Arthur Clarke - Grad i zvezde

Niko nikada nije do kraja upoznao sve umešnosti i funkcije te mašine. U izvesnoj meri, zapravo, ona je postala Gospodarev alter ego; bez nje bi religija Velikih po svoj prirodi propala posle Gospodareve smrti. Zajedno su tumarali među zvezdanim oblacima, sledeći krivudavi trag koji ih je napokon doveo, svakako ne slučajno, na svet sa koga su poticali Gospodarevi preci.

Čitave biblioteke bile su napisane u ovoj sagi, da bi svako od ovih dela potom nadahnulo mnoštvo komentara, sve dok se, po lančanoj reakciji, izvornici nisu izgubili pod planinama tumačenja i objašnjenja. Gospodar se zaustavio na mnogim svetovima i stekao sledbenike među mnogim rasama. On je nesumnjivo morao da ima neizmerno jaku ličnost, kada mu je pošlo za rukom da podjednako nadahne ljudska i ne-ljudska bića; takođe je sigurno da je religija tako velikih zahvata sadržala mnogo tananog i otmenog. Gospodar je verovatno bio najuspešniji — a ujedno i poslednji mesija ljudskog roda. Nijedan njegov prethodnik nije imao toliko poklonika, niti su se njihova učenja pružala po tako ogromnim razmerama prostora i vremena.

Alvin i Hilvar, međutim, nisu bili u stanju da iole pouzdano dokuče o čemu su govorila ta učenja. Veliki polip očajnički je davao sve od sebe da im to saopšti, ali većina reči koje je koristio bila je bez ikakvog značenja; osim toga, on je pokazivao sklonost da ponavlja rečenice ili cele govore, i to brzim mehaničkim izlaganjem, tako da ga je bilo veoma teško pratiti. Hilvar je ubrzo pokušao da odvrati razgovor sa ovih besmislenih teoloških bezizlazja, da bi se usredsredio na činjenice koje su se mogle smatrati pouzdanim.

Gospodar i četa njegovih najvernijih sledbenika stigli su na Zemlju u vreme kada gradovi još nisu bili nestali i kada je Luka Diaspar još bila otvorena prema zvezdama. Mora da su prispeli u brodovima raznih vrsta; polipi su se, na primer, nalazili u letelicama ispunjenim morskom vodom koja je bila njihova prirodna sredina. Nije bilo izvesno da li je ovaj pokret dobro primljen na Zemlji; u svakom slučaju, on se nije suočio sa nasilnim otporom i konačno, posle dugog lutanja, našao je poslednje pribežište u šumama i planinama Lisa.

Pri kraju svog dugog života, Gospodareve misli još jednom su se upravile ka postojbini iz koje je izgnan, i on je zatražio od prijatelja da ga iznesu na otvoreno kako bi mogao da posmatra zvezde. Čekao je, dok mu je snaga venula, do vrhunca Sedam Sunaca, a kada mu se kraj približio, obznanio je mnogo stvari koje će nadahnuti čitave biblioteke tumačenja u potonjim vremenima. Neprestano je govorio o 'Velikima', koji su otišli iz ovog sveta prostora i materije, ali i koji će se jednoga dana jamačno vratiti; ostavio je u amanet svojim sledbenicima da ostanu i da ih pozdrave kada dođu. To su mu bile poslednje razumne reči.

Posle toga, više nije bio svestan svoje okoline, ali je pred sam izdisaj izrekao jednu rečenicu, koja se provlačila kroz potonje vekove, zaokupljajući umove svih koji su je čuli: Divno je posmatrati obojene senke na planetama večne svetlosti. Onda je umro.

Posle Gospodareve smrti, mnogi sledbenici su ga izneverili, ali ostali su nastavili njegovo učenje, koje su postepeno razradili kroz stoleća. U početku su verovali da će se Veliki, ma ko oni bili, uskoro vratiti, ali ova nada je kopnila sa protokom vremena. Priča je tu postajala veoma zbrkana, kao da su se istina i predanje nerazmrsivo prepleli. Alvin je imao tek nejasnu sliku o pokolenjima fanatika, koji čekaju da se u nekom nepoznatom trenutku budućnosti zbije jedan veliki događaj čija im je suština potpuno izmicala.

Veliki se nikada nisu vratili. Snaga pokreta lagano je jenjavala kako su je smrt i razočaranje osipali od njegovih zagovornika. Najpre su podlegli kratkovečni ljudski sledbenici, a vrhunska ironija ogledala se u činjenici da je poslednji pristalica učenja jednog proroka-čoveka bilo biće koje se krajnje razlikovalo od ljudi.

Veliki polip ostao je poslednji Gospodarev sledbenik iz jednog jednostavnog razloga. Bio je besmrtan. Milijarde pojedinačnih ćelija iz kojih je njegovo telo bilo sazdano neumitno su umirale, ali pre no što bi se to dogodilo, one bi se samoreprodukovale. U dugim razmacima, čudovište bi se raspršilo u nebrojene zasebne ćelije, koje bi postale samostalne i umnožavale se deobom ukoliko je sredina bila pogodna. U toku te faze polip nije postojao kao samosvetan, razumni entitet, što je Alvina neodoljivo podsetilo na način na koji žitelji Diaspara provode svoje mirujuće milenijume u gradskim Bankama Sećanja.

U dati čas, neka tajanstvena biološka sila ponovo bi sabrala sve razdvojene sastavne delove i polip bi započeo nov ciklus bivstvovanja. Vratila bi mu se svest i on bi se setio svih ranijih života, premda često nesavršeno, budući da su razne nezgode ponekad oštećivale ćelije sa krhkim shemama pamćenja.

Možda nijedan drugi oblik života ne bi mogao ostati tako dugo dosledan jednoj veri, koja je inače bila zaboravljena pre milijardu godina. U izvesnom smislu, veliki polip bio je bespomoćna žrtva svoje biloške prirode. Besmrtnost mu nije dopuštala da se menja, već samo da večno ponavlja isti, nepromenljivi sklop.

U kasnijim vremenima, religija Velikih poistovećena je sa obožavanjem Sedam Sunaca.

Pošto su Veliki uporno odbijali da se pojave, preduzeti su pokušaji da se pošalje signal ka njihovom dalekom prebivalištu. Veoma davno, ovo signaliziranje pretvorilo se u besmislen ritual, koji su sada upražnjavali jedna životinja što je zaboravila kako se uči i jedan robot koji nikada nije umeo da zaboravlja.

Kada je neizmerno stari glas zamro u utihlom vazduhu, Alvin je osetio kako ga preplavljuje plima sažaljenja. Neprilična privrženost, odanost koja se držala svog jalovog puta dok su sunca i planete nastajali i nestajali — nikada ne bi poverovao u tu priču da sve nije video vlastitim očima. Kao nikada ranije, rastužio ga je obim njegovog neznanja. Sićušan deo prošlosti za tren je bio osvetljen, ali sada je sve ponovo prekrila tama.

Istorija Vaseljene sastojala se iz mnoštva ovakvih nepovezanih niti i niko nije mogao reći koja je od njih važna, a koja beznačajna. Fantastično predanje o Gospodaru i Velikima izgledalo je kao jedna od bezbrojnih legendi koje su nekako preživele iz civilizacija Ranih Vremena. Međutim, postojanje ogromnog polipa i robota koji je nemo posmatrao nije dopuštalo Alvinu da celu stvar shvati kao priču satkanu od samoobmane postavljene na temelj ludila.

Upitao se kakva je veza između ova dva entiteta koja su, uprkos tome što su se razlikovala na sve moguće načine, ipak ostala nerazdvojni sadruzi tokom toliko dugo vremena? Nešto mu je govorilo da je robot znatno važniji član simbioze. On je bio Gospodarev poverenik i sigurno zna sve njegove tajne.

Alvin je bacio pogled na zagonetnu mašinu, koja ga je i dalje netremice posmatrala. Zbog čega ne govori? Kakve li se misli motaju njenim složenim i možda iz osnove drugačijim umom? Doduše, ako je bila sazdana da služi Gospodaru, njen um onda nije toliko drugačiji, tako da bi trebalo da odgovara na naređenja ljudi.

Dok je razmišljao o tajnama u koje je nesumnjivo upućena ova uporno nema mašina, Alvin je iskusio tako veliku radoznalost, da se ona na kraju pretvorila u žudnju. Izgledalo je nepošteno da se ovakvo znanje traći i krije od sveta; tu mora da leže čudesa koja po obimu mora da nadmašuju i skladišta Centralnog Kompjutera u Diasparu.

„Zbog čega tvoj robot neće da razgovara sa nama?“ upita on polipa, kada je Hilvar za trenutak ostao bez pitanja. Odgovor koji je dobio gotovo je očekivao.

„Gospodar nije želeo da on razgovara sa bilo kojim drugim glasom izuzev njegovim, a njegov glas je sada zamro.“

„Ali on će poslušati tebe?“

„Da; Gospodar nam je to omogućio. Mi možemo da vidimo kroz njegove oči, ma gde on išao. On bdije nad mašinama koje čuvaju ovo jezero i održavaju čistoću vode. Doduše, prikladnije je nazvati ga našim saradnikom nego slugom.“