Arthur Clarke - Grad i zvezde

Bez ikakvog predznaka, izbio je na jezero. Šuma sa desne strane naglo se okončala i pred očima mu je puklo veliko prostranstvo vode, prošarano malim ostrvima. Nikada ranije u životu Alvin nije video toliku vodu; u poređenju sa njom, najveći bazeni u Diasparu predstavljali su tek obične barice. Lagano se spustio do ruba jezera i zahvatio u šake malo tople vode, pustivši da mu procuri kroz prste.

Velika srebrna riba, koja je plivala svojim putem kroz podvodno šiblje, bila je prvo neljudsko biće koje je Alvin ikada video. Trebalo je da mu izgleda krajnje neobična, pa ipak njen oblik zagolicao mu je um nekom čudnom bliskošću. Ponirući kroz bledozelenu prazninu, sa perajima koja su se blago povijala pri svakoj kretnji, ostavljala je utisak suštog otelovljenja snage i brzine. Na njoj su se, isklesane u živom mesu, odražavale vitke linije velikih brodova koji su nekada gospodarili nebom Zemlje. Evolucija i nauka došle su do istog rešenja; ali delo Prirode bilo je dugovečnije.

Alvin se najzad otrgao začaranosti jezera i produžio krivudavim putem. Šuma se ponovo zaklopila oko njega, ali samo za kratko. Staza se iznenada završavala na velikoj čistini, pola milje širokoj i dvostruko dugačkoj — i Alvin u trenu shvati zašto ranije nije video ni traga od čoveka.

Na čistini se nalazilo mnoštvo niskih, dvospratnih zgrada, obojenih blagim prelivima koji su odmarali oko čak i pri punom sjaju sunca. Gradnja je uglavnom bila laka i jednostavna, ali postojali su i primeri složenijih arhitektonskih zahvata koji su sadržali izžlebljene stubove i ljupko ukrašene kamene delove. Na ovim zgradama, čija je starost izgledala ogromna, mogao se primetiti i simbol jednog neizmerno drevnog stila: šiljati stubovi.

Dok je lagano koračao prema selu, Alvin se još naprezao da se saživi sa novom okolinom.

Ovde mu ništa nije bilo poznato; čak se i vazduh promenio, vrveći ustreptalim, nepoznatim životom. Visoki, zlatokosi ljudi, koji su se kretali među zgradama sa tako nehajnom ljupkošću, očigledno su poticali sa drugačijeg stabla od žitelja Diaspara.

Nisu uopšte obratili pažnju na Alvina, što je bilo čudno, pošto mu se odeća potpuno razlikovala od njihove. Pošto se temperatura nije nikada menjala u Diasparu, odevni predmeti bili su čisto ukrasnog karaktera i često izuzetno doterani. Ovde su, međutim, bili prevashodno funkcionalni, predviđeni da služe određenoj svrsi, a ne da zadovoljavaju čulo vida; uglavnom su se sastojali iz jednog haljetka obavijenog oko tela.

Tek kada je Alvin duboko zašao u selo, stanovnici Lisa počeli su da reaguju na njegovo prisustvo, ali i onda na prilično neočekivan način. Grupa od pet ljudi izašla je iz jedne od kuća i hotimice se uputila ka njemu — gotovo kao da je očekivala njegov dolazak. Alvin je osetio iznenadno vrtoglavo uzbuđenje i krv mu je brže prostrujala žilama. Na um mu padoše svi sudbinski susreti do kojih mora da je dolazilo između ljudi i drugih rasa na dalekim svetovima. Oni koji su mu sada išli u susret pripadali su njegovoj vlastitoj vrsti — ali u kojoj meri su postali različitim tokom eona što su ležali između njih u Diaspara?

Poslanstvo se zaustavilo nekoliko koraka ispred Alvina. Predvodnik se osmehnuo, pruživši ruku u drevnoj kretnji prijateljstva.

„Pomislili smo da će biti najbolje ako te dočekamo ovde“, reče on. „Naše obitavalište veoma se razlikuje od Diaspara, tako da šetnja od terminala pruža posetiocima priliku da se aklimatizuju.“

Alvin prihvati pruženu ruku, ali je u prvi mah bio odveć iznenađen da bi odgovorio. Sada mu je postalo jasno zašto su ga svi ostali meštani potpuno prenebregavali.

„Znali ste da dolazim?“ reče on otegnuto.

„Naravno. Mi uvek znamo kada se vozilo stavi u pokret. Reci mi, kako si pronašao put?

Prošlo je mnogo vremena od poslednje posete, tako da smo se pobojali da je tajna izgubljena.“

Jedan od pratilaca prekinu govornika.

„Biće bolje ako obuzdamo radoznalost, Gerane. Seranis čeka.“

Imenu 'Seranis' prethodila je jedna reč koju Alvin nije razumeo; pretpostavio je da je posredi neka vrsta titule. Nije imao nikakvih poteškoća u shvatanju sagovornika, i to mu uopšte nije izgledalo iznenađujuće. Diaspar i Lis delili su isto lingvističko nasleđe, a drevni pronalazak snimanja zvuka odavno je okamenio jezik u neokrnjivu gromadu.

Geran slegnu ramenima sa podrugljivom rezigniranošću. „Vrlo dobro“, osmehnu se.

„Seranis ne uživa mnogo povlastica; zato je neću lišiti ove.“

Dok su zalazili dublje u selo, Alvin je proučavao ljude oko sebe. Izgledalil su prijatni i inteligentni, ali ove vrline je on podrazumevao kao normalne u toku čitavog života; pokušavao je da ustanovi po čemu se oni razlikuju od sličnih grupa u Diasparu. Različitosti su svakako postojale, ali bilo ih je teško odrediti. Žitelji Lisa bili su nešto viši od Alvina, a dvojica među njima ispoljavala su nepogrešive znake fizičkog starenja. Koža im je imala smeđu boju, a svakim pokretom zračili su snagu i uživanje, što je Alvinu izgledalo osvežavajuće, ali u isto vreme i pomalo zbunjujuće. Osmehivao se, setivši se Kedronovog proročanstva da će, ako ikada stigne do Lisa, ustanoviti da je on potpuno istovetan Diasparu.

Meštani sela sada su sa prostodušnom radoznalošću posmatrali kako Alvin sledi svoje vodiče; više nije izgledalo da ga prihvataju kao normalni deo svog sveta. Iznenada, sa drveća na desnoj strani razlegli su se vrištavi, prodorni uzvici i skupina malih, uzmuvanih bića pohrlila je iz šume, tiskajući se oko Alvina. On zastade krajnje preneražen, ne mogavši da veruje vlastitim očima. Pred njim se nalazilo nešto što je odavno iščezlo iz njegovog sveta i moglo se naći još samo u carstvu mita. Život je nekada počinjao na ovaj način; ta bučna, opčinjavajuća bića bila su ljudska deca.

Alvin ih je posmatrao sa zapanjenom nevericom — i sa još jednim osećanjem koje mu je zaigralo u srcu, mada on još nije bio u stanju da ga razazna. Ništa drugo nije mu tako jasno moglo predočiti jaz koji ga je delio od poznatog sveta. Diaspar je platio, i to u punoj meri, cenu besmrtnosti.

Društvo se zaustavilo pred najvećom kućom koju je Alvin do tada video. Stajala je u središtu sela, a na jarbolu sa njenog malog kružnog tornja na povetarcu se viorila zelena zastava.

Svi izuzev Gerana ostali su napolju kada je on ušao u zgradu. Unutra je bilo tiho i sveže; svetlost sunca prolazila je kroz mlečne zidove, obasjavajući sve blagim, spokojnim sjajem.

Pod je bio gladak i elastičan, uređen lepim mozaikom. Po zidovima, neki umetnik velikih sposobnosti i snage naslikao je niz šumskih prizora. Uz ove slike bilo je i nekih fresaka, koje, međutim, ništa nisu govorile Alvinu, premda su izgledale privlačno i bile prijatne za gledanje.

U jednom zidu nalazio se ugrađen pravougaoni ekran ispunjen pokretnim lavirintom boja — po svoj prilici fizifonski prijemnik, mada prilično malih razmera.

Zajedno su se uspeli kratkim, kružnim stepeništem koje ih je odvelo na ravni kroz zgrade.

S ovog mesta moglo se videti čitavo selo, i Alvin je primetio da se ono sastoji od stotinak zgrada. U daljini stabla su se razmicala, obujmljujući prostrane livade po kojima su pasle životinje više različitih vrsta; većina ih je bila četvoronožna, ali neke su imale po jedan ili čak dva para udova više.

Seranis ga je čekala u senci tornja; videvši je, Alvin se upitao koliko je stara; njena duga, zlatna kosa bila je prošarana sedim vlasima, za koje je shvatio da predstavljaju znamenje vremešnosti. Prisustvo dece, sa svim posledicama koje su odatle proisticale, veoma ga je zbunilo. Tamo gde ima rađanja, mora da bude i umiranja, a životni vek u Lisu sigurno se veoma razlikovao od onoga u Diasparu. Nije mogao proceniti da li je Seranis pedeset, pet stotina ili pet hiljada godina, ali gledajući je u oči naslućivao je mudrost i dubinu iskustva koje je ponekad osećao kada je bio sa Jeserakom.