Arthur Clarke - Grad i zvezde

I tako su Alvin i Hilvar došli do ruševina Šalmirana. Pred ovim zidinama, kao i pred energijama koje su stajale pod njihovim okriljem, sile koje su bile u stanju da rasprše svetove u prašinu palile su i harale, ali i bile do nogu potučene. Jednom je ovo mirno nebo plamtelo u ognju istrgnutom iz srca sunaca, a planine Lisa morale su podrhtavati poput živih bića, suočene sa besom svojih gospodara.

Niko nije nikada osvojio Šalmiran. Ali sada je utvrđenje, to nepobedivo utvrđenje, konačno palo — osvojili su ga i uništili strpljivi pipci bršljena, pokolenja crva koja su naslepo rila i sve viši nivo jezera.

Zastrašeni njegovom veličanstvenošću, Alvin i Hilvar hodali su u tišini ka kolosalnim razvalinama. Prešli su u senku srušenog zida i ušli u kanjon između dve procepljene kamene planine. Pred njima se pružalo jezero i oni osetiše kako ih tamna voda zapljuskuje po stopalima. Talasići, ne viši od nekoliko centimetara, neprekidno su se razbijali o usku obalu.

Hilvar je prvi progovorio, a u glasu mu se osetio prizvuk nesigurnosti, što je nagnalo Alvina da ga iznenađeno pogleda.

„Nešto ovde ne razumem“, reče on polako. „Nema ni daška vetra, a talasići se stalno podižu? Površina vode morala bi biti potpuno glatka.“

Pre no što je Alvinu pao na um neki odgovor, Hilvar se opruži na zemlju, okrenu glavu na jednu stranu i uroni desno uho u vodu. Alvin se upita šta očekuje da će otkriti u tako smešnom položaju; a onda mu je postalo jasno da mu prijatelj osluškuje. Uz izvesnu odvratnost — pošto su zatamnjene vode izgledale krajnje neprivlačno — on krenu Hilvarovim stopama.

Početni drhtaj od hladnoće trajao je samo jedan tren; kada je minuo, uspeo je da razabere, slabo ali razgovetno, postojano ritmičko kucanje. Bilo je to kao da je čuo, daleko dole iz jezerskih dubina, otkucaje nekog džinovskog srca.

Otresli su vodu iz kose i izmenjali nem pogled pun slutnje. Nijedan nije želeo da izrekne zajedničku misao: jezero je bilo živo.

„Biće najbolje“, reče Hilvar najzad, „ako pretražimo one ruševine i držimo se podalje od jezera.“

„Misliš li da se nešto nalazi dole?“ upita Alvin, pokazavši na zagonetne talasiće koji su mu se i dalje razbijali o stopala. „Da li bi moglo biti opasno?“

„Ništa što poseduje um nije opasno“, uzvrati Hilvar. (Da li je to sasvim tačno? pomisli Alvin. Šta je sa osvajačima?) „Ne mogu da otkrijem nikakve misli ovde, ali čini mi se da nismo sami, to je veoma čudno.“

Lagano su krenuli natrag ka ruševinama utvrđenja, obojica noseći u umu zvuk onog postojanog, prigušenog pulsiranja. Alvinu se činilo da se tajna gomila na tajnu i da se, bez obzira na uložene napore, sve više i više udaljuje od poimanja istine za kojom je tragao.

Izgledalo je da im ruševine ništa novo neće otkriti, ali oni su ipak pažljivo pregledali gomile raspadina i velike kamene gromade. Ovde možda leže grobovi zakopanih mašina -

mašina koje su tako davno obavile svoj posao. One bi sada bile beskorisne, pomisli Alvin, ako se Osvajači vrate. Zašto oni to nisu učinili? Ali to je bila nova u nizu tajni: on je već imao mnoge na vratu, tako da mu dodatne uopšte nisu bile potrebne.

Sasvim blizu jezera naišli su na malu čistinu među raspadinama. Bila je pokrivena korovom, koji se od užasne toplote zacrneo i ugljenisao, tako da se raspadao u pepeo kako su se Alvin i Hilvar približavali, obavijajući im noge tankim slojem ugljene prašine. U sredini čistine stajao je metalni tronožac, čvrsto pribijen za tle, na kome se nalazio kružni kolut, nagnut u odnosu na osu, tako da je pokazivao prema jednoj tački na pola puta ka nebu. Na prvi pogled se činilo da kolut ne obujmljuje ništa; a onda, kada je pažljivije pogledao, Alvin je opazio da je ispunjen tananom izmaglicom, koja je izmicila oku, titrajući na samoj granici vidljivog spektra. Bio je to sjaj energije; uopšte više nije sumnjao da je ovaj mehanizam izazvao eksploziju svetlosti koja ih je namamila u Šalmiran.

Nisu se odvažili da bliže priđu, već su posmatrali mašinu sa bezbedne udaljenosti. Nalaze se na pravom tragu, pomisli Alvin; sada je jedino preostalo da otkriju ko je, ili šta, postavio ovaj uređaj ovde i kakva bi mogla biti njegova svrha. Nagnuti kolut — jasno se nalazio upravljen ka svemiru. Da li je blesak koji su videli predstavljao možda neku vrstu signala?

Ova pomisao sadržala je posledice od kojih je zastajao dah.

„Alvine“, reče iznenada Hilvar, mirnim ali žurnim glasom, „Imamo posetioce.“

Alvin se okrenu na petama i nađe se pred jednim trouglom očiju bez kapaka. Takav mu je bar bio prvi utisak; a onda je iza očiju koje su pomno gledale razabrao konture male, ali složene mašine. Lebdela je u vazduhu nekoliko stopa iznad tla i nije ličila ni na jednog robota koga je on ranije video.

Kada je prvobitno iznenađenje minulo, osetio se potpunim gospodarem situacije. Čitavog života izdavao je naređenja mašinama, a činjenica da mu je ova izgledala nepoznata nije bila ni od kakve važnosti. Imao je prilike da se susretne jedva sa nekoliko postotaka od ukupnog broja robota u Diasparu, koji su ga opskrbljivali dnevnim potrebama.

„Umeš li da govoriš?“ upita Alvin.

Vladala je tišina.

„Da li neko upravlja tobom?“

I dalje tišina.

„Odlazi, priđi, digni se, spusti se.“

Nijedna od uobičajenih misli za kontrolu nije izazvala nikakvu posledicu. Mašina je oholo ostala nepomična. Ovo je ukazivalo na dve mogućnosti. Ili je bila veoma neinteligentna da bi ga razumela, ili, pak, odveć inteligentna, sa vlastitom moći izbora i voljom. Ako je ovo poslednje bilo tačno, morao je da je prihvati kao sebi ravnu. No, čak ju je i tako mogao potceniti, premda time ne bi navukao gnev na sebe, pošto roboti uglavnom nisu patili od taštine.

Hilvar nije mogao obuzvati smeh zbog Alvinove očigledne osujećenosti. Upravo je zaustio da predloži da on preuzme na sebe deo posao oko komuniciranja, kada mu reči zamreše na usnama. Tišinu Šalmirana narušio je jedan zlokoban zvuk u čije poreklo nije moglo biti nikakve sumnje: žuboravo bućkanje veoma velikog tela koje izranja iz vode.

Po drugi put od kako je napustio Diaspar Alvin je poželeo da se nalazi kod kuće. A onda mu je palo na pamet da se malodušnot ne slaže sa duhom pustolovine i on poče da korača polako ali odlučno ka jezeru.

Stvor koji je izranjao iz tamne vode izgledao je kao čudovišna parodija, satkana u živoj materiji, robota koji ih je i dalje podvrgavao svom nemom motrenju. Isti jednakostraničan raspored očiju nije mogao predstavljati puku podudarnost; čak je i sklop pipaka, zajedno sa malim bočnim udovima, bio prilično verno odražen. No, sličnost je tu prestajala. Robot nije posedovao — pošto mu očigledno nije bila potrebna — resu tananih, paperjastih izraštaja koji su udarali po vodi postojanim ritmom, čekinjave mnogostruke udove na kojima je stvor nosio sebe po suvom, ili ventilacione ulaze, ukoliko su to bili, koji su sada ćudljivo brektali u razređenom vazduhu.

Najveći deo tela ostao je u vodi; samo se prvih deset stopa pomolilo u onome što je očevidno predstavljalo strani elemenat. Čitava životinja dostizala je dužinu od pedesetak stopa, a čak i neko ko uopšte ne bi bio upućen u biologiju shvatio bi da ovde nešto uopšte nije bilo u redu. Građa stvorenja ostavljala je utisak krajnje improvizacije i odsustva svakog planiranja, kao da su mu delovi proizvedeni bez prethodnog promišljanja, a potom skleptani zbrda zdola kada se pojavila potreba.

Bez obzira na veličinu stvora i na njihovo prvobitno podozrenje, Alvin i Hilvar više nisu osećali ni najmanju nelagodnost kada su jednom podrobno osmotrili žitelja jezera. Životinja je ispoljavala zabavnu nespretnost, tako da je bilo nemoguće prihvatiti je kao ozbiljnu pretnju, čak i da je bilo nekog razloga da se posumnja u njene rđave namere. Ljudska rasa odavno je prevazišla užase detinjstva pred nečim čiji je izgled bio stran. Taj strah nije mogao opstati posle prvog kontakta sa prijateljski nastrojenim vanzemaljskim rasama.