Arthur Clarke - Grad i zvezde

Tek kada je povratio dah, mogao je početi da se divi pogledu koji se pružao pod njim, ugledavši najzad izvorište neprestane grmljavine koja je sada ispunjavala vazduh. Tle se strmo obrušavalo nadole sa litice brda — tako strmo, u stvari, da se ubrzo pretvaralo u gotovo okomit greben. Odskačući daleko od pročelja grebena pružala se moćna koprena vode, koja se povijeno sunovraćivala kroz prostor da bi se rasprskavala o stene hiljadu stopa niže. Tu se gubila u svetlucavoj izmaglici kapljica, dok se iz dubine oglašavala ona postojana, potmula grmljavina koja se rastakala u šuplje odjeke s obe strane brda.

Najveći deo vodopada sada se nalazio u senci, ali sunčeva svetlost, koja se slivala preko planina, i dalje je obasjavala donje predele, dodajući završni prisenak čarobnosti celom prizoru. Podrhtavajući u kratkovečnoj lepoti, iz samog korena sunovrata uzdizala se poslednja duga na Zemlji.

Hilvar napravi dugačku kretnju rukom, obujmivši čitavo obzorje.

„Odavde“, reče on, povisivši glas da bi nadjačao grmljavinu vodopada, „možeš sagledati ceo Lis.“

Alvin je imao razloga da mu veruje. Na sever su se pružale nebrojene milje šuma, mestimično prošarane čistinama, poljima i vijugavim tokovima stotina reka. Zapreteno negde u ovoj ogromnoj panorami ležalo je selo Erli, ali nije bilo nikakve svrhe tražiti ga. Alvinu se učinilo da vidi odsev jezera pored koga ga je put doveo do ulaza u Lis, ali je ubrzo shvatio da ga je oko obmanulo. Još dalje na sever, šume i čistine gubile su se u šarenoj prostirci zelenila, izbrazdanoj tu i tamo linijama brda. A iza nje, na samoj granici vidljivosti, planine koje su ograđivale Lis od pustinje pružale su se poput dalekih oblačnih masa.

Pogled je bio nešto drugačiji u pravcu istoka i zapada, dok su na jugu planine izgledale udaljene svega nekoliko milja. Alvin ih je potpuno razgovetno video i postalo mu je jasno da su znatno više od malog vrha na kome je stajao. Od njih ga je razdvajao predeo koji se činio znatno divljijim nego zemlja kroz koju su upravo prošli. Na neki neodredljiv način, izgledao je pust i prazan, kao da Čovek tu nije živeo toliko godina.

Hilvar odgovori na Alvinovo neizrečeno pitanje.

„Nekada je i ovaj deo Lisa bio nastanjen“, reče. „Ne znam zbog čega je napušten, a možda ćemo ga jednog dana ponovo naseliti. Sada tamo žive samo životinje.“

Odista, nigde nije bilo ni traga od ljudskog života: nijedna krčevina ili ukroćeno rečno korito koji bi govorili o Čovekovom prisustvu. Samo se na jednom mestu mogao primetiti znak da je on jednom tu živeo: na udaljenosti od mnogo milja, samotne bele ruševine štrčale su iznad krošnji drveća poput slomljene čeljusti. Svuda unaokolo džungla je ponovo zadobila prevlast.

Sunce je zahodilo za zapadne zidine Lisa. U trenu u kome se gubi dah, daleke planine kao da su buknule zlatnim plamenom; a onda je zemlja nad kojom su bdile utonula u senku i noć je pala.

„Trebalo je da ovo učinimo ranije“, reče Hilvar, praktičan kao i uvek, kada je počeo da istovaruje opremu. „Kroz pet minuta sasvim će se smračiti… a i zahladniće.“

Neobični delovi uređaja počeše da se slažu po travi. Iz tankog tronošca pružala se okomita šipka sa kruškolikim zadebljanjem na gornjem kraju. Hilvar ju je podizao dok mu nije došla u visinu glave, a zatim dade mentalni signal koji Alvin nije mogao da uhvati. U istom času, njihovo malo logorište preplavila je svetlost, a tama je ustupila. Kruška nije zračila samo svetlost već i toplotu, pošto je Alvin osetio blagu, umilnu jaru koja kao da mu je uranjala do samih kostiju.

Noseći tronožac u jednoj ruci, a prtljag u drugoj, Hilvar se počeo spuštati niz obronak, dok je Alvin hitao za njim, nastojeći na svaki način da ne iziđe iz kruga svetlosti. Konačno su se ulogorili u maloj uvali nekoliko stotina metara ispod litice brda, a zatim počeše da stavljaju u pogon ostatak opreme.

Najpre je došla velika polukugla od nekog krutog i gotovo nevidljivog materijala koja ih je potpuno zakrilila, štiteći ih od prohladnog povetarca koji je u međuvremenu počeo da piri uz strmine brda. Izgledalo je da kupolu generiše mala, pravougaona kutija koju je Hilvar stavio na zemlju, da bi potom sasvim zaboravio na nju, čak u toj meri da ju je zatrpao drugim delovima opreme. Možda je ona takođe projektovala udobne, poluprovidne ležajeve na koje se Alvin rado ispružio. Bilo je to prvi put da vidi kao se nameštaj materijalizuje u Lisu, gde mu se činilo da su zgrade užasno prenatrpane stalnim pokućstvom koje je znatno bolje bilo bezbedno odložiti u Banke Sećanja.

Obrok koji je Hilvar proizveo iz jednog od svojih uređaja takođe je predstavljao prvu, čisto sintetičku hranu koju je Alvin okusio od dolaska u Lis. Postojalo je stalno strujanje vazduha, koji se usisavao kroz neki otvor gore na kupoli kako je pretvarač materije zahvatao sirovine i pravio svoje svakodnevno čudo. Sve u svemu, Alvin je bio znatno srećniji sa čisto sintetičkom hranom. Način na koji je ona druga spravljena činilo mu se užasno nehigijenskim, a sa pretvaračem materije bar ste uvek bili načisto šta jedete.

Prionuli su na večernji obed, dok je noć oko njih postajala gušća, a zvezde počele da se pomaljaju. Kada su završili, sa druge strane kruga svetlosti vladala je potpuna tama, na čijoj je ivici Alvin razabrao kretnje nekih mračnih obličja — šumskih stvorenja koja su promolila njuške iz svojih skrovišta. S vremena na vreme, primetio bi odsev kada bi ga blede oči na čas pogledale, ali ma koja da je to bila životinja, ona nije prilazila bliže, tako da je nije mogao prepoznati.

Bilo je veoma mirno i Alvin se osetio neizmerno spokojnim. Kratko vreme proveli su zavaljeni na ležajevima, razgovarajući o onome što su videli, o tajni u koju su obojica bili upleteni, kao i o mnogim vidovima po kojima se njihove dve kulture razlikuju. Hilvara je opčinila čudesnost Vodova Večnosti koji su stavili Diaspar izvan domašaja vremena i Alvin je veoma teško mogao da odgovori na neka njegova pitanja.

„Ono što ne razumem“, reče Hilvar, „jeste kako su tvorici Diaspara mogli biti sigurni da nikada neće doći do nekog kvara u vodovima pamćenja. Kažeš da su podaci koji određuju grad i sve njegove žitelje uskladišteni kao sheme električnih naboja u kristalu. Dobro, kristali će zauvek trajati, ali šta je sa svim onim vodovima koji su povezani sa njima? Da li im se ikada dogodilo bilo kakav kvar?“

„Postavio sam Kedronu isto pitanje i on mi je kazao da su Banke Sećanja utrostručene.

Svaka od njih u stanju je da održava grad, a ako bi u njoj došlo do nekakve greške, ostale dve bi je automatski ispravile. Jedino ako se dogodi isti kvar u isto vreme u dve banke, proistekla bi ozbiljna šteta, ali izgledi za tako nešto beskrajno su mali.“

„A kako se održava odnos između shema uskladištenih u jedinicama pamćenja i trenutnog ustrojstva grada? Između plana po sebi i stvari koje on opisuje?“

Alvin nije bio osobito upućen u ove probleme. Znao je da se odgovor odnosi na tehnologiju koja je povezana sa manipulisanjem samog prostora, ali kako se jedan atom može čvrsto fiksirati u položaj određen podacima uskladištenim na nekom drugom mestu, to on naprosto nije umeo da objasni.

U iznenadnom nadahnuću, on pokaza na neviljivu kupolu koja ih je štitila od noći.

„Kaži mi kako je ovaj krov iznad nas stvorila ta kutija na kojoj sediš“, upita on, „pa ću ti objasniti na kom principu rade Vodovi Večnosti.“

Hilvar se nasmeja.

„Mislim da je poređenje pošteno. Moraćeš da pitaš nekog od naših stručnjaka za teoriju polja. Ja ti to svakako ne umem reći.“

Alvina je ovaj odgovor nagnao na razmišljanje. U Lisu je, dakle, i dalje bilo ljudi koji su se razumeli u rad mašina; tako nešto nije se moglo reći za Diaspar.