilo obasjano punim sjajem sunca, čitavo to veliko udubljenje izgledalo je abonosno crno. Alvin i Hilvar nisu mogli ni da naslute od kakvog je materijala sastavljen krater, ali on je bio crn poput stena sa nekog sveta koji nikad nije video sunca. To, međutim, nije bilo sve; ležeći pod njihovim nogama i okružujući ceo krater, pružala se bešavna metalna traka, široka oko sto stopa, nagrižena nebrojenim vekovima, ali bez i najmanjeg znaka rđe.

Kada su im se oči privikle na avetinjski prizor, Alvin i Hilvar su razabrali da crnilo uvale nije tako potpuno kao što su mislili. Tu i tamo, tako varave da su ih samo neposredno mogli videti, sićušne eksplozije svetlosti iskričile su na abonosnim zidovima. Javljale su se bez plana, nestajući čim bi se pojavile, poput odraza zvezda na uzburkanom moru.

„Čudesno“, prozbori Alvin. „Ali šta je to?“

„Izgleda kao nekakav reflektor.“

„Ali tako je crno!“

„To samo tako izgleda našim očima, ne zaboravi. Mi ne znamo koja zračenja koriste.“

„Ali sigurno mora postojati još nešto! Gde je utvrđenje?“

Hilvar pokaza na jezero.

„Dobro osmotri“, reče.

Alvin pogleda kroz drhtavi krov jezera, pokušavajući da dokuči tajne koje je ono krilo u svojim dubinama. Najpre nije mogao ništa da razabere; a onda, u plićaku blizu obale, opazio je jedva primetan preplet svetlosti i senke. Pošlo mu je za rukom da sledi šaru ka središtu jezera, sve dok dublja voda nije prikrila dalje pojedinosti.

Tamno jezero progutalo je utvrđenje. Na njegovom dnu ležale su ruševine nekada moćnih zdanja koje je vreme pregazilo. Pa ipak, nisu sva potonula, pošto je na suprotnoj strani kratera Alvin uočio gomile raznolikog kamenja i velike blokove koji mora da su nekada sačinjavali deo masivnih zidova. Voda ih je zapljuskivala, ali još nije dosegla dovoljno visoko da okonča svoju pobedu.

„Krenućemo oko jezera“, reče Hilvar, govoreći blago, kao da je veličanstvena pustoš unela zebnju u njegovu dušu. „Možda ćemo pronaći nešto u onim ruševinama.“

Prvih nekoliko stotina metara zidovi kratera bili su tako strmi i glatki da je bilo teško stajati uspravno, ali uskoro su stigli do blaže strmine, gde su mogli lako da koračaju. Blizu obale jezera glatka abonosovina površine bila je prekrivena tankim slojem tla koji su vetrovi Lisa sigurno naneli ovde tokom vekova.

Četvrt milje dalje, gorostasni kameni blokovi bili su naslagani jedan na drugi, poput razbacanih igrački nekog deteta-džina. Tu se još mogao razaznati deo jednog masivnog zida; malo dalje, dva isklesana obeliska obeležavala su ono što je nekada bio moćni ulaz. Svuda su rasle mahovine i puzavice, kao i mala, zakržljala drveta. Čak je i vetar bio pritajen.