Arthur Clarke - Grad i zvezde

Nisu mogli biti sigurni da li će mehanizam još reagovati na tanušni impuls. Kada su stigli do Groba, bio im je potreban samo trenutak da, u mnoštvu ostalih ploča kojima je pod bio prekriven, pronađu onu na koju je stajao uprt pogled Jarlana Zeja. Samo se u prvi mah činilo da statua gleda napolje, prema gradu; ukoliko bi se stalo neposredno ispred nje. Iako se moglo primetiti da joj je pogled oboren i da je varavi smešak upravljen ka jednoj tački na samom ulazu u Grob. Kada su najzad ogonetnuli tu tajnu, sve sumnje su se ubrzo raspršile. Alvin je zakoračio na obližnju ploču i ustanovio da Jarlan Zej više ne gleda u njegovom pravcu.

Pridružio se Kedronu i mentalno ponovio reči koje je Lakrdijaš glasno izgovorio: 'Diaspar nije uvek bio ovakav'. Istog časa, kao da uopšte nije postojalo mnogo miliona godina koje je proteklo od kada je poslednji put korišćen, strpljivi mehanizam je proradio. Velika kamena ploča na kojoj su stajali počela je da ih lagano spušta u dubinu.

Iznad njih, kvadrat plavetnila ubrzo je prestao da postoji. Tunel više nije bio otvoren; nije postojala opasnost da bi neko slučajno mogao nabasati na njega. Alvin se u magnovenju upitao da li se to u međuvremenu na neki način materijalizovala druga ploča koja je zamenila postolje na kome su on i Kedron upravo stajali, ali je odmah odbacio tu pomisao. Prvobitna ploča verovatno je i dalje stajala kod groba; sva je prilika da ova na kojoj se sada nalaze postoji samo infinitezimalni delić sekunde, stalno se obnavljajući na sve većim i većim dubinama zemlje, kako bi stvorila privid neprestanog kretanja naniže.

Ni Alvin ni Kedron nisu prozborili ni reči dok su zidovi bešumno promicali pored njih.

Lakrdijaš je još jednom došao u sukob sa vlastitom savešću, upitavši se nije li ovoga puta stvarno prekardašio. Nije imao nikakvu predstavu o tome kuda bi ih ovaj put mogao odvesti ako je uopšte nekuda vodio. Po prvi put u svom životu, počeo je da dokučuje pravo značenje straha.

Alvin se, međutim, nije bojao; bio je odveć uzbuđen. Isto osećanje iskusio je u Loranovoj Kuli, kada je pogledao napolje, preko neobesvećene pustinje, i video zvezde kako osvajaju noćno nebo. Tada jedva da je privirio u nepoznato; sada mu je najzad išao u susret.

Zidovi su prestali da protiču mimo njih. Tračak svetlosti pojavio se sa jedne strane prostorije koja se volšebno kretala, postajući sve sjajniji i sjajniji, da bi se iznenada pretvorio u vrata. Prošli su kroz njih, prevalili nekoliko koraka kroz kratki hodnik — i obreli se u velikoj, kružnoj hali čiji su se zidovi spajali u blagoj zakrivljenosti tri stotine stopa iznad njihovih glava.

Stub kroz čiju su se unutrašnjost spustili izgledao je odveć tanušan da bi izdržao milione tona stena nad sobom; u stvari, činilo se da on uopšte nije sastavni deo ovog prostora, već da je tu naknadno dograđen. Prateći Alvinov pogled, Kedron je došao do istog zaključka.

„Ovaj stub je podignut“, reče on, govoreći pomalo grozničavo, kao da je po svaku cenu hteo nešto da kaže, „samo zbog cevi kroz koju smo došli. On sigurno ne bi mogao podneti opterećenje prometa koji se odvijao ovuda kada je Diaspar još bio otvoren ka svetu. Saobraćaj mora da je tekao kroz one tunele tamo; pretpostavljam da ih prepoznajem?“

Alvin pogleda prema zidovima hale, udaljenim više od sto metara. U njima se, na pravilnim razmacima, nalazilo dvanaest tunela, koji su se zračno pružali u svim pravcima, baš kao i pokretne trake u Diasparu. Primetio je da se blago uspinju nagore i razabrao je poznatu sivu površinu pokretnih traka. Bili su to samo prekinuti ogranci velikih puteva; neobičan materijal koji im je nadahnjivao život nalazio se sada u nepomičnoj okamenjenosti. Kada je grad sazdan, centralni deo sistema pokretnih straka bio je isključen, ali ne i uništen.

Alvin krenu ka najbližem tunelu. Prevalio je samo nekoliko koraka kada je shvatio da se nešto događa sa podom pod njegovim stopalima. Postajao je providan. Još nekoliko metara, i izgledalo je kao da se nalazi usred vazduha, bez ikakvog vidljivog oslonca. Zaustavio se i zagledao u prazninu pod sobom.

„Kedrone?“ uzviknu. „Hodi da vidiš ovo!“

Lakrdijaš mu se pridružio i obojica počeše da gledaju u čudesa koja su im stajala pod nogama. Jedva vidljiva, na neodređenoj dubini, ležala je ogromna karta — velika mreža linija koje su se sabirale u jednu tačku ispod središnje cevi. Za trenutak su je posmatrali u tišini, a onda Kedron reče tiho: „Shvataš li šta je ovo?“

„Mislim da shvatam“, uzvrati Alvin. „To je karta celokupnog transportnog sistema, a oni kružići su sigurno drugi gradovi na Zemlji. Vidim pored njih nazive, ali su odveć sitni da bih ih pročitao.“

„Mora da je ovde nekakda postojalo nekakvo unutrašnje osvetljenje“, reče Kedron odsutno. Išao je tragom linija pod svojim nogama, prateći ih pogledom u pravcu zidova hale.

„Tako sam i mislio!“ uzviknu iznenada. „Vidiš li kako sve ove zračne linije vode ka malim tunelima?“

Alvin je primetio da se pored velikih lukova pokretnih puteva nalaze nebrojeni manji tuneli koji vode izvan hale. Umesto da idu nagore, oni su se spuštali nadole.

Kedron nastavi, ne čekajući na odgovor.

„Teško se može zamisliti jednostavniji sistem. Ljudi bi se spustili pokretnim putevima, izabrali mesto koje žele da posete, a zatim bi sledili odgovarajuću liniju na karti.

„Šta se onda događalo sa njima?“ upita Alvin. Kedron je ćutao, pokušavajući da pogledom dokuči tajnu tunela koji su vodili nadole. Bilo ih je između trideset i četrdeset i svi su izgledali istovetni, ličivši međusobno kao jaje jajetu. Mogli su se razlikovati jedino na osnovu naziva na karti, ali ti nazivi sada više nisu bili razumljivi.

Alvin se odvojio i dao u obilaženje središnjeg stuba. A onda do Kedrona dopre njegov glas, pomalo prigušen i nadjačan odjecima koji su se vraćali sa zidova hale.

„Šta je?“ upita Kedron, nevoljan da promeni položaj, pošto mu je gotovo pošlo za rukom da razabere jednu teško čitljivu grupu slova. Ali Alvinov glas nije trpeo odlaganje, i tako on ustade i pridruži mu se.

Daleko ispod nalazila se druga polovina velike karte, čija se tanana mreža zračno širila ka tačkama kompasa. Ovoga puta, međutim, nisu svi natpisi bili odveć tamni da se ne bi mogli razabrati; jedna linija — ali samo ona — bila je sjajno osvetljena. Izgledalo je kao da se ne nalazi ni u kakvoj vezi sa ostalim delom sistema; poput blistave strele, pokazivala je ka jednom od tunela koji su vodili naniže. Blizu svog svršetka, linija je presecala krug zlatne svetlosti pored koga je stajala samo jedna reč: LIS. To je bilo sve.

Alvin i Kedron proveli su dugo vremena netremice zureći u taj nemi simbol. Kedronu je on predstavljao izazov za koji je znao da ga ne može prihvatiti — štaviše, čije mu se samo postojanje uopšte nije dopadalo. Ali za Alvina bio je to nagoveštaj ostvarenja svih njegovih snova; iako mu reč Lis nije ništa značila, on je počeo da je oblikuje usnama, kušajući otegnuto slovo 's' poput nekog egzotičnog ukusa. Krv mu je brže potekla žilama, a grudi počeše da mu se nadimaju kao u groznici. Išao je pogledom oko velikog zborišta, pokušavajući da zamisli kako je izgledalo u drevnim danima, kada se vazdušni saobraćaj okončao, ali su gradovi Zemlje i dalje bili u međusobnoj vezi. Na um mu padoše nebrojeni milioni godina koje su protekle dok je saobraćaj postepeno jenjavao, a svetlosti se na velikoj karti gasile jedna za drugom, da bi na kraju preostala samo ova jedna. Koliko već, upita se on, ona sija među svojim utuljenim sadruzima, čekajući da bude vodič onima koji nikako da dođu, od kada je Jarlan Zej zapreo pokretne puteve i zatvorio Diaspar prema svetu?

A to je bilo pre čitavih milijardu godina. Mora da je još onda Lis izgubio vezu sa Diasparom. Izgledalo je neverovatno da je samo on mogao opstati; ko zna, možda je karta sada bila bez ikakvog značenja.