Arthur Clarke - Grad i zvezde

Na nevolju po ovaj plan, on nije bio u stanju da prikrije osećanja kada ga je Alistra srela prilikom povratka na površinu. Ona je razabrala nesumnjiv izraz straha u njegovim očima i odmah ga je protumačila kao znak da se Alvin nalazi u opasnosti. Sva Kedronova razuveravanja pokazala su se uzaludnim i ona se sve više ljutila na njega dok su se zajedno vraćali kroz park. Alistra je u prvi mah htela da ostane kod Groba i da sačeka da se Alvin vrati na isto tako tajanstven način na koji je i iščezao. Kedronu je pošlo za rukom da je ubedi kako bi to bilo samo traćenje vremena i laknulo mu je kada je ona pošla za njim ka gradu. Moglo se dogoditi da se Alvin iznenada vrati, a on nije želeo da bilo ko drugi otkrije tajnu Jarlana Zeja.

U času kada su stigli u grad Kedronu je postalo jasno da je njegova taktika izvrdavanja potpuno zakazala i da mu je situacija ozbiljno izmicala iz ruku. Prvi put u životu on se našao u nedoumici i nije bio u stanju da se uhvati ukoštac sa problemima koji su iskrsli. Nagao i nerazuman strah zamenila je dublja i sve prožimajuća zebnja. Sve do sada, Kedron je malo razmišljao o posledicama svog delanja. Njegovi vlastiti interesi i blaga, premda iskrena naklonost prema Alvinu, predstavljali su dovoljne pobude za ono što je činio. Iako je pružao ohrabrenje i pomoć Alvinu, nije verovao da se ovako nešto odista može dogoditi.

Bez obzira na razliku u godinama i iskustvu između njih, Alvinova volja bila je oduvek snažnija od njegove. Sada je bilo kasno da preduzme nešto u vezi s tim; Kedron je počeo da naslućuje da ga zbivanja nose ka vrhuncu koji je ležao sasvim izvan njegovog upliva.

U tom pogledu bilo je pomalo nepošteno što ga je Alistra očigledno smatrala Alvinovim zlim duhom, pokazujući sklonost da ga okrivljuje za sve što se dogodilo. Alistra nije bila odista osvetoljubiva, ali sada je bila ljuta, a dobar deo te ljutnje padao je na Kedrona. Ako ga koraci koje bude preduzela dovedu u nepriliku, ona će biti poslednja osoba kojoj će to biti žao.

Među njima je vladala mukla tišina kada su stigli do velikog kružnog puta koji je obujmljivao park. Kedron je posmatrao kako Alistra nestaje u daljini i sa zebnjom se upitao kakve li planove sada kuje.

Sada je postojala samo jedna stvar u koju je mogao biti siguran. Za dobar deo vremena koje je dolazilo neće biti opterećen dosadom.

Alistra je delala brzo i mudro. Preskočila je Eristona i Etaniju; Alvinovi roditelji predstavljali su prijatene bezlične jedinke prema kojima je ona osećala izvesnu naklonost, ali ne i poštovanje. S njima bi se samo izgubilo vreme u beskorisnom raspravljanju i oni bi na kraju učinili isto ono što je Alistra preduzimala sada.

Jeserak je saslušao devojčinu priču, ne ispoljivši pri tom nikakva osećanja. Ukoliko je i bio uznemiren ili iznenađen, to je valjano prikrivao — čak toliko valjano, da je to pomalo razočaralo Alistru. Njoj je izgledalo da se nikada ranije nije dogodilo ništa tako izuzetno i važno i Jeserakovo trezveno ponašanje prilično ju je rasrdilo. Kada je završila, postavio joj je nekoliko pitanja, a zatim joj stavio do znanja, ne rekašvi, međutim, otvoreno, da smatra da je verovatno pogrešila. Kakvih je bilo razloga da se pretpostavi da je Alvin stvarno otišao iz grada? Možda je posredi bila varka čija je ona bila žrtva. Činjenica da su u celu stvar bili upleteni i Kedronovi prsti samo je išla tome u prilog. Alvin joj se po svoj prilici smejao ovog časa, krijući se negde u Diasparu.

Jedini povoljan odgovor koji je dobila od Jeseraka bilo je obećanje da će ispitati ceo slučaj i javiti joj se kroz jedan dan. U međuvremenu, ona ne treba mnogo da bude zabrinuta i biće najbolje da nikom drugom ne priča o ovoj stvari. Nije bilo nikakve svrhe podizati uzbunu oko jednog događaja koji će se verovatno razjasniti za nekoliko časova.

Alistra je napustila Jeseraka sa osećajem izvesne osujećnosti. Sva je prilika da bi bila znatno zadovoljnija da je imala prilike da ga vidi odmah posle svog odlaska.

Jeserak je poznavao neke ljude iz Veća; i sam je bio član ovog tela tokom svog dugog života i lako mu se moglo dogoditi da to postane opet ukoliko mu sreća okrene leđa. Pozvao je trojicu najuticajnijih prijatelja i oprezno ih zainteresovao za ceo slučaj. Kao Alvinov staratelj, bio je sasvim svestan svog delikatnog položaja, tako da je preduzeo sve da bi se zaštitio. Za sada je najbolje da što manje ljudi bude upućeno u celu stvar. Odmah su se složili da se najpre mora stupiti u vezu sa Kedronom da bi se od njega zatražila izvesna razjašnjenja.

Lakrdijaš je, međutim, to predvideo i nestao je kao da je u zemlju propao.

Ukoliko su i postojale neke dvosmislenosti oko Alvinovog položaja, njegovi domaćini bili su odveć pažljivi da ga ne podsećaju na njih. Uživao je slobodu da ide gde mu se prohte po Erliju, malom selu kojim je vladala Seranis — premda je ovaj izraz bio odveć strog da stvarno opiše njenu ulogu. Alvinu se na mahove činilo da je ona dobroćudni diktator, ali bilo je i trenutaka kada mu je izgledalo da uopšte ne raspolaže nikakvom moći. Do sada mu uopšte nije pošlo za rukom da dokuči društveno ustrojstvo Lisa, zbog toga što je ono bilo ili suviše jednostavno, ili tako složeno da mu je njegova razgranatost sasvim izmicala. Jedino što je zasigurno utvrdio bilo je da je Lis podeljen na mnogobrojna sela, čiji je Erli bio tipičan primer. U izvesnom smislu, međutim, nije moglo biti reči o tipičnim primerima, pošto se Alvin uverio da svako selo nastoji da se što je moguće više razlikuje od svojih suseda. Sve ga je to veoma zbunjivalo.

Iako je bio sasvim mali i okupljao jedva hiljadu žitelja, Erli je obilovao iznenađenjima.

Teško da je postojao ma i jedan jedini vid života koji se nije razlikovao od svog parnjaka u Diasparu. Ova podvajanja pružala su se i do tako temeljnih stvari kao što je govor. Samo su se deca koristila glasovima prilikom normalnog saobraćanja; odrasli teško da bi uopšte progovorili i posle izvesnog vremena. Alvinu je postalo jasno da to čine isključivo iz ljubaznosti prema njemu. Bilo je to neobično, osujećujeće iskustvo obresti se usred velike mreže bešumnih i nedokučivih reči, ali Alvin se ubrzo navikao. Činilo se iznenađujućim što je govorni jezik uopšte opstao, budući da se više nije nalazio ni u kakvoj upotrebi, ali Alvin je tek kasnije ustanovio da su stanovnici Lisa veliki poklonici pevanja, odnosno svih oblika muzike. Bez ovog podstreka, sva je prilika da bi oni odavno postali potpuno nemi.

Stalno su bili zauzeti nečim, zaokupljeni zadacima ili problemima koji su Alvinu obično izgledali nepojmljivi. Kada mu je ipak polazilo za rukom da shvati šta rade, predmet njihovog zanimanja činio mu se sasvim nepotrebnim. Najveći deo prehrambenih proizvoda, na primer, rastao je na zemlji, a nije bivao sintetizovan u saglasnosti sa shemama izrađenim u dubokoj prošlosti. Kada je Alvin izrazio svoje čuđenje, strpljivo mu je objašnjeno da žitelji Lisa uživaju da gledaju kako stvari rastu, da vrše složene genetičke eksperimente, kao i da pronalaze sve tananije ukuse i slasti. Erli je bio čuven po svom voću, ali kada je Alvin kušao nekoliko izabranih uzoraka, oni mu se nisu učinili nimalo boljim od voća koje je mogao stvoriti u Diasparu samo pokretom malog prsta.

U prvi mah se upitao da li su stanovnici Lisa zaboravili, odnosno da li su ikada posedovali sile i mašine koje je on držao sasvim običnim i na kojima se temeljio sam život u Diasparu.

Ubrzo je ustanovio da to nije tako. Oruđe i znanje su postojali, ali su se koristili samo kada je to bilo od suštinskog značaja. Najuočljiviji primer bio je vezan za prevozni sistem, ako se on uopšte mogao udostojati tim imenom. Ljudi su kratke udaljenosti prevaljivali pešice, uživajući u tome. Ukoliko im se, pak, žurilo, ili su morali da prebace manje terete, koristili su životinje koje su očevidno bile uvežbane za ovu svrhu. Tovarnu marvu predstavljala su niska, šestonoga stvorenja, veoma poslušna i snažna, ali skromne inteligencije. Trkaće životinje bile su sasvim različite pasmine; normalno su išle na četiri noge, koristeći svoje veoma mišićave stražnje udove samo kada su stvarno brzo jurile. Mogle su uzduž da prevale čitav Lis za ciglih nekoliko časova, dok bi putnici jahali na istaknutom sedištu koje je kaiševima bilo sapeto oko životinjinog boka. Ništa na svetu ne bi moglo nagnati Alvina da preduzme tako riskantno jahanje, mada je ono predstavljalo veoma omiljen sport kod mlađeg sveta. Njihovi čistokrvni paripi predstavljali su aristokratiju životinjskog carstva i bili su sasvim svesni toga. Alvinu je često dopiralo do uha hvalisavo ćaskanje, vođeno prilično bogatim rečnikom, o prošlim i budućim pobedama. Kada je pokušao da im se približi i da se uključi u njihov razgovor, oni su se pretvarali da ga ne razumeju, a ukoliko bi on navaljivao, odjahali bi od njega povređenog dostojanstva.