Arthur Clarke - Grad i zvezde

Ali ovo raspoloženje ga je polako minulo; tmurni oblaci razišli su mu se sa svesti. Počeo je da obraća pažnju na ono što ga je okruživalo i dao se u ispitivanje neverovatno starog vozila u kome je putovao. Alvinu se nije učinilo osobito neobičnim i čudnim to što je ovaj podzemni transportni sistem još bio u stanju da savršeno radi, posle toliko proteklih eona. Nije se nalazio uskladišten u vodovima večnosti gradskih monitora, ali mora da su na nekom drugom mestu bili slični vodovi koji su ga čuvali od promene i propadanja.

A onda je prvi put primetio tablu sa pokazateljima koja je činila deo naspramnog zida. Na njoj se nalazila kratka, ali umirujuća poruka.

LIS

35 MINUTA

Upravo dok je posmatrao, brojka se promenila u '34'. Ovo nije bio osobito koristan podatak, jer kako nije imao predstavu o brzini kretanja mašine, on mu ništa nije mogao reći o dužini putovanja. Zidovi tunela predstavljali su neprekidan snop sivila, a jedini osećaj kretanja poticao je od veoma slabih vibracija koje on uopšte ne bi primetio da ih hotimice nije potražio.

Od Diaspara ga je sada sigurno delilo mnogo milja, a iznad mora da se pružala pustinja sa svojim nepostojanim peščanim dinama. Možda je upravo u ovom trenutku jurio ispod izlomljenih brda koje je tako često posmatrao iz Loranove Kule.

Misli mu tada pohrliše ka Lisu, kao da je goreo od nestrpljenja da tamo stigne pre vlastitog tela. Kakav li je to samo grad? Ma koliko se trudio da ga predoči sebi, na um mu je padala samo umanjena verzija Diaspara. Upitao se da li uopšte još postoji, ali odmah je odagnao sve sumnje, pošto ga u suprotnom ova mašina ne bi tako brzo vozila kroz Zemljinu utrobu.

Najednom je osetio uočljivu promenu vibriranja koje je dopiralo odozgo. Vozilo je usporavalo — to je bilo sasvim izvesno. Vreme je sigurno promicalo znatno brže nego što se njemu činilo; pomalo iznenađen, Alvin pogleda na pokazatelj.

LIS

23 MINUTA

Zbunjen i pomalo zabrinut, on pribi lice uz bok mašine. Zbog brzine, zidovi tunela i dalje su se rastakali u bezoblično sivilo, ali sada je već s vremena na vreme uspevao da u magnovenju razabere neke znakove koji bi iščezavali isto tako munjevito kao što su se i pojavljivali. Prilikom svakog narednog promicanja izgledalo je da se zadržavaju nešto malo duže u njegovom vidnom polju.

A tada, bez ikakvog upozorenja, zidovi tunela se razmakoše sa obe strane. Mašina je prolazila, i dalje veoma velikom brzinom, kroz nekakav ogroman prazan prostor, znatno obuhvatniji čak i od hale sa pokretnim putevima.

Gledajući začuđeno kroz providne zidove, Alvin je pod sobom uočio prepletenu mrežu šina koje su se ukrštale i presecale da bi na kraju nestajale u lavirintu tunela sa obe strane.

Plima plavičaste svetlosti slivala se sa lučne kupole tavanice; spram ovog sjaja on je uspeo da razabere samo obrise velikih mašina. Svetlost je bila tako blistava da su od nje oči bolele, i Alvin je shvatio da ovo mesto nije bilo predviđeno za čoveka. Trenutak kasnije, njegovo vozilo projurilo je pored niza cilindara koji su nepomično stajali iznad svojih tračnica. Bili su znatno veći od ovoga u kome je on putovao, što je Alvinu stavilo do znanja da su se koristili za prevoz tereta. Oko njega bili su grupisani mnogi međusobno povezani mehanizmi, utihli i nepomični, čija mu je svrha ostala nedokučiva.

Gotovo isto tako brzo kao što se i pojavila, ogromna i samotna hala nestala je iza njega.

Prolaz kroz nju izazvao je u Alvinovom umu osećaj strahopoštovanja; po prvi put stvarno mu je postalo jasno značenje one velike zatamnjene karte ispod Diaspara. Svet je znatno više obilovao čudesima nego što je on i u snu pomišljao.

Alvin ponovo baci pogled na pokazatelj. Ništa se nije promenilo; bilo je, dakle, potrebno manje od jednog minuta da prohuji kroz veliku halu. Mašina je ponovo povećavala brzinu; iako gotovo da nije postojao osećaj kretanja, zidovi tunela promicali su tako munjevito sa obe strane da on uopšte nije mogao odrediti kojom brzinom ide.

Izgledalo je da je protekla čitava večnost pre no što je ponovo došlo do jedva primetne promene vibriranja. Sada je na pokazatelju stajao novi znak:

LIS

1 MINUT

Bio je to najduži minut u dotadašnjem Alvinovom životu. Mašina se kretala sve sporije i sporije; više nije bilo posredi samo smanjenje brzine. Na redu je bilo konačno zaustavljanje.

Glatko i bešumno, drugi cilindar skliznuo je iz tunela i jednu halu koja je izgledala istovetna onoj ispod Diaspara. Za trenutak, Alvin je bio odveć uzbuđen da bi bilo šta jasno razabrao; vrata su već stajala otvorena prilično dugo, pre no što je on shvatio da može izići iz vozila. Dok je žurio iz mašine, bacio je poslednji pogled na pokazivač. Tekst je sada bio promenjen, a nova poruka ulivala je bezgranično spokojstvo:

DIASPAR

35 MINUTA

Kada je počeo da traga za izlazom iz hale, Alvinu je po prvi put palo na pamet da se možda nalazi u civilizaciji koja je drugačija od njegove. Put do površine očigledno je vodio kroz niski, široki tunel koji je počinjao na jednom kraju hale — uspinjući se nagore prostranim stepeništem. Tako nešto bilo je izuzetno retko u Diasparu; arhitekte grada predvidele su rampe ili strme hodnike kad god bi se javila promena nivoa. Bilo je to nasleđe iz vremena kada se većina robota kretala na tačkovima, tako da su im stepenice predstavljale nepremostivu prepreku.

Stepenište je bilo sasvim kratko i završavalo se vratima koja su se automatski otvorila kada im se Alvin približio. Obreo se u maloj prostoriji sličnoj onoj u koju se spustio niz cev pod Grobom Jarlana Zeja i nije se iznenadio kada su se nekoliko minuta kasnije vrata ponovo otvorila, otkrivši mu zasveden hodnik koji se lagano uspinjao ka pokrivenom ulazu čije su konture uokviravale polukrug neba. Nije postojao osećaj kretanja, ali Alvin je znao da je podignut mnogo stotina stopa. Požurio je usponom ka sunčanom otvoru, zaboravivši na sav strah u žudnji da vidi ono što je ležalo pred njim.

Stajao je pri vrhu niskog brda i za trenutak mu se učinilo da se ponovo nalazi u središnjem parku Diaspara. Međutim, da je ovo stvarno park, bio bi odveć ogroman da bi ga njegov um obuhvatio. Nije bilo ni traga od grada koji je očekivao da ugleda. Dokle god mu je pogled sezao, nije bilo ničeg drugog izuzev šume i travom obraslih ravnica.

A onda, Alvin podiže oči ka obzorju; iznad krošnji drveća, idući zdesna ulevo u velikom luku koji je okruživao svet, pružala se linija stena spram koje su i najmoćniji džinovi Diaspara izgledali patuljasto. Nalazila se na veoma velikoj udaljenosti, zbog koje su sve pojedinosti izgledale zamućene, ali postojalo je nešto u vezi sa njenim obrisima što je zbunilo Alvina.

Kada mu se pogled konačno prilagodio razmerama ovog kolosalnog predela, namah mu je postalo jasno da taj daleki zid nije podigao čovek.

Vreme nije osvojilo sve; Zemlja je još posedovala planine na koje je mogla biti ponosna.

Alvin je dugo ostao na ulazu u tunel, polako se navikavajući na neobičan svet u kome se obreo. Gotovo ga je ošamutilo saznanje o njegovoj veličini i prostranosti; prsten maglovitih planina lako je mogao obujmiti desetak gradova velikih kao Diaspar. Ma koliko, međutim, da se upirao, Alvin nije uspeo da primeti nikakav trag ljudskog života. Doduše, put koji je vodio niz obronak brda izgledao je dobro očuvan; ništa mu bolje nije palo na pamet do da krene njime.

U podnožju brda put se gubio među velikim stablima koja su gotovo zaklanjala sunce.

Kada je Alvin zakoračio u njihovu senku, dočekala ga je čudna mešavina mirisa i zvukova.

Šuštanje vetra kroz lišće poznavao je od ranije, ali ono se preplitalo sa hiljadama nerazgovetnih šumova, koje on nije umeo ničemu da pripiše. Zapahnuli su ga neobični mirisi, mirisi koji su iščileli čak i iz sećanja njegove rase. Toplina, bujnost mirisa i boja i nevidljivo prisustvo miliona živih bića zaneli su ga gotovo fizičkom žestinom.